Nikola je vodeća zvezda rijaliti programa koji se zove "Tri minuta slave" u novom filmu Milorada Milinkovića (Mrtav ladan, Čitulja za Eskobara, U potrazi za Sreć(k)om) Patuljci sa naslovnih strana čija je premijera održana 17. januara u Beogradu. Nikola bezobzirno vređa učesnike rijaliti programa što mu donosi ogromnu popularnost i novac. Sve dok njegov bahati lični život ne postane deo začaranog sopstvenog rijalitija. Gordan Kičić, koji igra Nikolu, jedan je od najuspešnijih domaćih glumaca, producent (Ustanička ulica, Aleksi), a uskoro i filmski reditelj. Za "Vreme" govori kako je posle veoma zapaženog Kaluđera u televizijskoj seriji Senke nad Balkanom napravio još jednu zahtevnu ulogu u filmu čiji je naslov inspirisan stihovima Džonija Štulića iz pesme Ravno do dna.

"VREME": U poslednje vreme upravo glumci u javnosti iznose primedbe na rijaliti programe. Šta tu vas glumce toliko iritira? Ne otimaju oni vama hleb.

GORDAN KIČIĆ: Svakako ne. Verovatno reagujemo zato što smo mi neki radnici iz kulture. Mislim da je rijaliti jedna neizostavna anomalija sadašnjeg vremena ne samo kod nas već svugde u svetu. To je sastavni deo naših života u medijskom smislu, ali, opet, svako je krojač svoje sudbine zato što ima moć u ruci, a to je daljinski upravljač. Ti apsolutno možeš da odrediš svoju medijsku realnost što se tiče televizije, medija na telefonima, portalima. Svakako, rijalitiji dobijaju mnogo prostora i to je skretanje pažnje sa nekih zanimljivijih i važnijih stvari. Vremena su se, možda, samo tehnološki promenila, ali oduvek je to odvraćanje pažnje bilo prisutno.

U filmu Patuljci sa naslovnih strana glumite jednog od tih kreatora skretanja pažnje. Imate li sad predstavu kako njihova pozicija izgleda iznutra?

Milorad Milinković je napisao svoju verziju, kako on doživljava svet rijalitija. Ja ne znam da li je to tako, ne poznajem te ljude. Nemam kontakt sa tim svetom. Meni je bio izazov da radim nešto što je daleko od mene – po mentalnom, estetskom i kulturološkom osećaju. Bio sam inspirisan da probam nešto novo, da vidim kakav je taj lik, šta ga pokreće, da li je on svestan šta radi ili nije, da li je uhvaćen u vrtlog te situacije. Zato je to izazov, jer nemaš prilike da se baviš na filmskom i umetničkom nivou tom supkulturom. U stvari, anomalijom supkulture.

Kakav je Nikola, lik kojeg tumačite?

To je čovek koji ima duboku prazninu u sebi. On nema svoj cilj, nema svoje sidro u životu, pluta od dana do dana, zasut alkoholom i narkoticima. Naravno, on nije svestan svog praznog života. Nema tu vrstu introspekcije da može da se zapita: šta ja radim ovde, ko su ovi ljudi oko mene…

Slično kao u ulozi Alimpija Mirića Kaluđera u seriji Senke nad Balkanom, i lik Nikole vam je dao priliku da glumite različita osećanja. Čak i da se u jednom kadru promenite od nasmejanog simpatičnog šereta do potpunog ludaka. Glumci vole takve izazove.

Ili sam imao sreće, ili su me uloge pronašle, ili sam možda sazreo, valjda to dolazi s godinama. Svakako sam u obe ove uloge probao nešto što nisam do sada radio. Alimpije ima tu lakoću, a s druge strane jedan mrak i ozbiljan negativan prizvuk. Uloga Nikole takođe donosi lakoću, ali ima i veliku, suštinsku životnu prazninu koja zvoni. Kad ga vidiš kako se ponaša, kako hoda… Grozno! Meni je to bilo zabavno, moram da kažem. Zato što je to na neki način odraz današnjeg vremena. Nikola je potpis današnjeg vremena. Medijskog vremena. Neka metafora sveta koji je površan, koji nema nikakvu suštinu. On je beskrupulozan, ohol, bahat. Veoma je zanimljiv pristup scenariste i reditelja Milinkovića u kojem se Nikola posle svake svoje lude noći ničega ne seća. On uopšte ne zna šta se desilo, ima rupe. Pakao. Imam utisak da sam u ovom filmu uradio nešto što nisam imao baš mnogo prilike da radim kod nas. Imaš jednu vrstu komentara i kritike, ali ipak moraš da voliš taj lik. Ne smeš samo da ga kritikuješ, to nije dobro. Treba pronaći zrno ljudskosti u svim tim junacima.

