Većina nas nosi nešto autodestruktivno u sebi. Ili preterano pijemo, ili preterano pušimo, ili preterano jedemo, ili besomučno duvamo, ili nasumično gutamo sedative i antidepresive, ili sve to zajedno ili već u nekoj kombinaciji. Žderemo, ločemo, jedemo cigare, drogiramo se na "nervnoj bazi", ili izlazimo iz noći u noć po raznoraznim klubovima svesni da time ne da ništa ne rešavamo, već radimo protiv sebe

Zato što bolest gađa oko tebe ili te je manje ili više bolno pogodila; zato što si tek popravio jedan zub, a počinje da te boli drugi; zato što su dotrajale stare plombe, stari frižider, šporet, auto; zato što nemaš para za sve to, ili za infostan ili da pošalješ decu na zimovanje, ili da odvedeš sebe negde drugde.

Ili zato što si nepažnjom gledao nacionalni dnevnik na TV Pinku ili prelistao "Informer" ili te je ostavio neko koga voliš ili ne možeš da ostaviš nekoga koga ne voliš dovoljno ili više ili si sam ili usamljen ili što te muči neizvesnost budućnosti ili egzistencijalna nesigurnost ili što je januar u martu ili što sve manje ljudi hoće da te sluša, a još manje da te čuje, ili što si u krizi srednjeg doba, ili menopauzi, ili zato što ti je garderoba stara, postala tesna zato što si se ugojio, šta god, uz sve ostalo.

Svako ima neki svoj razlog ili izgovor da pije, puši i/ili se drogira, ili da ujutru cedi poslednje kapi sna i ne ustaje iz kreveta ili sedi ili leži po čitav dan ispred televizora. I nečinjenje je autodestruktivno. I izaziva zavisnost. Kao nikotin, kao alkohol.

Poneko koga je spopalo nešto od navedenog, ili nešto čega nema na ovom spisku, pojedinačno ili kombinovano, manijakalno se zatrpava poslom i obavezama, ide kod psihijatra ili terapeuta pojedinačno ili grupno, kupa se u gongovima, pleše ili glumi amaterski sa elementima psihoterapije. Nije da baš sve to razumem, ali podržavam svako činjenje, nepredavanje, kretanje. Ako se krećeš nekuda i ne vrtiš se ukrug oko čaše, ili čega god.

Čitalac je do sada možda stekao utisak da je autor ovih redova potišten, depresivan, da se oseća beznadežno kao kuglica u fliperu. Ma kakvi. Možda je i bio zbog ovoga ili onoga navedenog ili nenavedenog, pa zna o čemu priča. Ali je onda jednog dana otišao u teretanu i počeo da trči na traci. Prvo pola sata, pa četrdeset i pet minuta, pa jedan sat, sve duže, sve brže. Pa zatim vežbe. Disciplina u teretani prenela se na disciplinu u svakodnevici. Manje pića, manje cigareta, manje hrane, manje isforsiranog sna, više energije na poslu. Fokus na telo rasteretio je fokus na probleme koji su počeli da isparavaju kroz znoj i rešavaju se jedan po jedan. Pa onda za sve to autor ovog teksta, to jest ja, nije imao vremena.

Ali sam onda otkrio fiskulturu. Kod kuće. I to onlajn: www.fiskultura.net. Kao što rekosmo, i nečinjenje stvari korisnih po zdravlje spada u kategoriju autodestrukcije. Fiskultura je nesumnjivo zdrava. Nije svakako loše ni da uradiš nekoliko čučnjeva, trbušnjaka ili sklekova svako jutro u sopstvenoj režiji. Ali fiskultura onlajn nudi čitav program profesionalno sastavljenih, šarolikih, sveobuhvatnih, ozbiljnih vežbi za šest nedelja. Dobiješ prikladan jelovnik i onlajn instruktora koji te vodi i motiviše. A pritom ne izlaziš iz kuće.

Ideja je zapravo genijalna. I delotvorna. Većini nas ne pada lako da se sami makar tri puta nedeljno nateramo na nekakve dobrovoljne fizičke aktivnosti zarad sopstvenog zdravlja. Mnogi samo zbog toga idu u teretanu. Ovako ti teretana dolazi u kuću. Kuvaš ručak i kontrolišeš decu da rade domaći i istovremeno vežbaš. Ne gubiš vreme na odlaske i dolaske.

A za one koji vole da se takmiče predviđene su i nagrade za najbolji telesni napredak. Psihički napredak mora svako sam za sebe da izmeri. A da je jedno povezano sa drugim, oko toga se valjda ne vredi sporiti. Da li zbog povećane energije, ili zdravijeg sna, ili zbog bolje linije, manje kilograma? Svejedno. Kada počnete da uživate u vežbama više ćete da uživate u fliperu. To jest u životu. Pa makar to bilo u Srbiji.