Trgovina oružjem oduvek je bila tajnovit posao, ali sama činjenica da je broj firmi koje su u Srbiji registrovane za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom sa 185 u 2016. porastao na 213 u 2017. godini ukazuje da se radi o veoma profitabilnom poslu. I to nije sve – u zemlji postoji još 55 kompanija koje se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme, od kojih su 42 privatne.

Srbija spada među države koje najviše poštuju međunarodne propise kada je reč o trgovini oružjem. Međutim, ova vrsta posla nikad ne može da bude sasvim čista jer se ne može znati ko će biti krajnji korisnik i da li će oružje i druga vojna oprema biti preprodati nekom trećem, državi pod embargom ili terorističkom pokretu. A takvih slučajeva je bilo.

"ALAS" I LOV U MUTNOM: "Naš ‘end user’ sertifikat (o krajnjem korisniku) jedan je od najtransparentnijih u svetu", kaže za "Vreme" kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić, bivši vojni obaveštajac. "Poštuju se svi propisi, sertifikati i dozvole. Međutim, ne pratimo doslovno sporazum UN o trgovini oružjem, a odnosi se na to da, ako i imamo saznanja da oružje završava u trećim zemljama, ne reagujemo. Naše službe ne interesuje šta se dešava posle."

Lunić smatra da se to dešava zbog toga što je profit postao važniji od državnih i nacionalnih interesa zemlje, te da sa na tome, izgleda, bazira i spoljna politika:

"A to je zato što sektorom za materijalne resurse Ministarstva odbrane rukovodi Nenad Miloradović, koji je, u suštini, trgovac oružjem: on se tako i ponaša, a ne kao državni službenik", konstatovao je Lunić.

Sagovornik "Vremena" je podsetio na do sada nerazjašnjen slučaj otmice, a kasnije i pogibije dvoje srpskih diplomata u Libiji, odnosno na reči tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da je "jedan od mogućih motiva otmice poslovi sa oružjem". Lunić kaže i da je 2013. godine tadašnji zamenik ministra odbrane vlade u Tripoliju Kalid Mohamed Al-Šarif za list "Politika" izjavio da ima nekih ugovora koji nisu realizovani i da postoji "dug nekih u Srbiji prema Libiji". Za Al-Šarifa se posle saznalo da je povezan sa Al Kaidom.

"To je čisti primer kako se naša spoljna politika bazira na profitu, a ne na definisanim nacionalnim interesima", zaključuje Lunić.

On je nedavno izneo podatak da se privatno preduzeće DLS Specijalni sistemi, osnovano 31. marta 2015. godine, pozicioniralo među deset najuspešnijih preduzeća po realizovanim ugovorima iz 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini, a sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara. Ova firma je veoma brzo postala i jedan od najvažnijih podugovarača preduzeća Borbeni složeni sistemi iz Velike Plane – posebno u proizvodnji samohodne haubice NORA-B52. A nedavno je sa Kiprom sklopljen ugovor o prodaji 24 haubice ovog tipa i osam borbenih vozila "Miloš".

"I bez čaršijskih priča o tome ko je stvarni vlasnik tog preduzeća, postoji osnovana sumnja za trgovinu uticajem što predstavlja ozbiljno krivično delo. Ili – u najmanju ruku – zloupotrebu službenog položaja vršioca dužnosti", kaže Lunić.

A u krugovima koji se bave problematikom vezanom za namensku industriju mogu se čuti priče da iza preduzeća DLS Specijalni sistemi stoji Miloradović i da zato dobija profitabilne poslove kooperacije sa Jugoimportom SDPR na proizvodnji naoružanja. Inače, višecevni bacač raketa – proizvod DLS Specijalnih sistema – postavljen na šasiju kamiona FAP-1830 mogao se videti i prilikom prošlonedeljne posete ministra odbrane Aleksandra Vulina firmi Prva petoletka – namenska; ova firma takođe radi i kao podizvođač za Jugoimportove Složene borbene sisteme.

Jedan od poznavalaca odnosa u ovom sektoru ukazuje i na podatak da je u Vojnotehničkom institutu (VTI) kopirana i izneta silna dokumentacija, uglavnom vezana za projekte topova, a da niko ne istražuje gde je to završilo. Birokratskim odnosom i nemarom države VTI postepeno ostaje bez kadrova – oni prelaze u privatne kompanije gde su im ponuđeni bolji uslovi, a sa sobom nose i ono što su radili na pojedinim projektima. To nije čudno, jer ako mladi inženjeri u VTI imaju platu od 50.000 dinara, a neko im ponudi 3-4 puta veću – naravno da će otići. Takođe, ne čudi onda ni to što je sve više privatnih firmi koje počinju da se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme…. Takvu poražavajuću situaciju po vojsku priznaju i ljudi iz vrha Ministarstva odbrane dok nemoćno sležu ramenima, pošto im propisi onemogućavaju da stručnjacima podižu plate i tako ih zadrže.

Kao primer lošeg državnog projekta, izvor "Vremena" navodi i slučaj famozne rakete "Alas", koja se pravi za Ujedinjene arapske emirate (UAE) od 2013. godine, a da još njen razvoj nije završen, niti se zna kada će biti. A ta država je dala avans od 30 miliona dolara i obezbedila se bankarskom garancijom. Na tom projektu zajedno rade SDPR i privatna firma EdePro. Prema tom izvoru, Emirati hoće da raskinu ugovor, što onda otvara razne mogućnosti, u prvom redu aktiviranje bankarske garancije, ali i opciju da firma Earth iz UAE, koja je u ime države potpisala ugovor preuzme EdePro, pa preko njih da obavljaju razne finansijske operacije i transakcije. A "Alas" je najavljen kao projekat koji će oživeti zemunski Teleoptik žiroskopi, u koji je država potom investirala 6,9 miliona evra….

