Košarkaški treneri sa prostora Jugoslavije su ostavili neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Takozvanu "jugoslovensku košarkašku školu" osnovali su entuzijasti posle Drugog svetskog rata, sa profesorom Aleksandrom Nikolićem na čelu, i u sportu koji je bio gotovo nepoznat u predratnoj Jugoslaviji stvorili su svetsku košarkašku silu. Paralelno sa trenerima stasavale su i generacije košarkaša. Kulminacija posleratne košarke u Jugoslaviji bila je na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Ljubljani, kada je tim sa Rankom Žeravicom na čelu osvojio zlatnu medalju i prvi put pobedio reprezentaciju SAD.

Nakon ovog prvenstva, reprezentacija Jugoslavije je u sledećih 20 godina postala jedna od tri najbolje reprezentacije na svetu. Posle raspada SFRJ, reprezentacije novonastalih država, pre svega Srbija, Hrvatska i Crna Gora, nastavile su sa uspesima na evropskoj i svetskoj sceni. Na Evropskom prvenstvu 2013. godine u Sloveniji učestvovalo je svih šest republika bivše Jugoslavije, ovoga puta kao samostalne države. Ne postoji veći dokaz da košarka na ovim prostorima ima budućnost.

PRVI KORACI: Već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka počeli su prvi trenerski kontakti, pre svega sa univerzitetskom košarkom u Americi. Košarkaški savez Jugoslavije je davao stipendije najtalentovanijim trenerima koji su odlazili u Ameriku da uče košarku koju do tada nisu poznavali. Naravno, morali su da se vrate u svoju zemlju, ali su stečena znanja prenosili na generacije igrača koji su u narednih dvadesetak godina pobeđivali na većini takmičenja na kojima su se pojavljivali, bilo da je u pitanju reprezentativna ili klupska košarka.

Niko od trenera nije se dugo zadržavao u Americi, pre svega zbog rigoroznih uslova za dobijanje stipendija, koji su zahtevali povratak u matičnu zemlju, a kasnije zbog otpora američkih kouča prema trenerima iz inostranstva i njihovog načina rada, koji je bio apsolutno suprotan od svega što se u Americi smatralo za trenerski posao.

Sve to je trajalo do pojave Igora Kokoškova iz Srbije: mladog, ambicioznog i pre svega vrednog trenera, koji je bio spreman da uči i napreduje. Za devetnaest godina, koliko je već u Americi, prošao je sve selekcije i trenerska mesta, od pomoćnog trenera univerzitetskog tima pa sve do prvog trenera u NBA ligi. Ispunio je američki trenerski san, i to kao prvi trener rođen van severnoameričkog kontinenta.

Početak košarkaške priče Igora Kokoškova vezan je za klub "Vojvoda Stepa" sa Voždovca. Kao talentovan kadet dobija poziv da igra sa dve godine starijim juniorima Crvene zvezde, gde su u tom trenutku na bekovskim pozicijama Saša Obradović i Nebojša Ilić. Mnogo godina kasnije izjavio je da je to za njega bila NBA liga.

Nesrećan sticaj okolnosti veoma brzo prekinuo mu je igračku karijeru. Povreda stopala u teškoj saobraćajnoj nesreći tokom služenja vojnog roka odvojila ga je od parketa na godinu dana. Pokušaj povratka na teren nije bio uspešan. Ko se bavio vrhunskim sportom zna da je godinu dana bez kontakta sa loptom i bez treninga, kao i konstantan strah od obnavljanja povrede, u tim godinama obično dovoljan za prestanak igračke karijere. Tako je nepredvidiva igračka budućnost zamenjena blistavom trenerskom karijerom, koju je započeo već 1992. radeći sa juniorima OKK Beograda. Posle tri godine je postao glavni trener OKK Beograda, pa juniorskog tima Partizana, ali ga je želja za usavršavanjem već 1999. godine odvela put Amerike.

To su bile godine kada su igrači iz Evrope i ostatka sveta već probili barijeru, ali je trenerski posao u Americi još uvek bio misaona imenica za sve one van severnoameričkog kontinenta.

AMERIČKA KARIJERA: Konkurs za odlazak u Ameriku raspisalo je Udruženje trenera Srbije. U leto 1999. Kokoškov je postao član stručnog štaba Misuri Tajgersa, a time i prvi neamerički asistent u istoriji NCAA lige (Univerzitetska liga).

Crta "neameričkog" košarkaškog identiteta je svima bila posebno zanimljiva, i davala mu je sve veći prostor u radu sa najtalentovanijim igračima na planeti. Njegov individualni rad sa niskim igračima, a posebno sa centrima, kojima je usađivao evropski način postavke u napadu, nije ostao nezapažen, i već sledeće godine angažuje ga NBA tim LA Klipersi.

U Klipersima ostaje tri godine i stiče znanje koje je potrebno za nastavak karijere trenera u NBA ligi. Sa timom Detroit Pistonsa, kao asistent legendarnog Lerija Brauna, 2004. godine osvaja šampionski prsten protiv favorizovanih Lejkersa, za koje u tom trenutku igraju Šekil O’ Nil i Kobi Brajant.

Sedamnaest godina traje njegova karijera pomoćnog trenera u NBA ligi. Za to vreme je promenio šest klubova i u svakom od njih se izdvajao posvećenošču u radu sa igračima koji su za njega imali samo reči hvale. Pristojan momak velike energije i znanja je tokom tih sedamnaest godina izrastao u velikog trenerskog znalca i, što je još važnije, upoznao svaki segment trenerskog posla u jednoj moćnoj organizaciji kakva je NBA liga.

