Na nedavno završenom 53. festivalu Karove Vari prikazano je više od 300 filmova iz celog sveta. Film Putinovi svedoci našeg sagovornika, ukrajinskog reditelja Vitalija Manskog, proglašen je najboljim u svojoj kategoriji. Manski je materijal za ovaj film snimao 1999. godine, kad je jedini imao pristup bivšem i sadašnjem predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu i Vladimiru Putinu, pa je tako snimio i trenutke kada je 31. decembra Jeljcin dao ostavku i postavio Putina za svog naslednika.

Da se ne plaši da zaviri tamo gde ne treba, niti da pretrese teme koje su izvesnim diktaturama i političarima neprijatne, Manski je pokazao i pre tri godine filmom Ispod sunca o pripremama jedne devojčice za proslavu rođendana Kim Džong-Ila u Severnoj Koreji, odnosno pre dve godine filmom Bliski odnosi u kojem je intervjuisao članove svoje porodice rasute po Ukrajini o stanju u zemlji posle ruske aneksije Krima i odvajanja Donjecke Narodne Republike.

Ko su Putinovi svedoci, sem samog Manskog? Pre svega porodica Borisa Jeljcina kojoj Putin duguje svoj uspon na ruski vrh moći i kojoj je okrenuo leđa čim je postao predsednik. Zatim: Valentin Jumašev (kontroverzni biznismen, nekadašnji šef Jeljcinove administracije i njegov zet), Mihail Lesin zvani "Buldožer" (nekadašnji ministar informacija koji je 2015. umro pod misterioznim okolnostima u svojoj hotelskoj sobi u Vašingtonu), Gleb Pavlovski (nekadašnji disident, a potom glavni politički savetnik Kremlja za vreme Putinovog prvog predsedničkog mandata koji je postao jedan od njegovih glavnih kritičara), Anatolij Borisovič Čubajs (član Jeljcinove administracije, zaslužan za privatizaciju u Rusiji, danas jedan od najbogatijih ljudi u zemlji), Ksenija Ponomareva (šefica Putinove izborne kampanje koja je takođe umrla pod sumnjivim okolnostima 2016), biznismen Vladislav Surkov (zamenik premijera Ruske Federacije za koga se veruje da je zaslužan za održavanje Putina), opozicionar i zamenik premijera Rusije Boris Nemcov koji je ubijen 2015. u Moskvi, i Igor Sečin i Dmitrij Medvedev koji su još uvek bliski predsedniku.

"VREME": Kako je došlo do toga da vas angažuju za snimanje Putinove predsedničke kampanje?

VITALIJ MANSKI: Krajem devedesetih radio sam paralelno na nekoliko filmova o raznim ruskim političarima i na jednom koji mi je naručio TV kanal ARTE. Iz tih izvora crpem deo materijala. Pošto sam imao pristup Kremlju, snimao sam Gorbačova i Jeljcina. Kada su 31. decembra 1999. obznanili da će se birati novi predsednik, bio sam šef dokumentarnog odseka ruske državne televizije i na svoju ruku sam inicirao snimanje materijala o Putinu. Hteo sam da narodu otkrijem ko je njihov predsednički kandidat. Stupio sam u kontakt sa ljudima iz njegove mladosti, sa komšijama i svakim koga sam mogao da pronađem a da je ranije imao veze sa njim. Želeo sam da vidim gde je živeo, gde je studirao, u koje obdanište išao, kojim se sportskim aktivnostima bavio. Posle dve nedelje snimanja, već sam imao dosta materijala i intervjua sa raznim ljudima, uključujući i sa Putinovom učiteljicom koja je imala veliki uticaj na njegov život. Putinu sam predao kasetu preko prijatelja, želeo sam da je vidi. Nekoliko dana kasnije pozvan sam na sastanak s njim, i kada se to konačno desilo, Putin me je obasuo pitanjima o prirodi i motivu snimanja. I tada mi je palo na pamet da napravim film o njemu. Predložio sam mu da pratimo njegovu predsedničku kampanju.

Počinjete film privatnim video–snimkom vaše porodice u novogodišnjoj noći 1999/2000, tokom koje je Boris Jeljcin obznanio svoju ostavku. Vaša žena u jednom trenutku kaže da joj je svega dosta i da se plaši "čelične pesnice koja dolazi". Ona je osetila da će Jeljcinov naslednik biti Putin. Koliko ste znali o njemu pre nego što je došao na vlast?

Niko u Rusiji nije imao pojma ko je Putin. Znali smo da je kagebeovac koji je napredovao u karijeri, ali morate shvatiti da je tokom Jeljcinovog predsednikovanja došlo do toliko promena da nismo ni primetili ko je nova osoba koja dolazi. Jeljcin je poslednjih nekoliko godina vladavine Rusijom sve važne odluke donosio u porodičnom domu, već duboko pogođen alkoholizmom. Za njega je pitanje ko će ga naslediti bilo pitanje ne samo obezbeđivanja lične već i porodične sigurnosti, a jedina osoba koja je komunicirala između njega i državne administracije bila je njegova ćerka Tatjana. Ona je – ovde moram biti jako oprezan – zajedno sa svojim timom političkih tehnokrata izdvojila Putina i mislim da su oni došli na ideju da se on progura kao Jeljcinov naslednik. Mislim da je iza svega stajala upravo Tatjana, koja je lično ubedila oca da je Putin prava osoba i može se reći da je Jeljcin taj koji je od njega napravio ono što jeste.

