Iako su žene obrazovaniji deo srpskog stanovništva, trenutno je u Srbiji uposleno tek 43,7 odsto žena naspram 56 odsto muškaraca. Čak 71 odsto muškaraca su na rukovodećim pozicijama, a pored velikog jaza u zaposlenosti, ostaje i razlika u zaradama u korist muškaraca. Od 250 poslanika u parlamentu, 87 su žene. U 166 lokalnih samouprava, samo 12 imaju gradonačelnicu ili predsednicu opštine. Među 22 člana Vlade Srbije, tek pet su dame, navodi za "Vreme" Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED. "Prepreke ka većem učešću žena na pozicijama od uticaja u javnom i privatnom sektoru dolaze i od većeg društveno nametnutog tereta van posla i postizanja ravnoteže između poslovnih i porodičnih obaveza, nedovoljne podrške javnih ustanova za negu dece, ali i nedostatka lične ambicije usled patrijarhalnog vaspitanja". Sa direktorkom Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj razgovarali smo o mehanizmima ekonomskog osnaživanja žena, njihovom položaju na tržištu rada i ženskom preduzetništvu.

"VREME": Šta podrazumevaju programi ekonomskog osnaživanja žena u Srbiji i kojoj grupaciji žena su namenjeni?

VIOLETA JOVANOVIĆ: Ekonomsko osnaživanje podrazumeva programe podrške ženama da se radno osposobe i profesionalno ostvare što za rezultat ima veće samopouzdanje i samostalnost u odlučivanju, sa ciljem pune društvene i ekonomske afirmacije. Programi osnaživanja obično se vezuju za žene na selu iako su potrebni i za obrazovane i zaposlene žene koje se često suočavaju sa stereotipima i preprekama tradicionalnog vaspitanja koje ženama nameće brigu o deci i kućne neplaćene poslove kao prioritet, što ih ograničava u napredovanju i postizanju jednakosti. Zato bi program osnaživanja za ovu ciljnu grupu podrazumevao politiku zapošljavanja i rada koja jednako vrednuje muškarce i žene i pruža prilike za ravnopravno učešće žena na rukovodećim pozicijama, nudi mentorske programe i ističe dobre uzore, radi na povećanju broja javnih ustanova i nižim cenama privatnih ustanova za brigu o deci, sa fleksibilnim radnim vremenom, kao i na tolerantnijem stavu društva prema ženama koje su uspešne i ostvarene u poslu.

S druge strane, programi osnaživanja za žene u unutrašnjosti i na selu su jednako važni jer pomažu da se žene prepoznaju kao stvaralački deo društva, da unaprede i izgrade veštine kojima vladaju i da od amatera izrastu u profesionalce koji zarađuju, odnosno da se bolje integrišu u zajednicu i doprinesu razvoju i boljem životnom standardu. Stabilan izvor prihoda je posebno važan za žene u seoskim sredinama koje čine više od polovine stanovništva, ali tri od četiri nisu plaćene za posao koji obavljaju svakodnevno kroz rad u domaćinstvu i brigu o porodici. Uspešni primeri osnaživanja postoje u lokalnim udruženjima i zadrugama čije članice se profesionalno bave izradom džemova i zimnice i uspešno ih plasiraju kao upakovan i brendiran proizvod. Prerada i sušenje voća i povrća daje mnogo prostora za dodatne programe podrške koji bi mogli da angažuju veliki broj žena na poslovima koje poznaju i iz kojih izlaze zanatski i kvalitetni proizvodi dodatne vrednosti. Potreba za ovakvim programima postoji i u segmentu usluga poput geronto domaćica koji bi mogli da radno angažuju hiljade trajno nezaposlenih žena i smanje migracije u potrazi za poslom. Zato je nužno da nadležne institucije, pre svega Ministarstvo rada, zavod za zapošljavanje, opštine i drugi prepoznaju potrebe i sistematičnim izdvajanjem iz budžeta pomognu da se ovakvi programi omasove i ostvari napredak.

Da li država dovoljno preduzima da bi se žene ekonomski osamostalile, s obzirom na zakonsku regulativu kojom se ženama uskraćuju finansijska prava koja su ranije imale tokom porodiljskog odsustva?

Izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom ne prate napore države da popravi demografsku sliku i podstiče rađanje kroz finansiranje programa potpomognute oplodnje i novčanim podsticajima za roditelje. Zarad objektivnosti, treba istaći i pozitivne promene u ovom zakonu i dobra vest je da je raniji postupak za ostvarivanje naknade, koji je podrazumevao skupljanje 86 papira, sada automatizovan i sveden na dva dokumenta, što olakšava ostvarivanje prava i poslodavcu i porodilji. Pored toga što je smanjio birokratiju, ovaj zakon je i finansijsku obavezu vratio s poslodavaca na državu, jer je ranije zakon propisivao da poslodavac isplaćuje naknadu koju mu zatim država refundira, a sada plaćanje ide direktno od države ka porodilji, i to su konkretno i izmene za koje se NALED zalagao. Međutim, u želji da smanji prostor za zloupotrebe, zakonodavac je izmenio i uslove za obračun naknade koja se sada posmatra u periodu od 18 meseci što mnoge žene dovodi u nezavidan položaj jer je naknada koju ostvare često simbolična i ispod granice dostojanstva. Neshvatljivo je da su uslovi za žene koje se bave preduzetništvom i poljoprivredom još zahtevniji (obračunski period posmatra zaradu u periodu od 24 meseca), odnosno za žene sa natprosečnim primanjima iako su izdvajanja za porodilje koje prelaze i trostruki i petostruki iznos zarade neznatan teret za budžet (samo 10 odsto odnosno 2.300 prijava za godišnji porez na dohodak podnele su žene). Naš predlog je da se obračunski period vrati na 12 meseci za sve, da obračun posmatra petostruki iznos za porodilje s natprosečnim primanjima i da se obezbedi naknada i za porodilje koje nisu zaposlene kako bi se izbegla simulacija radnog odnosa zarad ostvarivanja prava na naknadu.

Da li biste komentarisali nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti?

Prethodnih godina su napravljeni pomaci u unapređenju rodne ravnopravnosti u Srbiji, uspostavljeno je Koordinaciono telo i institut poverenika za ovu oblast, uvedene su dobre prakse poput rodnog budžetiranja, programa za prevenciju porodičnog nasilja i jačanje reproduktivnog zdravlja. Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. obuhvata niz mera za poboljšanje položaja Srbije na Indeksu rodne ravnopravnosti i najavljuje uvođenje rodne kvote od 40 odsto u sastavu organa izvršne vlasti na svim nivoima, zajedno sa uvođenjem rodnog budžetiranja. Ova najava predstavlja važan podsticaj za dostizanje rodne ravnopravnosti, imajući u vidu da kvote predstavljaju najefikasnije rešenje jer su iskustva pokazala da su zakonske rodne kvote najdelotvornija mera za postizanje ravnoteže zbog čega je zakonom potrebno što pre sistemski urediti ovu oblast.

NALED nastoji da svojim radom da doprinos rodnoj jednakosti i uklanjanju rodno nametnutih uloga. Tako smo novim Zakonom o postupku upisa u katastar omogućili da supružnici koji u toku braka steknu stan ili kuću budu automatski upisani kao suvlasnici. Tek svaka četvrta nekretnina u Srbiji 100 odsto je vlasništvu žena, a još 11 odsto je u mešovitom posedu, podaci su Republičkog geodetskog zavoda. To je, pored činjenice da su slabije plaćene za iste poslove ili da imaju manje prilika za napredovanje u odnosu na muškarce, još jedan ilustrativan primer neravnopravnog položaja koji žene imaju u našem društvu. Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova stupio je na snagu 1. jula i zahvaljujući saradnji NALED-a, Kabineta potpredsednice Vlade Srbije, RGZ i Ekonomskog kokusa Narodne skupštine pripremljen je i usvojen amandman da supružnici koji u toku braka steknu stan, kuću ili neki drugi objekat budu automatski upisani u katastar kao nosioci prava zajedničke svojine. S druge strane, ukoliko se radi o posebnoj imovini stečenoj u toku braka, ostavljena je mogućnost da se supružnici dobrovoljno saglase da samo jedan partner bude upisan u katastar kao vlasnik i o tome će javni beležnik obavestiti Republički geodetski zavod. Imovina stečena u braku je i do sada po zakonu bila tretirana kao zajednička, ali u praksi se neretko dešavalo da se kao vlasnik upiše samo muškarac, pa su žene u slučaju razvoda morale da prolaze kroz dugogodišnje parnice da bi dokazale svoj udeo u vlasništvu, što je nepotrebno trošilo vreme i sredstva svih učesnika u postupku, pa i suda, a što će na dalje funkcionisati po automatizmu.

Kakav je položaj žena na tržištu rada uopšteno, a pogotovo položaj žena starijih od 50 godina?

Kao posledica ekonomskih i društvenih problema prethodnih decenija, žene su istiskivane sa tržišta rada i nedovoljno prepoznate kao potencijal koji može da doprinese napretku društva, jačanju ekonomije i boljem životnom standardu. Žene u poznim godinama koje su trajno nezaposlene ili su kroz privatizaciju i tranziciju ostale bez posla, posebno su pogođene jer pored nedostatka prihoda i ograničene mobilnosti, zbog obaveza u privatnoj sferi ne uspevaju da odgovore novim zahtevima tržišta rada za visokim kompetencijama i specifičnim znanjima, zbog čega nisu u prilici da ostvare uslove za penziju, zdravstvenu zaštitu i druga prava po osnovu rada. Da bi se ovaj problem rešavao, potrebno je analizirati stanje i utvrditi potrebe ove ciljne grupe kako bi se u odgovoru osmislili programi radnog angažovanja koji će pomoći da se ovaj deo stanovništva ekonomski i društveno integriše i priskrbi sebi pravo na dostojanstvenu starost.