Imajući u vidu da mu je majka bila novinarka, da se i sam amaterski okušao u novinarstvu, da je u politiku ušao mlad i rano se upoznao s mehanizmom rada medija, kao i da su mu obe supruge novinarke, nije teško objasniti činjenicu da Aleksandar Vučić naprosto gravitira medijima. On ih, naime, izuzetno dobro poznaje, "okusio" ih je s raznih strana. Kad se tome dodaju raznorazni (preskupo plaćeni) strani i (jeftini) domaći medijski savetnici, slagalica dobija delove bez kojih ne bi bila potpuna: njega ima ko da poduči, a on je uvek bio dobar đak.

U celoj toj priči, nejasna ostaju samo pitanja zašto i otkud netrpeljivost koju Vučić pokazuje prema medijima već decenijama, čemu sad već očigledna želja da sa zemljom sravni sve one koji ga ne uzdižu u nebesa, zašto nulta tolerancija prema onima koje je i Slobodan Milošević kako-tako tolerisao. Da li je u pitanju strah da bi ga na neki način mogli ugroziti? Radi li se o nekoj dubljoj, daleko kompleksnijoj emociji? Ili je naprosto reč o netrpeljivosti prema bilo kojoj formi kritičke reči, odakle god ona dolazila?

Kakav god da je odgovor, dosadašnji rezultat njegove vladavine jesu politički i ekonomski pritisci na nerežimske medije, svakodnevna spinovanja, medijsko udvorištvo, konstantni napadi na novinare, nestanak manjih redakcija, nepoštovanje medijske regulative, strah i napetost, mediji bačeni na kolena.

NOGOM ZA VRAT…: Najočiglednije mere koje je Aleksandar Vučić preduzeo protiv nedržavnih medija jesu ekonomske. Model koji je ustanovljen za vakta prethodne vlasti – da način izveštavanja bude direktno povezan s brojem reklama koje će ovaj ili onaj medij dobiti preko marketinških agencija najdirektnije povezanih s državnim vrhom – doveden je do savršenstva u periodu od 2012. do danas. Reklamiranje u "izdajničkim", "tajkunskim" i "plaćeničkim" medijima bilo je najpre neformalno zabranjeno samo javnim preduzećima, a zabrana je vrlo brzo proširena i na privatne (pretnjama, najavama inspekcija i na razne druge načine, vlasnicima je "objašnjeno" da je za njihov biznis kontraproduktivno da se reklamiraju tamo gde su zamislili).

To se pre svega odrazilo na život novinara, sada prinuđenih da volontiraju, ali i na sudbinu samih medija koji opstaju samo zahvaljujući različitim projektima koje podržavaju međunarodne organizacije, kao i tzv. budžetskom finansiranju.

No, i tu je u poslednjih nekoliko godina došlo do promena. Zahvaljujući dobro instruisanim i strateški izabranim komisijama za dodelu sredstava iz državnih ili lokalnih budžeta, nedržavni mediji sad već po pravilu ne dobijaju ništa ili na konkursima dobijaju mrvice – za razliku od njih, Studio B recimo dobija milione za program koji je i zvanično označen kao praćenje aktivnosti gradonačelnika, dok se "Srpskom telegrafu" dodeljuje novac kako bi se uticalo na veće poštovanje Kodeksa novinara Srbije u tom listu (inače rekorderu po broju prekršaja Kodeksa).

U međuvremenu, ustanovljena je i nova forma pritiska: višemesečne inspekcije koje stoje za vratom niškim "Južnim vestima" jesu nešto što je formalno dopušteno, ali neformalno predstavlja pretnju samom opstanku tog medija. Tim pre što inspektori idu po Nišu i pričaju koliko su para "Južne vesti" dobile od koje organizacije, ili pak najavljuju partnerima te redakcije da će uskoro i njih posetiti (ako ne prestanu saradnju). Kako se tome usprotiviti? Kako bilo kome, i kome zapravo, objasniti da je redovna inspekcija jedno, a višemesečna opsada nešto sasvim drugo?

