Arhitektura Jugoslavije između 1948. i 1980. godine tema je foruma "Stvaranje konkretne utopije" u Centru za kulturnu dekontaminaciju (12–15. novembar) iniciranog izložbom koja je o istoj temi otvorena letos u Muzeju moderne umetnosti – MoMA u Njujorku i koja će trajati do januara iduće godine. Skup je međunarodni, a učesnici su stručnjaci iz regiona svih oblasti koje su u vezi s arhitektonskim nasleđem, i njegovi autori. Autorka i urednica foruma je Ljubica Slavković.

Izložba u MoMA (Prema betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948–1980) je prvo predstavljanje izuzetnih dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije američkoj i međunarodnoj javnosti. MoMA je institucija najvišeg svetskog značaja i ne treba sumnjati da tamošnji kustosi znaju koja tema zavređuje izložbu u njihovom prostoru. Ovdašnje institucije, od kojih bi se očekivalo da budu organizatori i domaćini pomenutog skupa, nisu bile zainteresovane za socijalističku arhitekturu Jugoslavije.

"Hteli smo da iskoristimo izložbu u Njujorku pa da na njenim krilima pokrenemo temu o čuvanju našeg arhitektonskog nasleđa iz doba socijalizma, hteli smo da pokrenemo svest o tome. Nažalost, dok nam neko spolja ne kaže to je dobro, ponašamo se kao da ne znamo da je to nešto vredno bavljenja", kaže Jelica Jovanović, učesnica ovog skupa i članica kustoskog tima izložbe u Njujorku. "Ta arhitektura je ogroman korpus sa kojim vi, u vremenu tranzicije, treba da vidite šta ćete: da li da ga privatizujete, rasprodate, redistribuirate, zanemarite. Ta arhitektura je materijalni dokaz da je nečega bilo, a da ga danas više nema. To se zove disonantno nasleđe. Nasleđe socijalističke Jugoslavije je disonantno nasleđe: ne mora nužno da znači isto za različite ljude. Zavisi ko je danas u kakvoj poziciji i šta konkretno dobija, odnosno gubi sa postojanjem takve arhitekture. Na primer, moja percepcija o stambenim blokovima centralne zone Novog Beograda kao nekog ko se bori da se oni sačuvaju, ne mora nužno da se poklopi sa percepcijom nekog ko u njima živi, ili ko pokušava da ih proda."

Arhitektura i urbanizam razvijani kao pokretači modernosti društva u Jugoslaviji u drugoj polovini dvadesetog veka, dostigli su stvaralačke vrednosti koje su specifične u odnosu na svetska ostvarenja i u vremenu u kome su nastajali i danas – piše u programu skupa "Stvaranje konkretne utopije". Šta je specifičnost jugoslovenske arhitekture? "Tipologija objekata je ista svuda u Evropi, i stambena i spomenička i sve ostale. Ali

samoupravljanje je to što pravi razliku između Jugoslavije i ostalih država. Kroz proces samoupravljanja i društvenog udruživanja sredstava i aktera koji često imaju različite interese i percepcije kako treba da izgleda neki objekat ili urbanistička celina, kroz umrežavanje svih tih zainteresovanih dobijate arhitekturu zemlje. Na primer, da bi se izgradila centralna zona Novog Beograda u samoupravljanju, i morate da uvažite i spojite stavove, želje, ukuse i arhitekte i inženjera i budućih stanara, i investitora. Svi su oni samoupravljači i imaju pravo da žele da dobiju što je moguće više, a i da odlučuju. Taj kompleksni projekat samoupravljanja je ono što arhitekturu Jugoslavije razlikuje od drugih." Jelica Jovanović kaže da se u stenogramima sastanaka vidi da su mišljenja često bila sukobljena, "ali se jasno vidi i da je njihova odluka u skladu sa postojećim planom. Postojali su planovi, i poštovali su se."

