Da postoje lakirovke – jedno je ono što piše u izveštajima, a realnost je nešto sasvim drugo – uverio se 29. jula na vojnom poligonu u Nikincima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić na iznenadnoj proveri borbene gotovosti Specijalne brigade i "pokaznoj vežbi gađanja iz streljačkog naoružanja". Naime, u drugom delu vežbe, kada je nakon dejstva pripadnika Specijalne brigade došao na red prikaz nazovinovog naoružanja koje razvija Jugoimport SDPR, ta lakirovka pokazala se u svom punom sjaju: u Nikincima nije bilo nijednog novog oružja i oruđa, mada je zvanično saopšteno da će biti prikazan deo od 40 sistema koji se uvode, već nalaze u vojsci ili su u fazi razvoja u okviru projekta ‘1500’ plus koji su na konstruktorskim, internim i završnim ispitivanjima u Tehničkom opitnom centru (TOC)". Krenimo redom.

SRELI SE OGANJ, NORA I LAZAR: Bilo je predviđeno da sve otpočne dejstvom modernizovanog, navodno digitalizovanog višecevnog bacača raketa M-77 "Oganj". To se nije desilo – sistem je zatajio.

"Videli ste i da ono što smo automatizovali i modernizovali ponekad ume da zakoči", objasnio je posle Vučić.

Predsednik Srbije i ostali prisutni zvaničnici – a posebno vršilac dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović – ni tada niti bilo kada nisi objasnili zašto se umesto već proizvedenog višecevnog bacača raketa "Morava", koji je pokazao dobre karakteristike, išlo u novi projekat modernizacije starog "Ognja"….

Pored "Ognja", na poligonu u Nikincima stajale su i četiri haubice NORA spremne za dejstvo. Pošto su bile tik uz šator predviđen za medije, neki novinari su pitali hoće li biti jaka buka od detonacija i dobili su odgovor da one uopšte neće dejstvovati, nego su samo tu da "upotpune" prikaz. Šest haubica NORA je, navodno, u upotrebi u Vojsci Srbije, kao i šest borbenih oklopnih točkaša "Lazar". Ali prema onom što se videlo u Nikincima, očigledno je da su još u vlasništvu SDPR-a, jer posade nisu činila vojnici, već zaposleni u tom javnom preduzeću. Zašto je tako, razlog je vrlo prost – kako NORA i "Lazar" nisu dobili verifikaciju TOC niti prošli njihove testove, niko u Vojsci nije smeo da potpiše naredbu da se ta sredstva upotrebe, čak ni kada su formalno stigla kao donacija. Inače, Ministarstvo odbrane je, u zamenu za tih "besplatnih" šest NORA, SDPR-u poklonilo kasarnu "Jakub Kuburović" u Zemunu koja je bila na Master planu prodaje viška vojne imovine, ali zbog nerealno visoke cene nije bilo zainteresovanih kupaca

A da i prikazani "Lazari" nisu u upotrebi u vojsci, dokaz je i to što se na sedištima unutra još uvek nalazi najlon i vidi se da su nekorišćeni… Problem s "Lazarom", premijerno prikazanim u januaru 2009. – dakle, pre skoro 10 godina – jeste što on i dalje pokazuje brojne nedostatke. Ipak, SDPR ga uporno pokušava "uvaliti" vojsci i zaobići TOC. Prema tvrdnjama iskusnih pripadnika vojske, to oklopno vozilo sa mitraljezom na kupoli kojim se upravlja iznutra (DUBS – daljinski upravljana borbena stanica) isključivo odgovara mirovnim misijama. U realnoj borbi, "Lazar" je idealna pokretna meta, konstatuju oni.

Najveći nedostatak "Lazara" i najopasniji za vojnike u njemu svakako je nedostatak hvatača čaura i usisnika barutnih gasova. To su dve stvari bez kojih je nemoguće dejstvovati iz zatvorenog i skučenog prostora, a imali su ih i stari oklopni transporteri JNA M-80 i borbena vozila pešadije. Zašto ih nema u "Lazaru" skoro deceniju od konstrukcije – pitanje je na koje nema odgovora. Upravo ovaj problem predstavljao je i jedan od vrhunaca lakirovke u Nikincima. Naime, rukovodeći prikazom, Miloradović je svom ministru Vulinu i njegovom "vrhovnom komandantu" Vučiću mrtav-hladan objašnjavao kad je iz vozila dejstvovano automatskom puškom na mete udaljene svega dva metra da je "Lazar" opremljen usisnikom barutnih gasova i hvatačima čaura… Posle završetka vežbe, autor ovog teksta uspeo je da se "provuče" do vozila iz kog je pucano i da fotografiše unutrašnjost – jasno se vide čaure po podu, što je znak da nema hvatača. Šta to znači u borbi kad, recimo, po tri ili četiri vojnika pucaju sa svake strane, kakve su sve putanje vrelih čaura i kakve povrede mogu naneti vojnicima, suvišno je govoriti; to dobro zna svako kome je ispaljena čaura upala za vrat ili ga udarila u lice.

