Poslednjih godina među zaposlenima u zaštiti spomeničkog nasleđa kod nas često se pominje reforma službe zaštite, koja bi bila izvedena po modelu do sada primenjenom u više zemalja našeg okruženja. Ta reforma je tamo pokazala da se pod plaštom transformacije i racionalizacije sistema zaštite kulturnih dobara krije birokratizacija na uštrb punog profesionalizma konzervacije, jednog visoko kreativnog polja delanja, koja je i struka i nauka i praksa. Posle nekoliko godina, u zemljama reformisanih službi zaštite ukazala se potreba za vraćanjem na prethodni model, tj. budžetske, državne službe, kakva postoji u Srbiji.

Uvođenje slične transformacije u srpsku službu zaštite bilo bi sasvim pogrešno, a evo i zašto. Ona podrazumeva i delimičnu privatizaciju, tj. privatne agencije dobijaju mogućnost da obavljaju konzervatorske radove, umesto zavodâ za zaštitu spomenika kulture. Ukoliko država nastavi da guši institucije i transformiše sistem zaštite, dobila bi se sledeća situacija: privatna firma koja radi za profit, angažuje konzervatore, one iste koji su u međuvremenu ostali bez posla – jer smisao transformacije i jeste ušteda države na brizi o kulturnom nasleđu. Konzervatori, koji sada više ne rade za struku i platu, već su angažovani po projektu, obave pogođeni posao i odlaze – kao svaki drugi majstori. Razaranjem institucija ili transformacijom, proces rada na kulturnom dobru odvijao bi se bez udubljivanja u kompleksnost problema koje treba rešiti, i bez kasnijeg praćenja stanja spomenika i procesa koji su stalno u toku, kao na svakom živom organizmu – što je jedan od ključnih aspekata zaštite: praćenje stanja ili monitoring. Pod takvim uslovima nema timskog sagledavanja raznorodnih nedoumica sa kolegama iz drugih struka i sagledavanja pojedinačnih kulturnih dobara u njihovom istorijskom i savremenom okruženju. A bez svega toga nemoguće je donositi prave odluke i zato bi takvo rešenje bilo sa profesionalnog aspekta neprihvatljivo za već poluugušenu službu zaštite Republike Srbije.

Zašto poluugušenu? Zato što je višegodišnja zabrana zapošljavanja već proizvela drastičan manjak zaposlenih stručnjaka u zaštiti. U Srbiji ih je trenutno oko 30 odsto manje nego u manjoj Hrvatskoj, zemlji sa manjim brojem kulturnih dobara. Iz takve pozicije konzervatorske struke u Srbiji proističe nemogućnost očuvanja baštine, makar i samo na nivou održavanja zatečenog stanja, tj. sprečavanja daljeg fizičkog ruiniranja pojedinačnih kulturnih dobara. Dakle, naše nasleđe propada jer nema ko da ga štiti, niti za to ima materijalnih mogućnosti. Odgovornost za ovu situaciju snosi država, odnosno Vlada koja donosi budžet, u kojem za spomeničku zaštitu Ministarstvo kulture opredeljuje mrvicu mrvice. Pod takvim uslovima, svaka je odluka u vezi sa raspodelom sredstava pogrešna jer ih nema ni za osnovne potrebe. Osim što se u zaštitu ulaže zanemarljivo malo, ne postoji ni ozbiljno strateško planiranje konzervatorskih radova.

Setimo se izvanredno važne ranohrišćanske bazilike kod Bele Palanke čiji su ostaci otkriveni, pa uništeni, da bi preko njih prešao auto-put? To se dogodilo po odluci stručne Komisije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao najviše instance, na čijem je čelu bio arheolog koji nam je putem javnog servisa "objasnio" da će otkopani ostaci bazilike biti sačuvani, uprkos apelima i protestima stručnjaka i građana. Kao da je auto-put ćilim. Ili, intervencije koje su promenile izgled manastirâ Žiče i Mileševe. U Žiči, podignutoj početkom 13. veka kao sedište srpske arhiepiskopije i krunidbene crkve Nemanjića, a prema zamisli prvog srpskog arhiepiskopa Save I Nemanjića, unutrašnjost je nedavno dramatično izmenjena novim mermernim podovima, ikonostasima i mobilijarom, a istovremeno su tik naspram tog srednjovekovnog manastira iz 13. veka podignuti luksuzni objekti – dopunske zgrade za goste, prema modelu grčkog hodočasničkog turizma, praćene odgovarajućom megalomanskom infrastrukturom, što je sve zajedno u potpunosti promenilo izgled neposredne okoline manastira Žiče. Novi objekti nisu zaživeli i već sada propadaju.

U manastiru Mileševi, sa crkvom jedinstvenog zidnog slikarstva iz prve trećine 13. veka u kojoj se čuvaju mošti Svetog Save Srpskog, najvećeg nacionalnog svetitelja, nedavno raščinjeni episkop Filaret sagradio je nove zgrade unutar porte, takođe radi turizma, tj. zarade. Za tu priliku prethodno je uništio ostatke objekata prvobitnog manastira i one iz kasnijih epoha. Slika manastirskog kompleksa, dobijena višedecenijskim istraživanjima službe zaštite, nestala je pred buldožerima i zidarima vladike Filareta, koga ni podignuta tužba Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture nije zaustavila u planiranom poduhvatu. Pored crkve je postavio i novokomponovanu, kič skulpturu freske Belog anđela, koja je zaštitni znak zidnog slikarstva Mileševe.