Posledica marginalizovanja socijalističke arhitekture je i nečuvanje dokumenata koji bi otkrili kako su stvarani realizovani objekti. Jelica Jovanović kaže da "naši muzeji i arhivi čuvaju izuzetno malo autorske građe, onoga što pokazuje proces rada nekog arhitekte. Tu vrstu građe poseduju eventualno porodice arhitekata. Na primer, ne postoje crteži Ivana Antića i Ivanke Raspopović, koji su radili tokom projektovanja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Ništa nije nađeno ni za Avalski toranj. To se ispostavilo kao veliki problem prilikom prikupljanja građe za njujoršku izložbu. MoMA je umetnički muzej, pa i arhitekturu posmatra kao umetnost, i bitno im je da izlože skice i crteže a ne projekte." Isto je i u Crnoj Gori i Makedoniji. U Skoplju nijedan muzej nije hteo da primi dokumentaciju arhitekata koji su radili na obnovi Skoplja nakon zemljotresa 1963. godine, pa je samoinicijativno osnovan tročlani tim na Arhitektonskom fakultetu koji se prihvatio tog posla.

Zašto građa nije sačuvana? Jelica Jovanović smatra da razlog nije samo ljudska nemarnost, već i "svest da izgrađeni objekat predstavlja glavni projekat, tako da je bukvalno od puke sreće zavisilo da li će arhitekta sačuvati građu kojom je došao do glavnog projekta. Zatim, prioritet je bila brzina, trebalo je brzo izgraditi, pa samim tim brzo i koncipirati, staviti na papir, te proslediti dalje na razradu i izvođenje. Dobar deo arhitektonskih biroa radi u improvizovanim uslovima, u barakama i adaptiranim prostorima, te proizvode projekte koje bismo danas smatrali za ‘draftove’ – za mnoge najznačajnije objekte i celine postoje samo ‘idejni kao glavni projekti’ na ozalidima, u skromnim fasciklama.

Zatim, građa nije sačuvana i zato što su se preduzeća često selila, a i zato što je niz preduzeća uništen kroz tranziciju, pa tako i njihove arhive. Na primer, još uvek se ne zna šta je sa arhivom Srbijaprojekta čiji je tim projektovao zgradu Savremenog muzeja. Ivanki Raspopović je tamo ostalo sve što je radila, a Branislavu Jovinu u Zavodu za izgradnju, koji je u stečaju. Oni su nam, iako rade u nemogućim uslovima, dozvolili da istražujemo arhivu, ali kod njih ne postoje fizički uslovi za rad te vrste. Sticajem srećnih okolnosti, građa Trudbenika je preneta u Arhiv Beograda i u Muzej nauke i tehnike, ali onaj stvaralački deo ipak nedostaje. To znači da je poslednji trenutak da se reaguje."

Građa arhitekture pre Drugog svetskog rata uglavnom je sakupljena i čuva je Muzej nauke i tehnike, napominje Jelica Jovanović, "jer su autori i njihovi naslednici imali svest o tome, dok je ovaj period ostao u nekom pravnom vakuumu i nasilnom nestanku države. Takođe, u jednom periodu je bila agresivna propaganda protiv socijalističkog sistema, pa se to prenelo i na tadašnju arhitekturu i na njene autore."