Divlji "Lazari"

NA DELU: Gađanje iz turele Lazar; posle vatre strelaca sa automatskim puškama

U spirali laži koja se servira javnosti neprimećeno prođe i kršenje zakona, poput onog o bezbednosti saobraćaja, što je bio slučaj u odlasku i povratku "Lazara" u Nikince. Sve to je saobraćajna policija morala da toleriše iz prostog razloga što je tamo bio i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović.

Propisi iz oblasti bezbednosti saobraćaja kažu, a to su mnogi građani na svojoj koži osetili od 5. jula, da na drum može da izađe samo registrovano vozilo, koje je prošlo tehnički pregled i, ako su rađene neke prepravke, ima potrebne sertifikate Agencije za bezbednost saobraćaja. A "Lazar" nema sertifikate TOC, nije registrovan niti je prošao bilo čiji tehnički pregled, a nema na sebi nijednu oznaku Vojske Srbije (bilo vojnu registraciju ili evidencioni broj, kakav imaju tenkovi ili transporteri). I takva neispitana vozila "jezde" auto-putem od Beograda do Rume, bez pratnje bilo civilne bilo vojne policije, što je potencijalna opasnost po ostale učesnike u saobraćaju. I vojni tenkovi i transporteri, kad se prevoze na vežbe, idu tamo na posebnim vučnim vozovima, tzv. labudicama. Za "Lazare", očigledno, po nečijem naređenju, propisi ne važe.

Na pitanje šta zakon kaže o tome, jedan bivši oficir saobraćajne policije je taj slučaj uporedio sa pokušajem da neko od onih čudnih vozila koje od raznih delova i vozila "sklepaju" sakupljači sekundarnih sirovina, pripadnici romske nacionalne zajednice, i da njime pokušaju da voze auto-putem. Policija bi ih odmah zaustavila, jer realno ugrožavaju bezbednost saobraćaja, a uz to nemaju ni obavezno osiguranje. Da li "Lazari" imaju osiguranje i ko će nadoknaditi štetu ako je nekom nanesu, pitanje je bez odgovora. A i ko je taj policajac koji bi se, na primer, usudio da ih zaustavi na naplatnoj rampi u Šimanovcima (gde stalno dežuraju) i zatraži dokumenta o tehničkom pregledu, sertifikate i dokaz o plaćenom osiguranju. Oni su im, naprotiv, omogućili podignutu rampu da slobodno prođu, po nečijem naređenju.

(foto: rade prelić / tanjug)

A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE: Na "prikazu" je ponovo pokazano i dejstvo takozvanih "modularnih pušaka" sa izmenjivim cevima, različitog kalibra i dužine. To je još jedan projekat koji silom pokušava da se "uturi" Zastavi oružju da ga proizvodi, pa je čak i dat nalog da se do kraja 2017. mora krenuti u njihovu proizvodnju, jer da će od ispunjenja tog zahteva zavisiti opstanak rukovodstva kompanije…

Uglavnom, majstori iz Zastave i SDPR-a (ne vojnici) na prikazu su se opet

ispromašivali, isto kao i u novembru prošle godine. Naime, optički nišani se moraju "naštelavati" svaki put kad dođe do slučajnog pada puške ili kad se jednom skinu zbog transporta. U ovom konkretnom slučaju, menjan je kalibar i cevi različitih dužina, što je neminovno dovelo do potpune nepreciznosti optike. Zbog toga su umesto meta i stavljeni baloni u koje se gađa, jer su oni osetljivi i pucaju i kad metak prođe blizu njih.

Bez obzira na te mane, Vučić je javno novinarima pohvalio pušku i strelce, mada je i sam priznao da su to puškari, a ne vojnici. Zauzvrat, predsednik Srbije je imao zamerke na pripadnike Specijalne brigade: objasnio je da su u lošoj kondiciji i da su se "zadihali" dok su trčali, pa su zato prve mete ispromašivali. Ne čudi zbog čega je Vučić izabrao da napravi iznenadnu proveru Specijalne brigade – proletos je u dva navrata javno izneo zamerke na "jednu od ključnih brigada vojske", čiji pripadnici ne mogu da prođu minimalne fizičke testove, pa kad je najavljena kontrola, pola ih je otišlo na bolovanje ili na poštedu. Iako nije imenovao Specijalnu brigadu, ubrzo su procurile informacije da se radi baš o toj jedinici.

