Otkako je izraelski pesnik Amir Or pre više decenija objavio prve pesme, postao je poznat kao jedan od vodećih glasova savremene svetske poezije. Njegova poezija prevedena je na više od četrdeset jezika. Nedavno je izdavačka kuća Arhipelag objavila zbirku Orove poezije Reci i ja ću biti i pregled njegovog stvaralaštva od ranih stihova do pesama iz novih rukopisa.

Or pisanjem traga za "univerzalno ljudskim" smeštajući savremene pojave u mitološko viđenje sveta. Njegova poezija je neodvojiva od filozofije i religije koje je studirao na Univerzitetu u Jerusalimu, gde je kasnije predavao starogrčku religiju. Danas, Amir Or je potpuno posvećen poeziji, zbog koje putuje po svetu jer, po njegovim rečima, "poezija je dijalog", a on je uvek u potrazi za sagovornikom u čitaocu. Put i pesme ga često, kako sam kaže, navode u Srbiju. Razgovor je vođen u domu Vide Ognjenović, koja je sa Davidom Albaharijem prevela mnoge pesme Amira Ora.

"VREME": Šta znači naslov zbirke Reci i ja ću biti? Da li sugerišete da je poezija sposobna da učini bilo šta?

AMIR OR: Sve je, zapravo, jedna velika reč. Iza ovog naslova je ideja da svojim umom stvaramo realnost i pre nego što je postojalo ikakvo značenje ili vrednost. Jer, ako malo razmislite, sve postoji prvenstveno u našem umu: naša čula, naše misli, mentalne slike, emocije, sećanja… Ta zbirka je filozofska knjiga – o onome što se dešava među ljudima, što se dešava u ovom veku, što se dešava sa smislom i životom – koja ne isključuje osećanja.

Ako sve postoji pre svega u našem umu, zašto bismo živeli sada i ovde?

Upravo tako. U poeziji težim ka onome što je univerzalno ljudsko. Zato, ja mogu paralelno da živim u raznim vremenima. Mogu da budem i u antičkom dobu i na ovoj stolici jer je vreme fluidna stvar, a um sposoban da nas prenosi kud god poželimo. Na kraju krajeva, možda smo drevniji nego što mislimo.

Ali koliko god egzotično zvučalo, to nije ništa egzotičnije od istraživanja sadašnjeg trenutka. Zapravo, samo ako možeš da budeš ovde, možeš da budeš i tamo. To je pitanje fokusa. Tvoja svest je tvoja republika.

Mitovi su česti deo vaše poezije. Da li zato što i sad imaju moć da objasne svet kao u antičko vreme?

Da i ne… S jedne strane, mitovi su bili deo rituala i ljudi su se tada mnogo više oslanjali na njih nego danas. Mitovi su još u antičkom dobu korišćeni u poeziji kao arhetipski elementi. Oni su deo zapadnog nasleđa, pa se mogu koristiti lako u bilo kojim vremenima, pre svega jer su vrlo fleksibilni. Ako samo malo obrnemo stvari, videćemo da su mitovi šabloni koji se stalno ponavljaju u našim životima.

Pesma jednog stvorenja odaje utisak da smo svi umorni od toga da budemo ljudi, da održavamo život radi života. Da li smo možda umorni od priča koje nas oduvek proganjaju?

U toj pesmi postoji i pitanje otuđenja: dolazimo na ovaj svet da zaista dotaknemo jedni druge, a ne samo da budemo deo jednog životnog ciklusa, instrument očuvanja ljudskog postojanja. Pesma govori o traganju kao dugom putovanju do ličnog oslobođenja od ograničenog postojanja. Svako mora da prođe kroz svoja verovanja, patnje i strahove, kroz ono što potiskuje, kroz sve što je društvo pohranilo u njega. I kada prođe sve to, imaće nov pogled na svet, koji ne mora biti "med i mleko". Znate, uvek možemo da dotaknemo "med i mleko" iz sećanja, ali sećanja brzo izmaknu. Jedino ako prođemo gore opisani put do kraja, možemo zaista da dostignemo radost življenja.

Da li su Molitvene pesme molitve za radost življenja i ljubav prema životu?

Da, to jesu molitve za ljubav prema životu, za osećanjem da zaista želimo da budemo ovde. Molitve za povratak na mesto gde smo voleli svet, voleli sebe i voleli ljude. Ljudi čeznu da budu voljeni, ali neće te isceliti to što te neko voli – jer izgubili smo sposobnost da volimo. Jednom kada povratiš svoju sposobnost da voliš, prirodno ćeš biti voljen.

Da li poezijom otvarate ta vrata za čitaoca?