Od samog početka vladavine Aleksandra Vučića, delovi pravosudnog sistema otvoreno su se stavili u poziciju branitelja njegovog lika i dela. Tako je, recimo, tužilaštvo u dva navrata donelo odluku da nasilje nad novinarkom lista "Danas" Lidijom Valtner, koje se dogodilo na inauguraciji Aleksandra Vučića, nije problematično. Iako postoje snimci na kojima obezbeđenje naprednjaka bukvalno davi građane i fizički odnosi novinarku, krivična prijava protiv nasilnika je u novembru 2017. odbačena: obrazloženje je bilo da su oni zapravo novinare izveli iz mase, kako bi sprečili da ih napadnu isprovocirane pristalice novouspostavljenog predsednika. Slučaj je ponovo pokrenut, da bi krajem aprila 2018. opet bila doneta ista odluka – da nema dokaza da su trojica pripadnika obezbeđenja počinili krivično delo ugrožavanja sigurnosti, niti "bilo koje drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti".

Sličan su epilog imale i druge žalbe i prijave povodom napada na novinare, pa i krivična prijava osam javnih ličnosti nakon što su u julu 2016. na naslovnoj stani "Informera" optuženi da kuju zaveru za ubistvo Aleksandra Vučića: nadležni su procenili da im takvom optužbom, koja je zatim ponovljena u više drugih medija, nije pričinjena nikakva šteta.

Naravno, nemoguće je dokazati da je ovde reč o direktnom političkom pritisku na pravosuđe, ali stvari su i bez formalnog dokazivanja sasvim jasne.

…ILI "NA FINJAKA": Sasvim nova forma pritiska jeste i najnoviji pokušaj direktnog mešanja u izradu nove medijske regulative. Nakon višemesečnih tenzija u vezi sa Medijskom strategijom i nakon što su u oktobru 2017. radnu grupu za izradu tog dokumenta napustili predstavnici svih najreprezentativnijih medijskih udruženja i asocijacija, upravo je predsednik Srbije odlučio da se prekine rad na Strategiji i da se formira nova radna grupa. Dokument koji je izradila krnja radna grupa bio je skandalozan (vidi "Vreme" 1422), medijska udruženja većinom su pozivala da se on povuče i da se krene iz početka, ali dramaturgija potekla iz Vučićevog kabineta za ovu je državu dugoročno daleko pogubnija.

Pre svega, on se mesecima nije obazirao na više nego brojne proteste udruženja, medija i pojedinaca. Nije ga bilo briga, sve dok se u Srbiji – nakon silnih međunarodnih delegacija – početkom aprila nije ukazao i OEBS-ov predstavnik za slobodu medija Harlem Desir. Tada, verovatno pod pritiskom s te strane, odlučio je da prelomi, da stvar vrati na početak i to – ovog puta – pod patronatom OEBS-a. Na panelu Nacionalnog konventa o EU posvećenom medijima, održanom 23. aprila, tu je odluku učesnicima saopštila Suzana Vasiljević, medijska savetnica predsednika Srbije. Inače, ovaj nastup iznenadio je ne samo učesnike skupa, već i predstavnike Ministarstva kulture nadležne za informisanje: ni oni, po svoj prilici, nisu znali šta je predsednik odlučio i šta će im saopštiti njegova savetnica.

Ona je tada objasnila da je Vučić predložio da se "OEBS uključi u izradu medijske strategije, da se s njima razgovara o tome šta treba uraditi da se mediji osećaju slobodnije u Srbiji", ali i da će "na konsultacijama sa predsednikom Srbije, predsednicom Vlade i ministrom kulture biti izložen plan na koji način ćemo dalje raditi na tome".

Ovde je pre svega problem u tome što Ustav Republike Srbije ne dozvoljava ovakvo uplitanje predsednika u ingerencije drugih institucija: medijska regulativa ne spada u domen njegovih zaduženja, a za te poslove postoji nadležno ministarstvo i Vlada. Problem je i uloga Suzane Vasiljević – ona je plaćena da brine o predsednikovim medijskim nastupima, a ne da bude njegov glasnik, koordinatorka bilo kakve radne grupe ili tela koje se bavi medijskom regulativom. Ona u tom procesu, u bilo kojoj ulozi i svojstvu, s bilo kakvim nadležnostima – jednostavno nema šta da traži. Da je ovo država kao što nije, Suzana Vasiljević bi o radnoj grupi i medijskoj strategiji mogla samo u novinama da čita. I da o tome misli šta joj je volja.