U Nikincima je tad prikazano i dejstvo PSARS (protivavionski samohodni artiljerijsko raketni sistem), što je u stvari protivavionski top "Bofors" 40 milimetara koji je JNA imala, samo postavljen na šasiju Jugoimportovog oklopljenog kamiona "Miloš" – još jednog projekta koji se pokušava prodati Vojsci Srbije. U razvoj PSARS-a se, kako je objašnjeno, ušlo pored ostalog i zbog dejstva po bespilotnim letelicama, jer je Srbija bila uglavnom nemoćna po pitanju njihovog obaranja. Ovo oruđe je u Nikincima gađalo ciljeve na zemlji pošto je za ciljeve u vazduhu nemoćno bez radara "Žirafa" koji ih navodi na metu. U kakvom su stanju ti radari, nije poznato. Vučić je ipak indirektno priznao pričajući kako je jedno stanje na papiru a drugo realnost kada je iznenada obišao jedan radar koji tada nije bio ispravan. Rekao je i da će to ponovo uraditi za desetak dana.

VEŽITE SE, POLEĆEMO: Posle vežbe sledilo je tipično Vučićevo obraćanje novinarima u kome je tražio od prisutnih oficira da potvrde sve što bi izjavio, što su oni i uradili klimanjem glavom.

"Krajem oktobra, početkom novembra, biće najmanje osam ili devet aviona MiG-29 u vazduhu nad Srbijom. Prvi put posle mnogo, mnogo godina, moći ćemo to da vidimo, a mislim da nikada nismo imali ‘dvadesetdevetke’, posebno 4+ generacije, u tom broju na nebu iznad naše zemlje, a da budu srpski, lovački i bombarderski avioni", rekao je tada Vučić.

A samo nešto ranije – 10. juna, tokom posete Vojnoj gimnaziji – Vučić je najavio: "Do juče nismo imali niti jednu ispravnu letelicu, mislim pritom na lovačke avione. Početkom sledeće godine imaćemo 14 najmodernijih MiG-ova četvrte generacije. Novih šest helikoptera stiže iz Erbasa, kupili smo dva Mi-17 od Rusa, a kupujemo ih još i borbenih i transportnih. Dakle, imaćemo ozbiljne helikopterske i ozbiljne lovačke jedinice, a imaćemo i 10 ispravnih ‘Orlova’ za bombarderske zadatke. Ima i iznenađenja, o kojima neću još da govorim", poručio je on tada.

Naravno, njegove reči je, sedam dana kasnije, potvrdio ko drugi nego ministar Vulin, hvaleći se u intervjuu Tanjugu da će "svih 14 aviona MiG 29, do kraja ove godine ili najdalje početkom sledeće biti u letnom stanju i čuvaće naše nebo".

Da odoli tom izazovu da se pohvali, nije uspela ni premijerka Ana Brnabić, koja je na obeležavanju godišnjice Vlade pričala o jačanju naše avijacije. Otkud Srbiji do kraja godine 14 MiG-29 i to remontovanih i modernizovanih kad ih ima samo 10 i svi su na remontu, nisu ni pokušali da objasne. To su umesto njih uradili prorežimski tabloidi pišući da će Srbija od Belorusije dobiti četiri MiG-29 na poklon. A pošto se i ti avioni moraju remontovati i modernizovati, svakom ko se imalo razume u problematiku jasno je da, čak i kad bi sutra stigli, posao ne bi mogao da se uradi do kraja godine.

"Nije MiG-29 ‘jugo’ ili ‘stojadin’ pa da možeš napraviti generalku u svakoj seoskoj garaži, a o modernizaciji da se i ne govori", slikovito je objasnio jedan pilot.