POVRATAK U ARIZONU: Trenutno se u NBA ligi igraju polufinalne utakmice plej-ofa po konferencijama, a njegov sadašnji tim Juta Džez igra protiv najboljeg tima regularnog dela sezone, Hjuston Rokitsa. Na mestu prvog pomoćnika trenera Jute Džez dočekao ga je poziv da po završetku ove sezone preuzme mesto glavnog trenera Finiks Sansa, i tako ispiše istoriju kao prvi "neamerički" glavni trener u istoriji NBA lige.

Potpisavši ugovor na tri godine, vraća se u tim u kojem je proveo pet godina, u periodu 2008–2013. godine. Trenutno je Finiks Sans tim sa najlošijim skorom u regularnom delu šampionata, sa 21 pobedom i 61 porazom, ali pred kojim je budućnost koja će se bazirati na sjajnom beku Devinu Bukeru, koji je u svojoj prvoj sezoni u timu postizao u proseku skoro 25 koševa po utakmici. Preuzimanje najlošijeg tima u ligi delimično olakšava posao Kokoškovu. Gore od ovoga teško da može. Ne treba sumnjati da će marljivost i posvećenost košarci, uz iskustvo koje Kokoškov ima, doprineti razvoju franšize.

O tome šta od njega očekuju Rajan Mekdonah, generalni menadžer Sansa je rekao: "Vrlo smo zadovoljni što će se Igor Kokoškov vratiti u Arizonu kao prvi trener Finiks Sansa. Kroz karijeru Igor se dokazao kao jedan od pionira ovog sporta i bez sumnje će doprineti višem nivou treniranja u klubu. Jedan je od prvih trenera rođenih van Amerike koji je bio pomoćnik u franšizama u NCAA i NBA. Nedavno je predvodio Sloveniju do titule na Evropskom prvenstvu, prve u istoriji te države. U Igorovim timovima fokus je uvek na razvoju igrača, kreativnosti igre i dobrim rezultatima."

REPREZENTATIVNA ISKUSTVA: Posvećenost trenerskom poslu u NBA ligi je nadograđivao je tokom letnjih meseci u Evropi, kao pomoćni i glavni trener u tri reprezentacije.

Posle osvajanja titule sa Detroit Pistonsima 2004. godine, Željko Obradović ga je pozvao da bude pomoćni trener reprezentacije Srbije i Crne Gore i na tom mestu je ostao sve do završetka Evropskog prvenstva u Beogradu 2005. Tada je većina ljudi prvi put čula za mladog trenera koji je karijeru gradio van evropskih terena. Smena generacija i odnos reprezentativaca prema igri doveli su do katastrofalnih rezultata. Neuspeh na Evropskom prvenstvu 2005. u Beogradu pred svojim navijačima, u gradu gde je napravio prve košarkaške korake, i danas predstavlja najveću mrlju u karijeri Igora Kokoškova. Zajedno sa Željkom Obradovićem napušta reprezentaciju i sledeće tri godine bavi se isključivo trenerskim poslom u NBA.

Onda je stigao poziv koji bi većina trenera volela da zaobiđe – ponuđeno mu je mesto glavnog trenera reprezentacije Gruzije. Izazov koji je predstavljalo preuzimanje nacionalnog tima Gruzije je nešto što odvaja Igora Kokoškova od drugih trenera u Evropi. Sa mesta pomoćnika trenera u Detroit Pistonsima 2008. godine i potpisanim ugovorom sa Finiks Sansima, preuzeo je verovatno najmanje perspektivnu reprezentaciju u Evropi.

Kakav trag je ostavio tokom sedam godina rada u Gruziji svedoči i to da je košarka danas glavni sport u toj zemlji, i da je Zaza Pačulija, centar prvaka NBA lige Golden Stejt Voriorsa, najomiljeniji sportista u svojoj državi. Sa Kokoškovom na čelu reprezentacija Gruzije učestvuju prvi put na tri vezana evropska prvenstva i čvrsto se pozicionira na mapi evropske košarke. Kao nagradu za razvoj košarke u Gruziji, premijer Mihail Sakašvili je 2011. godine odlikovao Igora Kokoškova najvišim državnom ordenom, Ordenom časti.

NA KROVU EVROPE: U januaru 2016. godine potpisuje ugovor sa reprezentacijom Slovenije. Goran Dragić, sa kojim je sarađivao u Finiks Sansima, pristaje da se na njegov poziv vrati u nacionalni tim. Luka Dončić, vanserijski talenat, dobija poziv da se priključi timu. Sklapa se najbolji bekovski par u evropskoj košarci. Uručenje slovenačkog pasoša Entoniju Rendolfu iz Real Madrida stvara kostur tima koji pretenduje na medalju na Evropskom prvenstvu 2017 godine.

Izostanak najboljih igrača u većini timova, pre svega Srbije i Španije, dovodi reprezentaciju Slovenije do finalne utakmice sa Srbijom, u kojoj Slovenci pobeđuju i osvajaju zlatnu medalju. Trenersko znanje koje poseduje Igor Kokoškov najbolje se videlo u toj finalnoj utakmici, kada je posle povrede Luke Dončića i zamora Gorana Dragića bez ikakve panike vodio tim do pobede. Iskustvo koje je posedovao posle šesnaest godina provedenih u NBA ligi je u tim trenucima bilo presudno. Taktički je pobedio trenera reprezentacije Srbije Aleksandra Đorđevića, koji još uvek nema trenersko iskustvo i znanje koje poseduje Kokoškov iako je jedan od najvećih plejmejkera u istoriji evropske košarke.

Ovim uspehom je stekao ime i u Evropi, ali je odmah po osvajanju zlatne medalje saopštio da napušta mesto trenera slovenačke reprezentacije i da se potpuno posvećuje karijeri u NBA ligi.