Pozorište ne izgleda lepo na televiziji. Godinama se raspravljam sa suprugom koja me kritikuje kada na televiziji gledam snimke čuvenih predstava, a mora da me dovuče u pozorište da odgledam predstavu uživo. U pravu je. Za mene je, priznajem, pozorište specijalno mesto, gde očekujem amalgam umetnosti, jaku dozu koja će me sprečiti da zveram po prisutnima u sali. Mislim da je Žika Pavlović izrekao misao koju smatram istinitom – pozorište mora biti jako ili je suvišno. Pozorište ne sme da bude samo zabava, nema taj luksuz.

Slični argumenti se koriste kada se danas govori o televizijskom programu. Tržište diktira sadržaj ne samo kroz marketing, već i kroz podilaženje publici. Ako će gledanost doneti svađa u programu, imaćete je, ako se gledaju opskurni likovi koji će nas plašiti smakom sveta, ili objašnjavati kako je Zemlja ravna ploča a sve ostalo je zavera NASA, gledaćete ludake od jutra do sutra. Gleda se i crna hronika, pa zato valjda krv lije u potocima sa malih ekrana. Zato je neobično važno da pozorište dobije svoj komad medijskog prostora, svoje prozorčiće na malom ekranu. Ako pogledamo istini u oči, shvatićemo da su to isključivo programi RTS-a, ili još preciznije RTS 2 kao zakonom zaštićeni zabran za ugrožene umetničke vrste. Naravno da nije dobro kada se kultura pojavljuje isključivo na RTS 2 ili RTS 3, ali je danas to pitanje čuvanja slika za buduće generacije. Pozorište na televiziji (na famoznom Drugom) tako se prezentuje kroz tri različite televizijske forme.

Prva je najstarija i to je pomenuti TV Teatar. Danas to više, hvala bogu, nisu VHS snimci iz publike, već RTS profesionalno snima najvažnije predstave za arhivu. Bez obzira na sve kritike, TV Teatar ipak ima važnu ulogu zbog muzejske funkcije, ali je to takođe i mogućnost za one ljubitelje pozorišta van većih gradova da gledaju kvalitetne predstave. Takođe, to je arhiva naše pozorišne baštine u kojoj su pohranjene bravure nekoliko glumačkih i rediteljskih generacija koje danas nisu među nama. Jedina sugestija uredništvu je širi izbor pozorišta čije predstave se snimaju, odnosno iskorak iz klasičnog repertoara "kruga dvojke".

Drugi pojavni oblik pozorišta na televiziji vezan je za dnevno-političke spletke. Kad se sa repertoara Festivala proizvedenih predstava skine komad Utopljena duša zbog nepoćudnog Sergeja Trifunovića ili kada u Narodnom pred rođendan počne štrajk – onda je pozorište tema. U stvari, tema je politika, a pozorište ima funkciju kulise.

Ovih dana je Narodno pozorište bilo u žiži interesovanja javnosti zbog skandala oko smene upravnika. Ko za baksuz, ova institucija slavi impresivnih 150 godina postojanja. Hvala bogu ili nadležnom ministarstvu, tek održana je svečana akademija i štrajk umetnika je prekinut. Tako je ispalo, da se najpristojnije podsećanje na slavnu istoriju Narodnog pozorišta emituje na Drugom programu RTS-a u vidu dokumentarno-igranog serijala u 10 epizoda. U pitanju je "Narodno pozorište u 10 činova" gde nas kroz priče o ljudima i događajima poput Šerloka Holmsa vodi Nebojša Dugalić. Kroz deset priča o dokumentima, ljudima i "skandalima" shvatićete da je aktuelna medijska frka samo mali talas u burnoj istoriji Narodnog. Shvatićete i da se vremena menjaju, ali se, na sreću, u pozorištu ipak najduže pamte predstave i glumci. Spletke i intrige najbrže odlaze u zaborav.

Tako je na inicijativu i uz autorsku pomoć Nebojše Bradića, u ovom konkretnom slučaju televizija sačuvala obraz pozorišta.

Na kraju, možda je najkvalitetniji oblik "saradnje" pozorišta i televizije razgovor sa bitnim pozorišnim "facama". Pošto verujem u premisu o "jakom" pozorištu, onda i kreativni autori na ovim prostorima svim svojim bićem žive za njega. To se odlično vidi u serijalu Teatrologike, opet na RTS 2 autorke Olivere Milošević.

Zajednički imenitelj ove generacije umetnika je savremenost – bilo kroz preispitivanje naše stvarnosti ili tumačenje klasičnih dela iz vizure današnjice.

Tu su: Biljana Srbljanović, Oliver Frljić, Jernej Lorenci, Dino Mustafić, Mirjana Karanović, Ozren Grabarić, Marko Mandić, Selma Spahić, Ivan Medenica, Nina Violić, Aleksandar Popovski, Maja Izetbegović, Ivana Sajko i Ermin Bravo.

Svako od njih je doživeo slavu i priznanje – prvo izvan svoje sredine, dok ih je na "domaćem terenu" čekala borba za priznanje i otpor tradicionalista, bilo političkih bilo umetničkih. Ovakve emisije takođe nisu lišene politike, ali slede najbolju tradiciju televizije iz osamdesetih godina kada su se kroz kulturu pomerale granice slobode. Sličnost sa tim vremenom predstavlja i nomadska sudbina pozorišnih autora koji su svoje predstave radili seljakajući se po bivšoj SFRJ u potrazi za oazama slobode. Valjda je i danas tako lakše pobediti otpore u našim malim sredinama.

Dakle, pozorišta još ima, čak i na televiziji, ali reći ću i vama i sebi – ipak se pozorište najbolje doživljava u

pozorištu.