Primera radi, od oktobra prošle godine, kada je stiglo šest MiG-29 iz Rusije, pa se odmah počelo s remontom, do danas je završen samo jedan, a i taj je posle probnog leta na Batajnici prizemljen, jer treba još toga na njemu da se uradi. Ministarstvo odbrane je i taj jedan jedini let iskoristilo u propagandne svrhe, saopštavajući da je poleteo prvi remontovani MiG-29. Kada će ostali, ne zna se, ali Vučić planira da to bude na dan kad ruski predsednik Vladimir Putin dođe u novembru u Beograd, na obeležavanje 100 godina od kraja Prvog svetskog rata. Koliko će tad MiG-ova leteti nad Beogradom, veliko je pitanje, jer u avijaciji važe stroga pravila i bezbednosni kriterijumi. Ali ko će se do tada setiti obećanja, prvo o 14, pa onda spuštanja broja MiG-ova na "osam-devet"? Makar letela i samo dva, režimski mediji će to proglasiti za veliki uspeh, tvrdeći kako imamo sigurno nebo, koje sad "sami čuvamo", kao da nam ga je do sada čuvao neko drugi, a bilo je trenutaka kad nismo imali nijedan ispravan ni MiG-21, a kamoli MiG-29, samo se o tome ćutalo.

U kom smeru će sve ići, najavljuje i potvrđuje i Vulinova izjava na obeležavanju dana RV i PVO na aerodromu Batajnica, 2. avgusta (na koju nisu pozvani mediji, što se kod Vulina inače retko desi, ali ovaj put verovatno da ne bi postavljali nezgodna pitanja): "Nebo nad Srbijom je slobodno i mi ćemo svoje nebo sami čuvati. Zahvaljujući velikom razumevanju vrhovnog komandanta Vojske Srbije i velikom ulaganju koje čitava Srbija preduzima kada je naše vazduhoplovstvo u pitanju, možemo da kažemo da se izjednačavamo u tehnološkom smislu i sa drugim, daleko naprednijim i bogatijim armijama. Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba, nećemo nikome plaćati da čuva naše nebo. Vojska Srbije, naše vazduhoplovstvo i avijacija su u stanju već sada da čuvaju naše nebo i da za to ne tražimo pomoć ni od koga."

Svaki komentar na ove rečenice bio bi suvišan.

SEĆATE LI SE ALEKSANDRA: Vučić je u Nikincima dao još jednu od najava u kojima nema ništa konkretno, već je klasično zamajavanje javnosti, kao i pripadnika vojske: "Radićemo na novim sistemima, posebno na vođenim raketama i, takođe, pregovaramo sa Francuskom i nekim drugim zapadnim zemljama za dodatno oružje koje može da ide na PASARS, a da li su to ‘Mistrali’ ili neko drugo oružje ili oruđe, o tome ćemo voditi dodatne pregovore. Razgovarali smo sa pojedinim zemljama o nabavci naoružanih bespilotnih letelica – to je ono u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla, ali ćemo i dalje ulagati u našu pamet, u naše inženjere, jer želimo da i sami budemo proizvođači i ‘Pegaza" i "Vrapca", ali ćemo nabaviti nešto sofisticiranije i ozbiljnije od oruđa i oružja bespilotnog, baš kao što smo u Trsteniku uspeli da razvijemo malog ‘Miloša’ za podršku našim pešadijskim jedinicama."

Bespilotne letetelice su vrlo skupe – jedna košta otprilike kao remontovani avion-lovac četvrte ++ generacije, što je poprilično skupo i teško je poverovati da Srbija ima novca za to. S druge strane, u svakoj zemlji bi se postavilo pitanje odgovornosti za započete, a nikad završene projekte, zbog novca koji je na njih utrošen. U Srbiji to nije slučaj, pa niko ne pominje šta je sa projektom vođene rakete "Alas", koja se za potrebe Arapa razvija od 2012. do 2013. godine (u vreme kad je ministar odbrane bio Vučić) i gde se kraj rada ni ne nazire. Ako Arapi raskinu ugovor, štetu snosi Srbija i njen budžet će biti lakši za najmanje 30 miliona dolara. Kao što o "Alasu" više niko ne govori, i projekti "Pegaza", "Stršljena", "Vrapca" takođe su pali u zaborav, a posebna priča je haubica "Aleksandar", promovisana u proleće prošle godine na sajmu naoružanja "Partner 2017". Udvoričko ime, kozmetički modifikovana i našminkana NORA bila je samo predstava za medije. Otada, o tom "projektu" ni reči, čak ni u novinama koje – verovatno iz isplativih razloga – neumereno hvale sve što dođe iz SDPR-a.

Slična priča je i sa izvozom NORA u Abu Dabi, što je još početkom 2017. pompezno najavljivao Miloradović. Šta se desilo? Jedna NORA otišla je na opitovanje u pustinju, Miloradović i Vulin (koji je za tu priliku promovisao parauniformu i čizme boje peska, umesto dotadašnje dimnjačarske) prisustvovali su prvom opaljenju granate na poligonu, Ministarstvo odbrane je saopštilo, a mediji to preneli kao veliki uspeh i "gotovu stvar", previđajući da su ispitivanja nekog oružja i oruđa dug i komplikovan proces. Otada, za NORA i UAE više niko nije čuo, niti zna šta se dešava.

