The Stranglers su jedan od ključnih bendova engleske pank i novotalasne generacije. Njihova prva tri albuma – Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes (1977), Black And White (1978) – i dalje spadaju u najvažnije albume tog perioda. Apartni i drugačiji, The Stranglers su se uvek isticali originalnošću i samosvojnošću, sukobljavajući se sa svim klišeima koji su im nametani – koškali su se sa muzičkim novinarima, bili na distanci od kolega ili oni od njih, izbegavali televiziju, tukli se sa svojom publikom i na kraju se transformisali u respektabilan pop bend tokom osamdesetih. Njihovi koncerti ostali su uvek priča za sebe, nudeći esenciju pobunjeničkog duha, koju pravi rokenrol u svakom svom obliku donosi sa sobom. Sve je sa njima baš onako kako treba.

O jedinstvenoj karijeri dugoj četrdeset godina razgovaramo sa Džej Džej Bernelom, legendarnim bas gitaristom i jednim od osnivača The Stranglersa.

"VREME": Na koji način je teklo vaše odrastanje? Koliko je neobično bilo roditi se u francuskoj porodici u Londonu? Da li ste i dalje odlazili na odmor u Francusku kad ste bili mali…

DŽEJ DŽEJ BERNEL: Engleska nije tokom pedesetih bila neko kosmopolitsko mesto, tako da je bilo mnogo predrasuda vezanih za svakog koga su smatrali strancem – a posebno za tradicionalne neprijatelje kakvi su Francuzi! Tako da sam kao veoma mali morao da naučim da se tučem, te da se uvek trudim da budem najbolji u svemu. Eto, jedino tako možeš da uspeš da preživiš kao emigrant – mada sam ja, zapravo, rođen u Londonu. Inače, da, svakog leta sam odlazio kod babe i dede u Normandiju…

Da li je neko u vašoj porodici bio obrazovani muzičar? Koliko je za vas bilo važno što ste naučili da svirate klasičnu gitaru?

Niko od njih nije bio muzičar, ali oba moja roditelja su volela muziku i često išla na koncerte sa mnom. Moj otac je obožavao južnoameričku muziku i zapravo je priželjkivao da naučim da sviram špansku gitaru…

Koji je bio prvi album koji ste kupili?

E. Power Biggs svira J.S. Baha na orguljama u Hajdelbergu.

Kako biste opisali svoje susedstvo? Da li su vaši prijatelji iz kraja već počeli da skupljaju ploče i posećuju koncerte, da li ste išli zajedno sa njima?

Moje tinejdžerske godine podudaraju se sa britanskim ‘bejbi bumom’, i potom sa bluz bumom. Kad sam imao petnaest godina, išao sam da vidim grupe kao što su Peter Green’s Fleetwood Mac i Free kako sviraju u dnu pabova, čak i pre nego što su objavili svoje prve albume.

Koje ste grupe prve zavoleli, a koje su rok grupe i albumi bili za vas uticajni u kasnijim godinama, kad ste već razmišljali da napravite svoj bend?

John Mayall’s Bluesbreakers vrlo rano su uticali na mene, a potom Jimi Hendrix, the Who i konačno The Doors.

Možete li da se setite kako su vam izgledali budući članovi The Stranglersa kad ste ih upoznali, kao pojedinci i kao grupa?

Upoznao sam Hjua Kornvela i Džeta Bleka tokom iste večeri. Meni su izgledali kao neka gomila hipija, ništa bolje od toga. U to vreme bio sam kratko podšišan i nosio kožnu jaknu i Doctor Martens čizme.

Kakav je bio politički i ekonomski trenutak u Britaniji u vreme recesije tokom sedamdesetih, kad ste osnivali svoj bend – posebno za mlade ljude? Može li se ta situacija nekako uporediti sa današnjom?

Britanija je tokom sedamdesetih bila zemlja na kolenima. Izgubila je svoj ponos, a laburistička verzija socijalizma ju je dovela do bankrota. Nezaposlenost je rasla i moja generacija mladih ljudi bila je izuzetno besna, jer nikakvu perspektivu više nije videla. Sadašnji problem je drugačiji – odnos kapitalizma i demokratije.

Da li je bilo neophodno da se u takvim uslovima pank desi i kako vidite mesto vašeg benda u istoriji panka?

Pank je bio pre svega britanski fenomen u to vreme, i kao svaka revolucija nastupao je kao da je njegova pojava nulta godina, te da pre njega ničeg drugog nije bilo – što je, naravno, bilo luckasto… Na taj način pank je proizveo sopstvenu pravovernu tvrdu struju, odnosno ideologiju, a svako ko nešto zna o tako ortodoksnom gledanju na stvari, zna da tvrda struja uvek uguši razvoj i potrebu za istinskom promenom.

Kako biste opisali prva tri albuma the Stranglersa – klasike za sebe – u kontekstu vremena u kojima su snimljeni? Očigledno je grupa imala jedinstven zvuk i poruku za svet – gledano iz današnje perspektive, koliko ste uspeli da je prenesete?

Mi smo, u stvari, opisivali svet kakvim smo ga videli, naša lična iskustva sa njim i mislim da smo uspeli u svojoj nameri da bar jednim delom dokumentujemo duh tadašnjeg vremena.

Ko su bili vaši najbolji prijatelji na muzičkoj sceni tokom godina panka i novog talasa?

Nismo imali prijatelje. Mislili smo da nam je Džo Stramer iz The Clash prijatelj, ali i on nas je napustio kad su mu rekli da to uradi.

Zabavno je unazad otkrivati kako su The Stranglersi prvobitno nazivani pab rok bendom, onda pank, pa novotalasnim, da bi vas danas označavali jednostavno kao rok grupu? Da li ste se u suštini zaista toliko menjali kroz vreme ili ste zapravo sve vreme jedan isti rok bend pun snažne energije i stava?

Kritičari nikad nisu uspevali da nam prilepe nikakvu preciznu oznaku, niti su to uspevale izdavačke kuće ili prodavnice ploča. A mi sasvim sigurno nismo znali kako da opišemo sebe. Takođe, nikad nismo voleli da nas nazivaju rok grupom.

Kako se vi lično osećate u vezi sa "odrastanjem" the Stranglersa? Od mladih buntovnika sa razlogom, postali ste poznati pank i novotalasni bend, a potom ste prošli kroz još promena. Kako talentovani ljudi poput vas nađu snagu da neprestano izlaze na scenu pred nove generacije klinaca i obraćaju im se novim muzičkim jezikom?

Treba samo biti iskren, prema sebi i svima drugima. Ne plašiti se da budeš drugačiji i da budeš ono što jesi.

Da li vas kao umetnika i dalje zanima politika, da li i dalje imate mišljenje o glavnim političkim temama današnjice, i koje bi one bile?

Naravno. Ja sam građanin. Trenutno me inspirišu najviše Brexit, Tramp, Putin, Kina, Erdogan, demokratija.

Konačno, kakvog je zdravlja vaš čuveni bubnjar Džet Blek, sada skoro 80–godišnjak, i da li je još deo umetničke inspiracije the Stranglersa?

U boljem je stanju, ali ne svira sa nama već par godina. On je još uvek naša inspiracija, a i bio je mentor novom bubnjaru Džimu Makjuleu.