Lako je Matiću: Vučić ne igra fudbal, mada bi mogao

Najzad se slažem sa Aleksandrom Vučićem (molim da se to zabeleži "tamo gde treba" i gde se te stvari teftere) mada mi smeta jedna doza odglumljenog mučeništva u obrazlaganju odluke da se pojavi u Parizu iako će u crkvi Notr Dam visiti i zastava Kosova.

Da ne ode u Pariz, na proslavu stogodišnjice okončanja Velikog rata, bio bi prosto glup u društvu, ali ćutao je ili aminovao druga lutanja srpske spoljne i svake druge politike kad se to direktno nije ticalo njega.

Setite se samo kako smo na par nedelja prekidali odnose s Francuskom zato što, nakon sprovedene procedure francuskih nadležnih organa, Haradinaj nije bio isporučen Srbiji, ili, a to je bilo koliko pre dve nedelje, kako je Zorana Mihajlović mirno treptala kada je u njenoj nazočnosti američki ambasador govorio o Kosovu kao suverenoj državi, pa je prošla kao bosa po trnju. Umalo da je njeni obese na Terazijama.

Vučić, dakle, ide u Pariz, bez obzira što je zastava Kosova postavljena u Bogorodičinoj crkvi u Parizu uz obeležja 86 država i 11 međunarodnih organizacija. Ne igra on fudbal pa da poput Nemanje Matića odbije da na dres Mančester junajteda okači makov cvet kao znak saučešća s izginulim britanskim vojnicima uključujući tu one koji su učestvovali u NATO operacijama.

Ali, eto, Vučić, koji se igra državne politike "hladno-vruće" kada se radi o tuđim imenima i reputaciji, pojaviće se na proslavi, prinoseći sebe tobože na žrtvenik narodnog nezadovoljstva, pa, kao da očekuje da ga, dok čeka ruski orden, mi proglasimo hrabrim vitezom koji će zapušiti nos kad bude prisustvovao misi u pariskoj crkvi.

Gonjenje majke majčine: Šta narod hoće?

Evo, uostalom, šta je Vučić izjavio:

"Nikome od nas nije prijatno, ali morate da razumete da se priznanje desilo pre deset godina. Kako je to odjednom postalo tema? Tako je i u Beču, Parizu, Londonu, Berlinu, Rimu… Nigde da ne idem? Da li treba sebe da izolujem? Kažite mi šta hoćete? Samo nemojte da tražite ono što vam se u jednom trenutku učini kako ćemo nekome majku majčinu, a sutradan da mi kukate kako nismo uspeli u poboljšanju našeg životnog standarda."

Pa je nastavio da goni "majku majčinu" sve u prisustvu austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, koga su ispred zgrade Predsedništva Srbije čekali spakovani koferi za posetu Prištini: "Hoćete da Srbija ne bude predstavljena u Parizu? Da tamo bude predstavljeno Kosovo i Tači, a Srbija da ne bude? Kažite… Da, Sebastijan razume, svi iz opozicije i dobar deo javnosti traže da ja ne idem u Pariz zbog te zastave. Kako sad imate mikroskope, a sve to vam se sviđalo ranije… Meni se ne sviđa, reći ću Makronu da mi se ne sviđa… Pa šta, je li to razlog da ne odem i da ne razgovaram sa Makronom, i sa Tačijem, Putinom, Trampom? Šta je smisao? Da zatvorimo Srbiju jer smo stalno uvređeni? Ne možemo da glumimo uvređenu mladu, nego da idemo napred… A svi ti koji se sada junače, kada odu u ambasade, ne smeju da pisnu, ćute kao zaliveni, a kad treba da se junače pred domaćom štampom, iiii – to su svetski junaci, mišići do neba."

Pojavila se, nedavno, i vest da je Aleksandar Vučić ukorio ministre Aleksandra Vulina i Nenada Popovića zbog izjava o Kosovu koje odstupaju od vladine politike o ovom pitanju, mada nikom u Srbiji, pa verovatno ni ministrima, nije baš jasno kakva je to vladina politika o Kosovu.

Vučić je to pokušao da objasni, ali moj je utisak da nas je opet udaljio od spoznaje. Rekao je i ovo: "Pokušaj pronalaženja kompromisnog rešenja sa Albancima je nešto od vitalnog značaja za Republiku Srbiju, ako moram da vam kažem – mali broj ljudi u Srbiji u ovom trenutku to podržava."

Pozivao se, u stvari, na rezultate istraživanja Demostata. I dok Demostat kaže da se 61 odsto građana Srbije "ne slaže sa idejom razmene teritorija koja bi podrazumevala razmenu Severa Kosova za Preševsku dolinu", Vučić upravo ovu brojku predstavlja kao "ljude koji su protiv bilo kakvog dogovora ili obavezujućeg sporazuma sa Albancima".

Ono o "kompromisnom rešenju" je opšte mesto u istoriji srpsko-kosovskog nadgornjavanja, ali ideja o razmeni teritorija, ukoliko je to jedina Vučićeva linija vodilja u pregovorima s Prištinom i ostatkom sveta, podložna je svakoj vrsti sumnje ne samo domaće javnosti već i dobrog dela međunarodne zajednice okupljene i u Parizu na proslavi koja ima čvrst protokol i kratko će trajati, tako da je teško poverovati da će Vučić tu nešto da isposluje čak i ako klekne u neku od ispovedaonica.

Ministarski potpuri: Makron nam je važan

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, nosilac ordena Grenade sa ukrštenim povlačenjem priznanja Kosova, izjavio je da je isticanje zastave Kosova u pariskoj katedrali Notr Dam veliki skandal, ali da Beograd to ne može da spreči.

"Mi to ne možemo da sprečimo, ali možemo da imamo bolje odnose sa Parizom, zato je predstojeća poseta Emanuela Makrona izuzetno važna", rekao je Dačić za Televiziju Prva, upitan da li će Srbija reagovati zbog isticanja kosovske zastave. Dačić je ocenio da je zastava Kosova u pariskoj katedrali "generalno veliki skandal, zato što ne postoji vojna parada na kojoj učestvuju i poraženi". "Ne znam kako je Tači prihvatio poziv da učestvuje, to je za njega dan žalosti", kazao je on.

Zajedljivost tu slabo pomaže. Portparol (neka vrsta zvonara) katedrale Notr Dam izjavio je da se crkva ne meša u politiku i da su oni u crkvi istakli zastave po spisku koji su dobili od predsedničke, Jelisejske palate.

Srpska spoljna politika u dobroj meri je ilustracija priče o tamnom vilajetu – ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se takođe. Vučić u Pariz ide kao predstavnik države pobednice u Velikom ratu i očekujemo od njega da se dostojanstveno ponaša. Pitanje Kosova neće biti rešeno u Parizu, ovom prilikom, i zastava tu ne igra nikakvu ulogu. To i Vučić zna, samo treba o tome da obavesti i svoje ostrašćene jurišnike, da od spoljnih manifestacija ne prave unutrašnju politiku.