Čini mi se da sam za Hrtkovce u nedelju 6. maja 2018. godine krenuo sa zakašnjenjem. Iako su sve vesti govorile da je policija blokirala taj deo Srema, pomislio sam da bih ipak nekako mogao da se probijem i odem u selo koje je tog dana slavilo Đurđevdan – onaj deo sela koji pripada pravoslavnom kanonu. Mada, kako su stvari stajale, pametnije je izgledalo ostati u Beogradu kod kuće nego se mlatiti po Sremu i pratiti šta će uraditi najveći pajac srpske policije, ovaj, politike, mada u slučaju Vojislava Šešelja to mu dođe na isto.

Svi mediji su doneli vest da je policija blokirala prilaze selu – i od Šapca, i od Rume, i od Sremske Mitrovice, i od Nikinaca, i od Šimanovaca… Meni je nešto govorilo da bih ipak na neki način mogao da se probijem i da vidim šta se dešava u mestu koje ćuti o svojim ranama i gde ljudi žele da ih puste na miru kako bi obrađivali svoje njive, sadili bostan, dinje i duvan i da više nikada ne moraju se bave ratom i njegovim posledicama.

Uglavnom, dok sam još bio na putu i posmatrao okolo napredak Pećinaca i Šimanovaca, sela-poslovnih zona u kojima su razni podigli "postrojenja" koristeći subvencije države i blizinu autoputa i aerodroma, Šešelj, kožna fotelja i njegovi pratioci već su stigli u Jarak, selo na putu ka Hrtkovcima. Verovao sam zato da bih tamo ipak mogao doći – možda me puste na pres karticu, a možda povuku blokade, ko će ga znati. U kolima, na putu od Beograda ka Rumi, na "autoputu Bratstva i jedinstva", uključio sam radio da bih na vestima čuo izveštaje sa terena. Međutim, današnje radio-stanice imaju "fiksni program" i iz te šeme ih verovatno može poremetiti samo poseta Vladimira Putina Srbiji koja bi, siguran sam, bila uživo prenošena i na radiju.

Na Radiju Beograd 2 gostovala je Borka Božović i govorila o Haosu. Razume se, ona je pričala o likovnoj galeriji Haos, a ne o stanju u Hrtkovcima i Sremu koji je država rešila tog dana da obuzda izvodeći hiljade policajaca da naprave prsten oko tog sela. A sve da bi sprečili Šešelja da se na dan kada je pre 26 godina izazvao etničko čišćenje svojim javnim čitanjem imena žitelja hrvatske nacionalnosti iz Hrtkovaca, ponovo iživljava u selu u kome je njegovo delovanje dobilo i sudsku i statističku potvrdu.

Dakle, haos na putu za Hrtkovce, na Đurđevdan, dan sveca koji je ubio aždaju, proburazio neman i bio spreman da zbog svog verskog opredeljenja i vrednosti u koje je verovao položi život. Radikali sa Šešeljem na čelu od osnivanja stranke početkom devedesetih godina prošlog veka upravo su suprotno od Svetog Đorđa: oni rado nagovaraju druge da se žrtvuju za vrednosti o kojima bi onda da govore po ceo dan.

Pričajući o tome šta se dešava u galeriji Haos, jednom od reprezentativnijih mesta kulture u Beogradu poslednjih 30-ak godina, Borka Božović kaže da je ova institucija došla do kraja, da neće opstati, da od države nema nikakvu pomoć ni podršku, da ni grad ne pomaže i da će verovatno biti uskoro primorana da stavi katanac na vrata. Meni to izgleda glupo, ali i logično. Naime, posle svih pogrešnih politika i odluka koje smo preživeli, tolikih godina mutne tranzicije, galerija Haos – paradigma drugačije, uspešne i bolje Srbije se gasi, a Vojislav Šešelj, gospodar srpskog političkog Mordora, raste i jača u danima kada je stigla presuda i kada je potvrđena njegova krivica.

