Pre šest decenija, Mića Orlović je iz studija na Beogradskom sajmu pročitao vest. Od tada u Srbiji postoji televizija i njen javni servis. Bojana Andrić iz "Trezora" verovatno bi vam odmah mogla reći kakav je bio taj prvi Dnevnik, odnosno kojim temama se bavio. Ne sumnjam da je i tada informativni program bio u znaku nekog predsednika (prvo Tita, zatim Slobe, onda Koštunice, pa Tadića i danas Vučića). Verovatno se govorilo i o neverovatnim uspesima naše ekonomije i ugledu zemlje u svetu zahvaljujući politici miroljubive koegzistencije.

Danas, 60 godina kasnije, RTS je dobio priliku da gledaoce i konkurenciju podseti kako su svi nastali odvajajući se od njega, baš kao ruski pisci iz Gogoljevog Šinjela. Javni servis je glamuroznije obeležio 60 nego 50 godina postojanja, jer je valjda s godinama svaka sledeća dekada znak vitalnosti, pa je time dragocenija.

Ima u tome istine jer je pozicija RTS-a danas neuporedivo komplikovanija nego u vreme njegovog nastanka. U serijalu emisija o svojoj istoriji, iz ugla TV stvaralaca, svedoka, savremenika i vršnjaka, mogli smo da čujemo štošta o javnom servisu. Posebno je zanimljiva istorija informativnog programa koji je oduvek imao zadatak da radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji pokaže i obznani zvanične stavove vlasti. Pitao sam roditelje da li su ranih šezdesetih, kao akademski obrazovani ljudi, verovali svemu što se emitovalo u Dnevniku. Naravno, priznali su da nisu, samo je u zlatno doba titoizma, dok je zlatna kišica obilja rosila po samoupravljačima, sloboda medija bila manje važna od postepenog, ali sigurnog rasta društvenog standarda. Štaviše, vlast je tada bila mudrija nego danas, pa je upravo na televiziji dala uhlebljenje vrhunskim intelektualcima, disidentima koji su počeli da primaju platu i stvaraju vredan umetnički program. Paradoksalno, ali kvalitet RTS-a iz "zlatnih godina" je delimično proizvod kontrole potencijalnih političkih oponenata. Kako drugačije objasniti angažman na radiju i televiziji ljudi poput Duška Radovića, Brane Crnčevića, Matije Bećkovića, Filipa Davida ili Ace Popovića? Spisak je poprilično dugačak. Slično je bilo i sa glumcima i muzičarima.

U fantastičnom dokumentarcu (opet emitovanom u okviru ciklusa o Kšištofu Kišlovskom) odlično je opisana ta atmosfera kulturnog stvaralaštva u doba poznog socijalizma, kada je važan deo kulturnog stvaralaštva bilo neprekidno preispitivanje autoriteta i pomeranje granica slobode. Ta uzbudljiva i ponekad opasna borba bila je važan ventil i kanal društvene kritike koji je omogućavao kontrolu bezgranične moći socijalističkih vlasti. Proklamovani ciljevi društva, a time i televizije, bili su obrazovanje, informisanje i zabava. Kada smo uplovili u tranziciju, na komercijalnim televizijama preostala je samo zabava uz propagandu. Zato je i danas, sa 60 punih godina, RTS ostao, barem formalno, institucija koja za cilj ima zadovoljenje potreba građana. Za razliku od komercijalnih televizija koje zadovoljavaju potrebe sažete u trojstvu "u se, na se i poda se", RTS poput gejše mora sa gledaocima da vodi koliko-toliko intelektualne razgovore.

Ono što RTS-u svakako ide naruku jeste digitalizacija arhive koja bi mogla postati još važniji deo programa. Da citiram naslov novog serijala Gorana Milića "Nekad i sad", večita tema našeg društva je – kada nam je to bilo bolje, ili nas ta vremena tek čekaju. Arhiva bi u budućnosti morala da bude kompletnija jer je u materijalima upadljiva amnezija na devedesete. Razlog je očigledan: akteri sa političke scene nerado pamte te dane. Cilj potpunog otvaranja i upotrebe arhive mora biti samo objektivan pogled, nikako politička diskreditacija. Konačno, ne bi samo političarima bilo neprijatno. Bile su to godine srama i za RTS, ali sećate li se one mantre preuzete iz Južne Afrike nakon aparthejda: "istina, odgovornost, pomirenje"? To je valjda redosled kojim se stiču ugled i autoritet ljudi i institucija. RTS ne sme da bude narodni muzej televizijske prošlosti, podsećanje na smešne frizure, sarma čvorove na kravatama i kragne na plastičnim košuljama. RTS je svedok, autor i učesnik važnih trenutaka, prvenstveno u kulturnoj produkciji Srbije. Ubeđen sam da je, u vreme kada ideologije gube značaj, kada kapital pravi i uređuje medije i pomera državne granice, javni servis jedini prostor gde je moguće voditi dijalog o sistemu vrednosti, o vizijama budućnosti i konstruktivno kritikovati postojeće stanje stvari.

Ponoviću, za 60. rođendan RTS-a, misao da je javni servis danas drugačiji žanr od ostatka televizijske ponude. Zato bih mu poželeo da ostane dosledan toj misiji i da ne bude uvučen u vašarsko nadmetanje sa komercijalnim TV imaginarijumima. I naravno, da nastavi da pomera granice slobode!