Pojedini pokušaji istraživanja i čuvanja tog nasleđa u zemljama regiona dovode do umrežavanja istraživača i pojave nove scene koja već nekoliko godina intenzivno radi na pisanju istorije arhitekture Jugoslavije i na zaštiti tog nasleđa. Na skupu "Stvaranje konkretne utopije" prezentovana je onlajn Arhiva modernizma, projekat Centra za kulturnu dekontaminaciju i sajta Do.co.mo.mo. Srbija. Jelica Jovanović, autorka ovog projekta, kaže da su "digitalizovali arhive arhitekata, projekte, fotografije, crteže, bitne stručne časopise, zato što se ispostavilo da ih nijedna biblioteka nema integralno sačuvane, digitalizovali smo mnoge za struku važne grupe dokumenata i tako dobili obimnu bazu podataka modernističkih objekata u Srbiji. Sve češće nestaju dokazi o arhitektonskim vrednostima, nemačka ambasada je srušena, preti se Fakultetu dramskih umetnosti, Spensu u Novom Sadu, urbanističke celine su ugrožene, i informaciona baza arhitekture je neophodna." Do.co.mo.mo. Srbija (akronim izraza DOkumentation and COnservation of buildings, sites and neighborhoods of the MOdern MOvement"), radna grupa za dokumentaciju i konzervaciju građevina, mesta i celina modernog pokreta u arhitekturi, jedna je od tih privatnih inicijativa koje rade ono što bi trebalo da rade državni arhivi i muzeji. Oni su deo Do.co.mo.mo. International koji je osnovan pre 30 godina u Holandiji kao reakcija struke na devastaciju i potpuni nestanak objekata modernog pokreta širom sveta. Danas postoji 69 nacionalnih i regionalnih radnih grupa u svetu, sa oko 2000 aktivnih članova. Grupa u Srbiji uradila je digitalizaciju bez ikakve državne pomoći. To su arhitekte, istoričari umetnosti i konzervatori. Svi su mladi. Pokušavaju da sačuvaju ono što su nasledili.

Radilo se i stvaralo

Arhitekta projektant Milenija Marušić, jedna od učesnika skupa "Stvaranje konkretne utopije", prisustvovala je otvaranju izložbe u MoMA, jedina od svih kolega čiji su radovi pokazani njujorškoj publici. Milenija Marušić je autor niza projekata koji su obeležili socijalističku Jugoslaviju. Ona i Darko Marušić, njen suprug, autori su nekih od najistaknutijih stambenih celina Beograda: blokova 61, 62 i 63, i stambenog naselja Cerak Vinogradi.

"Moj susret sa izložbom u Njujorku bio je emotivno snažan zato što smo Darko i ja bili učesnici u herojskoj izgradnji zemlje tog vremena. On taj susret nije uspeo da sačeka, pa sam ja otišla u Njujork i za njega. Još kao studenti bili smo uključeni u ono što se događalo u zemlji. Pratili smo izgradnju Skoplja posle zemljotresa 1963, bili smo učenici Nikole Dobrovića, Ivana Antića, svake godine smo putovali pa smo zato mogli da pratimo šta se u zemlji gradilo, i da shvatimo da je to arhitektura koja je bila u svetskom vrhu. Znali smo šta se u svetu događa, svet nije znao šta se događa ovde, ali nas u to vreme to nije bilo briga. Jednostavno, samo se radilo i radilo i stvaralo. Posle studija, sa entuzijazmom smo se uključili u arhitektonske konkurse u zemlji.

Duh tog vremena oslikao je uvodni eksponat izložbe, muzičko-scenski karusel Mile Turaljlić Mi gradimo zemlju, zemlja gradi nas u kome je slikama i uz gromku muziku iz tog perioda moglo da se vidi sa kojom voljom i entuzijazmom se gradilo, bilo da ste u ruci držali kramp, olovku ili rapidograf. Moglo je da se vidi da je sve što je rađeno bilo u apsolutnom prepletu vlasti i struke, pa i da direktor Urbanističkog zavoda ne samo da je bio ravnopravni sagovornik predsedniku države, nego je njegova reč uvažavana i slušana. Videlo se da je arhitektura u to vreme bila segment kulture i umetnosti, što danas apsolutno nije. Taj karusel Mile Turajlić je bio psihološki vodiš kroz izložbu, tako da osim što je delovao na nas odavde, i čovek sa Dalekog istoka je mogao da oseti kako se tada radilo."

Blokovi 61, 62 i 63 u Beogradu, Milenija i Darko Marušić

foto: marija janković