Zašto ste nastavili sa snimanjem posle Putinove inauguracije za predsednika?

Pošto smo snimali film o njegovoj izbornoj kampanji koji smo nameravali da pokažemo između prvog i drugog kruga izbora, nakon što je sve bilo izvesno pa se taj drugi krug uopšte nije desio, završili smo sa filmom zato što više nije bilo svrhe pokazivati ga. Imali smo gotov film koji je završio na polici sve dok me dva-tri meseca kasnije nije kontaktirao Putinov kabinet i saopštio mi da bi predsednik želeo da nastavim sa snimanjem.

U filmu ukazujete na svakog člana Putinovog tadašnjeg izbornog štaba i objašnjavate kakva ih je sudbina snašla. Jedini kome se ništa nije desilo je Medvedev, čovek koji je u jednom momentu bio ruski predsednik, između Putinovog drugog i trećeg mandata.

Putina nikada nisu posebno interesovali ljudi koji nisu potpuno zavisni od njega. Odanost mu nikada nije bila dovoljna, a Medvedev je ostao kao neko ko ispunjava taj uslov.

Prve promene koje je novi predsednik uveo jesu vraćanje srpa i čekića na grbove uniformi ruske armije i oživljavanje sovjetske himne, čemu se posebno posvećujete.

Kada je Putin došao na tu ideju, niko nije obraćao mnogo pažnje. To je kao kada se udarite toliko jako da može da vas snađe sve: od modrice do nečeg ozbiljnijeg, a da toga niste ni svesni. Ja lično počeo sam da primećujem stvari tek kada sam se vratio na snimanje i kada sam počeo da kopam po arhivu, i odjednom sam shvatio da armija nosi sovjetske simbole i da je himna bila tu. Tako nešto nisam mogao da zamislim ni u najluđoj fantaziji, a to su bili tek prvi koraci za kojima su usledili mnogi drugi. Ni nacisti nisu smesta deportovali Jevreje u gasne komore. Prvo su ih naterali da nose trake sa žutom Davidovom zvezdom, a onda su se desile sve one jezive stvari o kojima svi znamo.

Bili ste prisutni i kada je Nikita Mihalkov režirao snimanje izvođenja nove–stare himne. U filmu je i njegov otac Sergej, tvorac stihova sovjetske himne za Staljina koji je pozvan da adaptira reči za novu verziju. Kako ste se tada osećali?

Bio sam besan, što sam otvoreno rekao i u intervjuima i lično Putinu. Rekao sam mu da je to neprihvatljivo, a on je tvrdokorno pokušavao da me ubedi kako je to ispravna odluka. Vodili smo nebrojene razgovore o himni, što se vidi i u filmu.

Putin nije dugo čekao da okrene leđa Borisu Jeljcinu, kome čak – kako vidimo u filmu – nije uzvraćao telefonske pozive. Jedini trenutak u kome Jeljcin jasno izražava nezadovoljstvo jeste reakcija na himnu koju zove "crvenom". Da li je bilo još takvih momenata koje niste uspeli da snimite?

Kao što to kažem u filmu, Putin je za svega godinu dana uspeo da se potpuno distancira od Jeljcina i da stvori novu strukturu moći. Prestao je da bude njegova marioneta, što je bio originalan plan. To je jedna stvar. Mogao je da preuzme i da nastavi da doprinosi demokratskom razvitku zemlje, ali on je korak po korak okrenuo Rusiju u potpuno drugom pravcu. Za Putina je Jeljcin postao neprijatan i neinteresantan. U jednom momentu je došao na ideju da mu dodeli najviše državno odlikovanje, ali se ispostavilo da je ceremonija organizovana samo za Jeljcina – o tome nije bilo nikakvog pomena na televiziji, nije bilo medija, nikoga, samo bivši predsednik. Jedina prisutna kamera je bila moja, ali kada me je Putin video, toliko se uznemirio da mi je prišao i počeo da me ispituje zašto snimam.

Šta vas je motivisalo da se toliko godina kasnije vratite ovom materijalu i da od njega napravite film?

Kada čovek umre, pre nego što ga sahrane uradi se autopsija. Ja mislim da Rusija još nije sahranjena i da je samo vrlo bolesna. A da bi se izlečila, mora se znati od čega boluje i šta je tu bolest izazvalo. Tek onda može da se krene sa pravom terapijom.

S obzirom na Putinovo beskompromisno razračunavanje sa protivnicima, zar se ne bojite?

Pokušavam da ne razmišljam o tome.