Moj dobar drug, zovimo ga Y, iako mu to nije inicijal, kaže mi da će tablice morati da zameni novim, zašto sad, zašto sad opet, pitam, a on će – "Imam ipsilon u onom nastavku!" – "Čekaj, nisi ti tražio da imaš ipsilon…" – "Nisam, dobio sam od policije…" – "Pa šta fali ipsilonu? Ne pripada našoj azbuci? Etnički je čistimo od tuđinskih natruha?!"

Da je država – ako već priznaje da je već pogrešila – makar rekla – "Dragi građani, deo državnog aparata nasleđen od prethodne vlasti, daleko joj lepa kuća, delio je šakom i kapom slova koja nisu izdržala ni ispit istorije ni iskušenja budućnosti – sporna slova na automobilskim tablicama biće zamenjena našim pismenima, a ova sve u svemu neprijatna revizija pašće u celosti na teret države. Nećete zbog toga izgubiti ni minut svog dragocenog vremena, nećete platiti ništa, pripadnici SUP-a će u dogovoru sa vama doći i zameniti vaše tablice ispravnim. Isti će promeniti podatke i u vašim dokumentima, u vašem mobilnom napraviće ako želite template sa vašim novim podacima koje ćete ubuduće koristiti prilikom parkiranja u istoim. zoni. Vaš MUP."

Ali ne! Oko tri hiljade dinara koštaće promena tablica koje nose sporna slova! Jer nije ipsilon jedino slovo koje će biti odstranjeno sa naših drumova i ulica, isto će proći tablice koja imaju slova č, ć, š, ž… – "Čekajte, ali to su naša slova…" – zajapurio sam se brzopleto… – "Tja, i jesu i nisu – te kvačice su latinične, i verovatno će biti smetnja kad jednog dana budemo sve stoprocentno ćirilizovali…" – "Au, čoveče, ode ovo predaleko! Ako odleti ipsilon, koje ruku na srce podseća na skraćenicu za Jugoslaviju, koliko će biti tih tablica za zamenu na pukoj slovnoj osnovi?!" – "Pa vidiš i sam, ako se nakupi desetak slova za iskorenjivanje, svaki treći vlasnik će da odreši kesu i da uči svoju novu, pravilnu oznaku!"

U daljem razgovoru, koji nije protekao bez antidržavnih čuvstava, to moram da priznam, ispostavilo se da će duplo v ostati, pa dobro, ono uveliko pripada našem jeziku, preko WC-a i docnije preko folksvagena…

&

Hajka se vodi na dva fronta – neka slova su na udaru kao otvoreno, bezočno i nedvojbeno tuđinska; druga, naizgled naša, biće odstranjivana zato što su se pokatoličila, zato što se vizuelno potpuno razlikuju od ćirilične prabraće (pomenuti – č, ć, ž, š, đ…). Bezbedni su i izdatka pošteđeni jedino vlasnici na čijim su tablicama slova ostavša verna i jednaka sebi u oba do juče ravnopravna pisma (a, o, k), svi ostali biće provučeni kroz hladnog i nebesplatnog zeca Ministarstva saobraćaja. – Čekaj, šta ako je to o čemu smo govorili samo zamisao, kako da se automobilske tablice o trošku građana dovedu do savršenstva? Šta ako do zamenjivanja naših novih tablica još novijim uopšte ne dođe, ako ipsilon i njegova braća prežive, šta onda?! Ništa! Ništa onda! Ne ni ništa, nego sotim bolje, kako su govorili i pisali moji staaari!

&

Pisaću Ustavnom sudu, čik neka se proglasi nenadležnim, ili neka odbije moju predstavku kao neutemeljenu ili nevažnu – kao što svaki pojedinac ima pravo i dužnost da pozove vatrogasce ako vidi da se nešto zapalilo, tako ću ja da tražim poništenje svih uredaba i zakona po kojima smo isti dokument (a nismo ga izgubili ni oštetili!) morali da kupujemo po nekoliko puta! Gde to ima?! Bih li naružio Ustav kad bi se u njemu našao moj amandman – "A) Dokument ili oznaka poput automobilskih tablica izdat od ma koje državne ustanove važi sve dok ga građanin ima i dok ga može predočiti ovlašćenom licu, bez obzira je li pisan perom, penkalom, pisaćom mašinom, kaligrafskim mastilom, ili potiče sa laserskog štampača. B) Nijedan državni organ ne može prisiliti građanina da kupi ono što je od države jednom već kupio, pa bio to stočni pasoš, njegov vlastiti pasoš, vozačka dozvola ili automobilske tablice. Jednom izdata krštenica, ili drugi dokument u kojem su podaci nepromenljivi, večiti, ne može nikada biti proglašena nevažećom, niti se od osobe zavedene jednom za svagda u Matič. knj. rođenih sme tražiti da kupuje i pokazuje iznova nove i nove krštenice. C) Lični dokument važi do kraja sveta, bio on na pergamentu, platnu, drvenoj ploči, kamenu, grnčariji ili srpskom platnu, i država nema prava da građaninu natura modernije materijale i oblike. Pravo na ravnodušnost prema elektronskim ličnim kartama, čipovima, biometriji, internetu i digitalizaciji spada u osnovna ljudska prava. Tek iz ovoga prava izvodi se pravo (potpravo) pojedinca da drži korak sa epohom, te da, ukoliko sam to izričito ushtedne, i jedino u tom slučaju, svoj stari dokument, uz doplatu koja ne sme premašiti 1% njegove plate/penzije zameni savremenim tj. preovlađujućim. D) Služb. lice koje pojedinca obmane i/li prisili da kupi stvar koju je ovaj od države već kupio, biće osuđeno na kaznu zatvora ne kraću od petnaest godina, a ustanova u kojoj je reketiralo svoje rođene sugrađane biće oglobljena sa dva miliona evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan donošenja presude. U slučaju ponovljenog delikta inkrimin. drž. ustanova biće rasformirana, a njena imovina prodata na dražbi koja se ima održati u zakon. roku od sedam radn. dana. Amin! Enter!"