"Osuđeni ratni zločinac" pisalo je na transparentu koji su u selu Jarak u tom trenutku nosili aktivisti LDP-a; nisam ih video jer čim sam prošao rampu na izlazu "Ruma", policija me je sprečila da skrenem na levo, ka Hrtkovcima. Mogućnosti bilo kakvog razgovora nije bilo. Policajac je bio namršten i odlučan, nije mi dozvolio da mu bilo šta kažem, nervozno je mahao onom "lizalicom" na kojoj piše "stop" i ponavljao: "Prolazi, prolazi, nema stajanja, nema priče, ‘ajde, ‘ajde".

Dobro de, pomislio sam u sebi, idem, nemoj da se dereš, razumem da je i tebi muka, stojiš tu, a ne znaš zašto stojiš, ili, još gore, radije bi stajao sa Šešeljem ili, najverovatnije bi se odmarao na nekoj terasi i spremao se da odeš kod komšija na slavski ručak da ako nisi za Uskrs, sada pojedeš prvi put ove godine jagnjetinu… Sirotu policiju postavili su na svaki izlaz sa glavnog puta. Ni u Buđanovce nisam mogao jer "šta ću tamo ako nisam odatle".

Shvatam, dok na radiju pričaju o Molijerovim danima u Beogradu, da su ovi ozbiljno shvatili naređenje "vrhovnog komandanta" koji je rekao da "skupova u Hrtkovcima neće biti" i da su zaista i temeljno zatvorili sve moguće prilaze selu. Onima druge veroispovesti, koji nisu slavili Đurđevdan, preporučeno je da tog dana ne izlaze iz svojih kuća. Procurela je i vest, kao pokazatelj stanja u selu u kome nisam bio, da je na časove veronauke kod lokalnog katoličkog paroha došao samo jedan od 17 učenika koji redovno dolaze.

Dok je tamo u selu narod radio šta je znao i umeo, zaštićen kordonima policije kao u nekom logoru, Šešelj je održao kratki performans u Jarku poručivši da nije hteo da provocira Hrvate (a i kako bi) nego državu. Oni koji su rešili da mu pruže otpor i da za razliku od 1992. istog dana i na istom mestu ovoga puta stanu pred nasilnika i poruče mu da ne može nikome da preti i nikoga da tera, skoro da su se potukli sa radikalima. Odnosno, javili su mediji docnije, a pojavio se i snimak na kome se vidi kako je u Jarku napadnut ne onaj ko je simbol nasilništva, nego onaj ko je došao da mu se suprotstavi – Đorđe Žujović, aktivista LDP-a. To nisam video, već čuo na radiju dok sam vozio kroz Kraljevce i Dobrince. Ni tamo nikoga nigde nije bilo, kao da je ceo Srem duže spavao ili su se svi namestili iza velikih kapija svojih kuća, ne želeći da taj dan provodu ispred na klupama, ispod lipa i dunja.

Tek što sam se ponovo uključio na autoput kod Pećinaca, na radiju su objavili da je Aleksandar Vučić rekao da će Hrtkovci biti odblokirani za dva sata, a da će do kraja dana jedna osoba biti uhapšena jer sa državom nema šale i kada ona kaže da skupova nema – onda to znači da ih nema. Sve do tad mislio sam da je Vučić već u Turskoj i da se bavi važnijim stvarima od toga šta tog dana radi njegov kum u Sremu. Vozeći ka Beogradu slušao sam i dalje Borku Božović iz Haosa koja je pozvala da na Vidovdan, kada je najavljeno otvaranje Narodnog muzeja Srbije, dovedu jednog od kustosa Luvra, čoveka naših korena čije bi prisustvo uveličalo čitaju stvar. Ko zna, možda je i poslušaju. Jer država osim što naređuje, ume i da sluša svoje podanike, pomislio sam dok je išla špica za nove vesti, a ja prelazio preko Brankovog mosta.

"Vojislav Šešelj je posle obraćanja novinarima napustio Jarak i vratio se u Beograd", javljao je spiker Radio Beograda 2.

Kao da sam bio tamo, kao da sam bio.