Kada su u pitanju privatne firme koje se bave izvozom naoružanja, u vrhu onih sa najvećim prometom je tradicionalno Partizan tech Slobodana Tešića, jednog od najvećih trgovaca oružjem u regionu, ali u vrh naglo izbijaju Krupnik (prvi po izvozu u Saudijsku Arabiju) i posebno GIM čiji vlasnik je, prema navodima iz više izvora, u bliskim poslovnim odnosima sa ocem jednog visokog državnog funkcionera (ne preziva se Vučić). U vrhu izvoznika oružja su i firme Tehnoremont, Uni Global, Eling i već pomenuti DLS Specijalni sistemi.

KIPARSKI POSAO: Inače, procedura dobijanja dozvola za izvoz oružja veoma je komplikovana. Potrebno je dobiti saglasnost tri ministarstva – odbrane, unutrašnjih poslova i trgovine, kao i Bezbednosno-informativne agencije. Već samim tim lako je zaključiti da su moguće razne privilegije za neke, ili "sankcije" za one koji su manje podobni.

Kada je u pitanju posao s Kiprom (prodaja 24 haubice NORA-B52 i osam borbenih vozila "Miloš"), izvor "Vremena" iz Ministarstva odbrane tvrdi da je novac uplaćen pre Nove godine, ali da je bila čudna činjenica što je ugovor potpisao ambasador u Nikoziji Marko Blagojević, što znači da ga je praktično sklopila Vlada Srbije, a ne izvoznik i proizvođač haubica.

"Kad izvoznik ugovori posao, onda ne plaća PDV, oslobođen je toga. Međutim, pošto je Vlada ugovarač sa SDPR, onda mora sama sebi da plati PDV. Kipranima se PDV nije mogao zaračunati jer bi to povećalo ugovorenu cenu, i onda su nađena sredstva, formalno je plaćen PDV, pa se posle izvoza čeka njegov povraćaj", navodi taj izvor.

Govoreći o poslu s Kiprom i činjenici koju je prezentovao Lunić – da je posao sklopljen bez tendera i da se time krše propisi Evropske unije, ovaj izvor konstatuje da je to problem Kipra i EU, a ne Srbije. Ipak, ukazuje i na činjenicu koja je kod nas prećutana – i Srbija je kupovinu devet Erbasovih helikoptera H-145 sklopila bez ikakvog tendera, a nije poznata ni cena čitavog posla, jer je sve proglašeno državnom tajnom. To sve ostavlja prostor za razna nagađanja i nedoumice. A potpisivanju ugovora prisustvovali su i francuska ambasadorka i nemački ambasador.

Nedoumice se javljaju i povodom novog zakona koji treba da omogući privatizaciju fabrika namenske industrije do 49 odsto vlasništva. Konkretno: ko će ih kupiti i neće li možda doći strane firme i uložiti pare stečene na nepoznat način, te da li će iza njih stajati neki naši državljani. Navodno je i prava pozadina protesta sindikata Zastava oružja saznanje da su neki od umešanih u trgovinu oružjem išli u italijansku Beretu da vode pregovore o njihovoj investiciji u kragujevačku fabriku.

Ilustrativan primer brzoplete investicije SDPR je i fabrika municije u Uzićima, koja je konkurencija užičkom Prvom partizanu. Iako je fabrika u Uzićima zvanično otvorena, njeni glavni pogoni još nisu instalirani jer se ispostavilo da je napravljena na klizištu i da zgrada tone. Zbog toga kupljene ključne mašine i oprema belgijske firme New Lachaussee (NLC) nisu ni instalirane. Tako se desila čudna stvar – mašinama ističe garantni rok, a da nisu ni uključene.

I za kraj: fabriku u Uzićima gradio je PMC inženjering – ćerka firma Jugoimporta SDPR. Ista firma dobila je i posao rekonstrukcije Trga Slavija, kao i Obilićevog venca i uradila je to kako je uradila.

Kapetan bojnog broda Nikola Lunić

Svi paradoksi politizacije

Ilustrujući "štetno delovanje trgovca oružjem na funkciji vršioca dužnosti pomoćnika ministra", kapetan bojnog broda u penziji Nikola Lunić ukazao je i na smenu načelnika Uprave za infrastrukturu pukovnika Milorada Đokića zbog toga što je odbio potpisati saglasnost Ministarstva odbrane za sada već čuvenu bespravnu gradnju kafane na Pančićevom vrhu – reč je o zoni od posebnog značaja za Vojsku Srbije pošto se tamo nalazi radarska stanica.

On je upozorio i na činjenicu da je došlo do politizacije razvoja, opremanja i modernizacije Vojske Srbije, jer se politizuje Glavni vojnotehnički savet, koji treba da definiše taktičko-tehničke zahteve za određena sredstva.

"Jedan od najvećih paradoksa je da se vežbe izvode sa sredstvima u razvoju, koja ne opituje Tehničko-opitni centar (TOC) po zahtevima tog Saveta. I onda načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji je po funkciji na čelu Saveta, izjavljuje da će Vojska biti jača sa novim sredstvima, čime direktno ruši kredibilitet TOC, jer implicira da ta sredstva moraju ‘proći’", kaže Lunić.