Konačno, problem je i što je iza čitavog tog neustavnog hepeninga stao čak i OEBS – organizacija kojoj je jedan od glavnih poslova sloboda govora i medija, sada se svrstala uz skute onih koji medije otvoreno gaze i koji su se stavili iznad i izvan zakona. U prevodu, da bi se "mediji osećali slobodnije u Srbiji", pogažen je Ustav, pogaženo je Ministarstvo kulture i informisanja, a u pomoć su pozvani ugledni međunarodni partneri koji su odlučili da žmure – sve s idejom da se na kraju dođe do kakvog-takvog dokumenta kojim će se kasnije pravdati novac uložen u niz uglavnom besmislenih javnih rasprava i sastanaka, a kojima će se predsednik dičiti kad god ga ubuduće neko opomene zbog situacije u medijima.

ĆUTANJE JE ZLATO: Osim brojnih političkih, ekonomskih i pravnih pritisaka, koji su ovde samo skicirani, a o kojima bi već sada mogli tomovi da se napišu, u domen pritisaka dirigovanih iz kabineta Aleksandra Vučića svakako spada i činjenica da Regulatorno telo za elektronske medije (REM) odbija da poštuje zakon i da odluke donosi u skladu s ovim ili onim političkim interesima. Već dve godine, REM odbija da nadgleda izveštavanje medija u izbornoj kampanji (iako ga na to obavezuje Zakon o elektronskim medijima), a na žalbe građana povodom politički dirigovanih hajki na TV Pinku odgovara skandaloznim saopštenjima i napadima na svakog ko im se usprotivi.

Takvo ponašanje može da bude sankcionisano u parlamentu, ali imajući u vidu sastav parlamenta i ponašanje vladajuće većine, to je zaista nadrealna mogućnost.

Predsednik Srbije – pored klasičnih "prozivki" za ovo ili ono (vidi antrfile "Kultura govora – pokazna vežba") – ponekad poziva i na linč. Nakon ubistva Olivera Ivanovića, poimence je pomenuo predsednika i potpredsednika NUNS-a Slavišu Lekića i Dragana Janjića zbog njihovih tvitova, posle čega je Janjić dobio ozbiljne pretnje smrću, a ugrožena je i bezbednost njegove porodice.

Na sve to, i još mnogo više od toga – reakcija je uglavnom ćutanje.

Ćute svi predstavnici Evropske unije koji vrlo dobro znaju šta se ovde dešava, koji su detaljno i s dokazima obavešteni o stanju u medijima: biraju da žmure, zbog Kosova, navodnog mira u regionu ili zbog ko zna kog drugog političkog interesa, a sasvim suprotno vrednostima za koje se formalno zalažu. Ćute i predsednika otvoreno podržavaju Angela Merkel, Donald Tusk, Dejvid Mekalister – pomenimo, eto, samo najsvežije primere – koji kao da su u Vučića zaljubljeni, a koji u svojim državama ne bi dozvolili ni naznaku onoga što on sprovodi u Srbiji.

Sad ćuti i klimanjem glave odobrava čak i OEBS, koji odjedared žrtvuje načelo vladavine prava – i to zarad puke forme i želje da se, eto, razgovor "vrati u institucije". Koje institucije? Kakve institucije? Institucije Aleksandra Vučića i Suzane Vasiljević, ili neke za koje još ne znamo? Sve su druge, naime, devastirane.

Ne bune se i podržavaju čak i oni koji su direktno pogođeni. Tako će Johanes Hut, šef evropskog ogranka KKR-a, korporacije u okviru koje posluje TV N1, u aprilu 2018. Vučiću reći: "Reforme koje je Srbija sprovela nisu uvek lake i popularne i za njih je potrebna velika hrabrost. Vaša hrabrost da te reforme sprovedete treba da bude dobar primer i drugima."

Konačno, i ono malo novinara i medija koji su dugo opstajali u borbi, sve su tiši. Posrću u besparici, izmučeni su harangama koje protiv njih godinama vode tabloidi i neki elegantniji, tiši i podmukliji službenici režima. Nemaju više saveznika, ali ni snage, volje ili motiva, a tek im sledi odsudna bitka protiv političke klike koja se bukvalno napaja njihovim mukama, koja ne haje za pravo, pravdu, pristojnost i slobodu, a koju predvodi vešt, inteligentan i sjajno obučen manipulant.

Gotova je ta priča. Laku noć.