Da, jer poezija je dijalog. Umetnost radi umetnosti je tautologija. Poezija podrazumeva razgovor sa nekim, dvosmernu komunikaciju: dok ja pišem o listu koji pada sa drveta, neko će se identifikovati i razmišljati kako je izgubio posao ili se razveo. Čitalac unosi svoj život u pesmu i upotpunjuje sliku smislom i emotivnim kvalitetom. Niko ne zna šta će čitalac uneti u pesmu, zato pesma nakon čitanja dobija sopstveni život. Moć poezije je u deljenju, a ja delim svoje pesme sa radošću.

Da li ima dovoljno dijaloga u modernom društvu?

Dijaloga ima, ali pitanje je koliko ima smislenog dijaloga. Ljudi su bombardovani distrakcijama i trivijalnostima. Za smisleni dijalog je potrebno da tvoje misli, osećanja i iskustva imaju neki smisao i značenje za tebe samog. A ne da sunce sija, a ti ne obraćaš pažnju; ili da ti ljubavnik pruža cvet čiji miris i lepotu zanemaruješ. Zato ponekad moraš da se osvrneš na smisao svega i pronađeš šta nešto znači za tebe, da bi otkrio svoje prisustvo u sadašnjosti. Većinu vremena nisi zaista prisutan, već si na straži, u grču preživljavanja. Dakle: da bi postojao smisleni dijalog, mora postojati smisleni čovek. To je egzistencijalni zadatak koji svako od nas treba da uradi za sebe.

Devedesetih godina osnovali ste arapsko–hebrejsku školu poezije. Da li poezija može da pomogne da se prevaziđu sukobi?

Da, poezija može i te kako da pomogne ako joj društvo dozvoli da mu pomogne. U modernoj civilizaciji poezija je često namerno suzbijana, zato što nagoni ljude da misle, osećaju i iskuse nešto sami za sebe, za razliku od politike koja radi upravo suprotno. Svaka vlast radije bi da građani gledaju sapunice na televiziji i igraju kompjuterske igrice skrajnute pažnje, da bi potom svake četiri godine izašli na glasanje. Poezija je tradicionalni neprijatelj svake vladajuće strukture, bilo crkve ili Sovjetskog Saveza. Prava demokratija uradila bi suprotno: obezbedila bi ljudima odgovarajuće obrazovanje kako bi naučili da koriste jezik poezije i umetnosti kao alatke za razumevanje sveta oko sebe.

Politički režimi od detinjstva pripitomljavaju ljude da budu poslušni radnici, ne samo kroz skretanje pažnje i podsticanje pohlepe, već i strahom i izazivanjem osećanja da si kriv za ono što jesi. Drevna je ta igra sa identitetom i opstankom.

Da li su konflikti u Izraelu i na Balkanu deo te igre koju samo drugačije izvodimo u različitim vremenima?

Sigurno. Jedan od načina da se eksploatišu identitetske igre jeste da se društvo podeli u dve grupe ili nekoliko grupa koje određuju sebe tako što osporavaju legitimitet i postojanje druge grupe, toliko zauzete branjenjem sopstvenog identiteta od neprijatelja, da zaboravljaju na zajedničko dobro i blagostanje. Ali, bez projektovanja problema i borbe za opstanak ne da se tako lako upravljati ljudima. Politički režimi stvaraju konflikte i mogu toliko da ih iskomplikuju, da su onda potrebne generacije da bi se rešili. Teško je baviti se sobom, lakše drugima. Ako uspemo da se suočimo sami sa sobom, lako ćemo sa drugima.

U vašoj biografiji piše da ste se bavili mnogo čime jer pesnik mora da živi više od jednog života. Šta biste izabrali da budete u sledećem životu i da li biste izbegli da budete pesnik?

Mislim da sam već živeo i previše života (smeh). Često vidim veze između njih kada odem na neko novo mesto i pomislim: "Već sam bio ovde." Pisati o nečemu jeste biti to nešto. Ako pišem o drvetu, ja sam drvo; ako pišem o vojniku koji se seća svojih dobrih starih dana u Aušvicu, moram da doprem do demonskih delova u sebi. Ali um naciste nije um demona ili nekog sa druge planete, već ljudski um i ljudska opcija koja čak i da je ne odaberemo, postoji u svima nama. Pesniku zaista ne sme da bude strano ništa što je ljudsko. Jer ovaj svet je ludo mesto, puno kriminalaca, ludaka i umetnika, svi smešteni zajedno u ovaj svet nalik zatvoru, da igraju svoje igre. Ali često zaboravljaš da si izabrao da budeš ovde i da je ovo tvoja igra i tvoja je odgovornost da izvučeš najbolje što možeš iz nje. Prema tome, ne treba ti mnogo života. Možeš da budeš šta god želiš i u ovom životu. Samo se odvaži i budi.