Izložba "Stara srpska grafika" u Manakovoj kući, osim o povesti ove umetničke forme, priča i o darivanju. Naime, ove izložbe ne bi bilo da Miodrag Miša Nagorni, ugledni slikar i grafičar rodom iz Vlasotinca, nije poklonio kolekciju starih srpskih grafika muzeju svog grada, kao što ne bi bilo ni stalne postavke Manakove kuće da jedan drugi Vlasotinčanin, Hristifor Crnilović istraživač i kolekcionar, nije Beogradu ostavio legat od nekoliko hiljada etnografskih predmeta. Manakova kuća je obnovljena i ustupljena Etnografskom muzeju za smeštaj Crnilovićeve zbirke – sveske sa rukopisima i skicama na 23.000 strana, 700 knjiga, oko 2600 etnografskih predmeta i 1617 negativ ploča snimljenih na terenu. Ove godine se obeležava 50 godina Manakove kuće, a razlog što je jedan od programa i izložba "Stara srpska grafika" upravo je zajedničko rodno mesto Nagornog i Crnilovića.

U Legatu Nagornog je 35 grafika. Dinko Davidov, veliki autoritet za pitanja stare grafike, priča da je kolekcija nastala šezdesetih godina na zaista neuobičajen način. Nagorni je bio jedan od majstora koji su šezdesetih godina štampali grafičke ploče koje su se čuvale u Narodnon muzeju, Patrijaršiji i Galeriji Matice srpske. Dinko Davidov se seća da su lupom proveravali i najtanje linije na otiscima, i kad su se uverili da je svaka crtica verna originalu, složili su se da se više ne štampa i da se grafičke ploče konzerviraju. Nagorni je zamolio da umesto honorara dobije po jedan otisak od svake ploče. A potom je sve to ostavio rodnom gradu.

Nastajanje fonda Zavičajnog muzeja Vlasotinca vezano je upravo za poklon 35 grafika Miodraga Miše Nagornog. Po rečima njegove ćerke Ljudmile Nagorni Obradović, njen otac nije gradu ostavio grafike koje je on uradio i za koje je dobijao i međunarodne nagrade, već je želeo da budućim pokolenjima pokloni tradiciju.

Dinko Davidov ističe da u umetničkom pogledu ova zbirka ilustruje da se pojedini crtači drže tradicije, pa na primer Brankovići asociraju na srednjovekovno slikarstvo, a knez Lazar na njegove predstave iz baroka i rokokoa. Po tome se vidi da posle Velike seobe Srba sa juga, oni nose u duši doživljaj srednjovekovne tradicije, ali se u novim uslovima, pod novim uticajima, recimo ruskim, približavaju i pokušavaju da uđu u ono što se u Evropi naziva barok. To je informacija ovih grafika: proces stvaranja novog stila, prelazak poznovizantijskog u barok. Dinko Davidov navodi i detalj da je u kolekciji Nagornog portret Svetog Stefana Štiljanovića, grafika koju je u romanu Seobe Miloša Crnjanskog naručio Vuk Isakovič, njegov glavni lik. Vraćajući se sa bojišta, Vuk Isakovič negde u Sent Andreji ili Pešti saznaje za bakropis i naručuje grafiku. Ali ne naručuje svoj portret, već portret Stefana Štiljanovića, i grafiku poklanja manastiru Šišatovac. Po Crnjanskom, Vuk Isakovič je to objasnio sledećom rečenicom: "Moj portret istorijski ne znači ništa."

Izložba je izbor 20 dela srpske grafike od početka 16. do kraja 19. veka, a obuhvata drvoreze, bakroreze, litografije i grafike iz pomenutog Zavičajnog muzeja Vlasotince, i iz Srpske akademije nauka i umetnosti, Narodnog muzeja u Beogradu, Galerije Matice srpske i Muzeja pravoslavne crkve. Pomenimo, na primer, Zagrebački abagar i Srpski abagar iz Ljubljane nepoznatog autora, oba iz 17. veka. Dinko Davidov objašnjava da su to drvorezni listovi, koji pored didaktičko apokrifnog teksta imaju i likovne ilustracije, tzv. abagari, i da su predstavljali veoma popularne i tražene amajlije. Zatim, Hristos sa apostolima iz kolekcije Nagornog, grafika popa Stefana Likića, najpoznatijeg drvoresca 18. veka. Od 18. veka primat preuzima bakrorezna tehnika, a po broju bakrorezaca i njihovih dela, ilustracija u štampanim knjigama, kao i umetničkim vrednostima, smatra se procvatom srpske grafike. Izloženo je nekoliko radova Hristofora Žefarovića, našeg najpoznatijeg grafičara tog vremena – Bogorodica izvor života, zatim njegovi izuzetno značajni bakrorezi likova srpskih vladara, a izložen je i list iz Žefarovićeve knjige Privilegija, zbirke srpskih privilegija izdatih od austrijskih careva. Izložene su i čuvene grafike Zaharija Orfelina Manastir Hopovo, Manastir Hilandar i Knez Lazar. Na izložbi su i radovi bečkih majstora Gustava Adolfa Milera i Johana Kristofa Vinklera, koji su nastali po crtežima srpskih slikara.