Verovatno se neće ni čuti, kao ni za mnoge druge navodne "poslove veka", koji su tako predstavljeni u medijima, a potom ih prekrio zaborav… Na primer, rakete "Šumadija". One su, zavisno od medija, prikazivane kao "čudo" i "budućnost srpske namenske industrije" jer imaju domet od čak 300–320 kilometara. Oni koji su to hvalili prevideli su samo jednu "sitnicu" – gde je ta raketa isprobana, osim u kompjuterskoj simulaciji, na kom poligonu? I – koja će vojska kupiti raketu a da nije testirana u praksi?

U promašene projekte svakako se svrstava projekat protivoklopne rakete "Bumbar", čiji razvoj traje od devedesetih i nikako da se završi, a poseban slučaj je školski avion "Lasta 95", koji je, prema tvrdnjama nadležnih, uključujući i Dikovića, krajem prošle godine zvanično uveden u naoružanje.

Prema tvrdnjama više izvora iz Vojske, "Lasta" ipak još nije zvanično prošla sve testove (pogotovo nakon otkaza upravljačkog sklopa, što je u septembru 2012. dovelo do pada letelice i pogibije jednog opitnog pilota, a drugi je povređen). Da je to tako, svedoči i naizgled sitni detalj da piloti na "Lastama" u Batajnici nose narandžaste kombinezone, što je znak da pripadaju vazduhoplovnom opitnom centru, a ne 252. školsko-trenažnoj avijacijskoj eskadrili. Zvanično, kadeti Vojne akademije, budući piloti, tako mogu, ako se pridržavaju pravila, da lete samo na školskim avionima "Utva 75". Dvema letelicama tog tipa resurs je produžen do kraja ove godine, a šta će posle biti – ne zna se.

Jel tako, Ljubiša

U ISTOM STROJU: Lj. Diković i A. Vučić sa uskršnjim jajima

Jedna od neistina koje je Vučić izgovorio, a oficiri klimanjem glave potvrdili jeste da su bivše vlasti "po nalogu Amerikanaca" uništile pored protivavionskih raketa "Strela 2M" i protivoklopne raketne bacače "Zolja". To nije tačno – em se "zolje" i dalje nalaze u upotrebi, em njihovo uništenje niko nije zahtevao.

"Jel vi razumete da smo mi uništili svoje ‘Strele’, uništili svoje ‘Zolje’, a sad ih vraćamo u resurse? Jel vi razumete da mi nismo imali čime da gađamo neprijateljske tenkove? Uništili smo zato što su nam to rekli Amerikanci. Jel tako? Evo ovde su oficiri, jel tako bilo", rekao je Vučić novinarima. Kad je od oficira dobio klimanje glavom kao potvrdan odgovor, sam je konstatovao: "Jeste."

Zatim je nastavio: "‘Šilo’ (protivavionska raketa), 10 godina nam vojnici nisu gađali ‘Šilom’, jel tako, Ljubiša", obratio se Vučić Dikoviću, a ovaj je odgovorio: "Nisu."

Što se tiče "Strela 2M", istina je da je tada državna zajednica Srbije i Crne Gore sama ponudila Amerikancima da uništi te rakete, jer su posle 11. septembra 2001. SAD krenule u "Rat protiv terorizma", a ti projektili su "smrt" za helikoptere. Avionima ne mogu naškoditi, pošto im je maksimalni domet 4,5 kilometara. Zbog opasnosti da, na raznorazne načine, te rakete dođu do terorista, Amerikanci su tražili od svih država da ih unište i još su plaćali za to.

Sam Diković je još načelnik Generalštaba, iako je u maju morao, po sili zakona, da ide u penziju. Iz nekih razloga, Vučić ga je ostavio na čelu vojske, na šta ima pravo po zakonu, ali nikad nije javno objavljeno da je to učinio i potpisao dekret kojim mu produžava službu za još dve godine. Drugi problem je što Vojska Srbije već skoro godinu i po nema zamenika načelnika Generalštaba, niti je u naznakama kad će ga dobiti. To je nepojmljivo, ali u Srbiji je sve moguća. Da li se radi o nekim zakulisnim igrama u samoj vojsci, podmetanju nogu i sujetama, ili je u pitanju neka partijska kombinatorika, teško je razlučiti.

foto: tanja valič / tanjug