Sve odluke donete na štetu kulturnih dobara (osim izuzetaka, poput navedenih radova u Mileševi) dobile su saglasnost odgovornih stručnjaka ili "stručnjaka". Dakle, Zakon o kulturnim dobrima postoji, ali se ne poštuje dosledno. Kada oni koji su izvan i iznad Zakona smatraju da sa kulturnim dobrom treba učiniti nešto što je u njihovom interesu, nađe se način da se to ostvari.

Prošle godine bila je 70. godišnjica postojanja institucionalizovane službe zaštite spomeničkog nasleđa kod nas. Vlada Narodne Republike Srbije osnovala je 25. juna 1947. godine Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Narodne Republike Srbije sa sedištem u Beogradu koji kasnije menja ime u Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd. Jubilej je povod i da se otvori javna, stručna debata, koja će sa mnogo dobrih argumenata pokazati da je srpska služba zaštite kulturnih dobara načelno dobro ustrojena i da je treba ojačati, a ne zameniti nekim drugim, gorim modelom koji drugde, oslonjen na drugačiju istoriju, praksu i uslove rada, možda može imati dobre rezultate. Nasuprot tome, mi već imamo sistem koji je u prošlosti davao sjajne rezultate. Srpska služba zaštite bila je uvažavana u međunarodnim okvirima tokom tri decenije, od 50-ih do 80-ih godina prošlog veka, a pošto službu čine ljudi, to je svakako opet moguće ostvariti uz malu pomoć države.

Zato je ovogodišnji jubilej Republičkog zavoda, čiji je prvi direktor bio Milorad Panić Surep, utemeljivač službe zaštite u Srbiji, prilika za podsećanje i na to šta posvećeni upravnik znači za kuću koju vodi. Surepova bogata ličnost i entuzijazam neposredno su uticali na rezultate rada službe zaštite, zahvaljujući motivaciji, obrazovanju i talentu kojima je iste osobine podsticao kod svojih saradnika. Ta slika sačuvana u sećanjima savremenika danas može da bude putokaz, ali i obaveza, jer nas podseća da visoke intelektualne i kreativne vrednosti, uz visoku profesionalnu etičnost, ne predstavljaju luksuz, već su neophodne.

Razumljivo, delovanje službe zaštite bilo je određeno istorijskim i društvenim tokovima. Prvi period, tokom šeste i sedme decenije 20. veka, doneo je istinski upečatljive rezultate: planski se ulagalo u usavršavanje naših konzervatora u inostranstvu, a bila je uspostavljena i bliska saradnja sa izuzetnim poznavaocima konzervatorskih znanja u zapadnoevropskim zemljama. Već krajem sedme decenije počinje osipanje sistema zaštite kulturnih dobara, bez obzira na to što je u međuvremenu u SFRJ uspostavljen niz manjih regionalnih i gradskih zavoda. S vremenom se gube duh zajedništva i otvorena razmena mišljenja i iskustava, što je osnova zdravog i uspešnog delanja. Sa postepenim razaranjem države rastakale su se i institucije, a taj proces se 90-ih znatno ubrzao.

Podsećanje na početke rada Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture nameće zapažanje da je od presudne važnosti da se na čelo institucija kulture postavljaju ličnosti visokog stručnog autoriteta i integriteta. Od njih se ne može zahtevati ono što je lako dobiti od onih koji se oslanjaju više na svoju političku pozadinu nego na profesionalne rezultate. Jedino rešenje koje vodi boljitku spomeničkog nasleđa jeste jačanje profesionalizacije, i postavljanje rukovodilaca koji zadovoljavaju pomenute preduslove. I, naravno, veća ulaganja. Međutim, dok se ispisuju ovi redovi, država je još više smanjila davanja za spomeničku zaštitu u 2018. godini. Ukoliko nadležni u Ministarstvu kulture smatraju da je to u redu, treba im glasno reći da nije. Treba govoriti o tome. Nesumnjivo je da je država, odnosno njeni eksponenti, ta koja odlučuje o tome da li joj je i koliko uopšte stalo do kulturnog nasleđa koje nastanjuje njenu teritoriju, a koje je, ničim zasluženo, nasledila iz davno prohujalih epoha. Otuda i neminovno pitanje: da li nam je kulturno nasleđe zaista potrebno?

Složićemo se da nasleđe predstavlja materijalne dokaze koji grade i potvrđuju identitet jednog naroda. To je ključni razlog koji zaštitu kulturnih dobara čini važnom političkom misijom svake odgovorne vlasti. Slabljenjem kulturnog identiteta, čak više nego životom u siromaštvu, građani postaju podložni mentalnom pokoravanju vlastodržaca. Nadajmo se da to u Srbiji danas nije slučaj, a ni cilj.