Kako Gordan Kičić razume Nikolu?

Pa, razumem ga. Zato što je on jedan isprazan čovek koji se izgubio u lavirintu života. U lavirintu izazova i požude, ne mislim samo na fizičku požudu, već na nezajažljivost i opsednutost da se dobije i pribavi što više za sebe. Zapravo, kad se podvuče crta, ko je on, šta je on, ne zna ni on sam. Možemo da kažemo da su Patuljci istovremeno i egzistencijalni film.

Šta mislite, da li će publika koja prati rijaliti programe postati i publika vašeg filma?

Ne znam, moguće je. Pretpostavljam da će narod ići da ga pogleda jer je domaći film još uvek gledan. Patuljci imaju jednu subverzivnu notu. Svi junaci su dosta prijemčivi, zanimljivi, pratiš ih i zavoliš ih, ali oni ne rade dobre stvari. Tako, kad odeš kući i kad se zapitaš šta si gledao, onda ti se to možda malo drugačije složi. Mislim da je ključ komedije, koja može da se učini kao laka komedija, dosta dobar način da ljudi stave prst na čelo i razmisle malo o svetu u kome žive.

Da li je film Pitera Vira Trumanov šou iz 1998. uticao na ekipu vašeg filma?

Postoji taj jedan trenutak kada se stvarnost pretvara u nameštenu realnost. Sigurno je da Patuljci imaju jednu malu posvetu Viru i njegovom genijalnom filmu. Pazi, kad se taj film pojavio – pre 20 godina! Zastrašujuće! Mi živimo taj film. Najstrašnije je, u stvari, kad pogledaš portale koji prenose izuzetno veliku količinu sadržaja iz rijaliti programa. Sve to imaš uživo na televiziji, ali na portalima ti je sve to ponovo servirano da slučajno nešto ne propustiš. Sumanuto. I sad, treba biti čovek koji, kao, nešto razmišlja i ima svest da pogleda život sa neke druge strane, a mora da se izbori sa svim tim, da razluči šta je važno, šta nije. Mnogo je komplikovano, mi smo zasuti sadržajem.

Vaš film se bavi i temom eksploatacije ljudi u industriji zabave, pa čak i seksualne. U poslednje vreme je aktuelna priča o eksploataciji u Holivudu, počelo je sa producentom Harvijem Vajnstajnom, nastavilo se sa drugim aferama o ljudima sa mnogo novca, na visokim pozicijama koji seksualno iskorišćavaju one sa kojima rade.

Mislim da je oduvek to bilo tako. Samo, jednostavno, ljudi nisu imali hrabrosti da govore o tome ili im je bilo neprijatno. Pretpostavljam da se to dešava svugde u svetu. Nažalost. Naravno, ne možemo sve staviti pod jednu kapu, ali svakako da to postoji. Oduvek je postojalo, na svim nivoima. Znaš, ljudska ćud se nije mnogo promenila od pamtiveka, samo je dobila novu formu.

Vi ste jedan od voditelja TV šoua Luda noć na Radio–televiziji Srbije koji, istina, nije rijaliti, ali je baziran na elementima industrije zabave.

Taj šou-program je negde na tragu starih zabavnih sadržaja koje je imala Televizija Beograd poslednjih decenija prošlog veka. To je originalni format, osmislilo ga je troje ljudi sa RTS-a, i drago mi je što su se odlučili na taj korak. Donekle podseća na čuvenu emisiju Obraz uz obraz koju su vodili Milena Dravić i Dragan Nikolić. Ima nekog neformalnog i duhovitog pristupa, muzika koja se tu svira i peva nema mnogo prilike da se danas čuje na današnjim televizijskim i radijskim kanalima. To su pesme koje su obeležile moju generaciju, ali i starije, u vreme bivše Jugoslavije. Luda noć je jedna dobra nostalgična priča i zanimljivo je videti pevače koji pevaju pesme koje inače ne izvode, kao i da su glumci u ulogama u kojima se uglavnom ne nalaze. Drago mi je što sam deo tog projekta.

Nedavno ste od crnogorskog Filmskog centra dobili deo sredstava za vaš naredni igrani film Tata se igra rata koji ćete vi režirati. Biće to vaša prva filmska režija. O kakvom se filmu radi?

Još taj projekat nisam zvanično obznanio i ne bih da se unapred priča rasplinjava. Kad smo radili Ustaničku ulicu prilično smo se čuvali medija jer ne treba trošiti energiju dok sve nije spremno. Istina je, režiram film, to će se desiti ove godine i to je to.