Koncerti Ive Pogorelića
Kad muzičar postane muzika
Dva koncerta Ive Pogorelića u Beogradu nakon skoro tri decenije odsustva, i iznenadna tuga koja ščepa srce zbog onog nečeg što smo tokom tih decenija zauvek izgubili, zaturili, zaboravili
U uglu scene, dok se orkestar namešta i uštimava, a publika polako prodire u salu Kolarca, sedi jedna figura sakrivena iza klavira, i ispod natučene crvene zimske kapice posmatra okolinu. Niko iz publike nije gledao u tom pravcu, ali iz toga pravca gledao nas je sa podijuma Ivo Pogorelić.
Mogao je u tom trenutku da zavrti sve filmove koji su ga vezivali za grad u kome je rođen i odrastao, i da nas vidi kako ulazimo, svakog ponaosob, građane grada koji se toliko puta prevario u proceni, i koji je toliko puta prevario samog sebe – ali, nema veze. Potom se Ivo, gotovo neprimetno, izgubio u masi orkestarskih muzičara i zamakao za vrata pozornice, da bi u drugom delu koncerta, nakon Dvoržakove Simfonije "Iz Novog sveta", trijumfalno kročio na nju ponovo, sada u punom sjaju, izazvavši ovacije na nogama čitavog Kolarca, prepunog oduševljenih i potresenih ljudi svih generacija.
NIJE TO SAMO ZBOG LEPOTE: U današnjem merkantilnom svetu postoji i dalje jedna nenaplativa stvar. I neuništiva, takođe. A to je umetnička duša, ili ispravnije rečeno – duša umetnika. Ivo Pogorelić, ta misteriozna persona klasičnog muzičkog izraza, izmicala nam je veoma dugo, skoro trideset godina. Poslednji put nastupivši na Kolarcu u martu 1989. godine, on kao da je svojim odsustvom sa ovdašnjih scena nekako objavio prestanak normalnog života i prekid boravka u višim sferama za sve uživaoce u kulturnom blagostanju. Negde baš u to vreme, paralelno sa ex-SFRJ ratnim grozotama, polako smo od ‘uživalaca’ zauvek postajali ‘konzumenti’. Bolan proces, koji zapravo u svim onim šokantnim privikavanjima na jednu novu stvarnost, nismo gotovo ni primetili. Ali smo ga zato, u jednom otrežnjujućem trenutku prvog aktuelnog susreta sa Pogorelićem – onog u društvu Simfonijskog orkestra RTS pod upravom maestra Bojana Suđića prošle subote (16. 12) – namah postali svesni, slušajući Ivu kako svira taj glasoviti Šopenov Koncert za klavir i orkestar br. 2 u ef-molu. Negde tamo u drugom stavu, iste te večeri ponovljenom i na bis, iznenada nas je ščepala ta snažna tuga u srcu, od koje su mnogima krenule suze na oči. Nije to bilo samo zbog lepote muzike. A lepa je, nema nikakve sumnje. Niti zbog majstorstva interpretacije kojom Ivo Pogorelić boji ovo delo već nekoliko decenija, čineći ga različitim od svačijeg drugog tumačenja ikada. Jer, bila je majstorska ponovo, nema govora ni oko toga. Nego se sve to nekako dogodilo baš zbog onog nečeg što smo u međuvremenu zauvek izgubili, zaturili, zaboravili, a i to samo zato što smo, eto, poklekli u nekom kukavičkom času svojom krivicom, ničijom drugom, ispuštajući to nešto zauvek iz ruku. Bila je to rečju ona nit života u slobodi i spokojstvu, jezgro iz kojeg je moglo da se rodi štošta još veliko, u vremenu kada su se polako i rađale velike, najveće stvari – ono hvatanje koraka sa stvarno ‘cool’ svetom čitave planete, punk i novi talas, raskidanje lanaca uštogljenosti kod obavezne koncertne garderobe, iznenadna prihvatljivost nepristojnosti pobune u stvarima do tada zaglavljenim u uglađenu i nepokretnu prošlost, neki sasvim novi film zato, nova televizija, novo pozorište i – nova muzika!
Nekadašnji nosilac tog odmetničkog barjaka u klasici, Ivo Pogorelić, taj buntovni mladić ispod svoje ‘novotalasne’ frizure, koji je 1980. godine prevrnuo slavni Šopenov Konkurs u Varšavi naglavačke – uzrokujući do tada nezamisliv incident kad je slavna Marta Argerič napustila žiri jer on nije prošao u finale ovog uglednog takmičenja, premda ga je Argeričeva istom prilikom proglasila genijem – mogao je komotno da se u tom času nađe i na bilo kojoj naslovnoj strani nekog svetskog rok ili pop magazina. Pogledajte samo Peti Smit na omotu za album "Horses" – ta klasična elegancija, ispod koje svejedno bukti energija potpuno novog doba, ne dozvoljavajući da vas zavara svojim bezvremenskim šikom, krasila je i našeg Ivu. I to je bilo nešto što je odlazeći na školovanje u Moskvu 1970. svakako poneo sa sobom iz rodnog Beograda kao nagoveštaj elektriciteta jedne supernove epohe što ju je baš on u klasici lično izumeo i upražnjavao svih ovih godina. Ti pomenuti njegovi dani na Međunarodnom takmičenju "Frederik Šopen" u Varšavi kao da su odista bili njegov lični "Paket aranžman" u klasičnoj muzici tog trenutka.
I ne samo tog. Posmatrajući publiku kako se okuplja za pomenuti prvi zvanični susret Beograda sa Ivom Pogorelićem nakon skoro tri decenije – iako je Pogorelić, kako se naknadno moglo čuti, u gradu svog rođenja i dečaštva boravio kratko i par godina pre, obišavši sva draga mesta iz svojih sećanja – među svim uglednim ekselencijama, kulturnim i inim poslenicima ove zemlje od značaja i težine, muzičarima, profesorima Akademije, otmenim svetom ukratko, mogli ste da vidite i proplamsaje onog novog/starog pobunjeničkog naraštaja, koji je u svoje vreme i iznedrio jednog originalnog Ivu: to je svet inteligentnih devojaka u kožnim pantalonama i momaka doslovce nalik Džoju Ramonu, u svojoj najboljoj odeći dakako, ali ponovo sa tim divljim kosama, pogledom i načinom kretanja, koji vas momentalno ozari i uveri da vatrena strast sa barikada opiranja svemu ustaljenom u umetnosti, ma kakvoj kolotečini uopšte, u ovom gradu nikada ne prestaje.
DEO KOJI JE NEDOSTAJAO: Pred sam nastup u subotu, dok se publika tek polagano vraćala sa pauze nakon Dvoržakove Simfonije u izvođenju Simfonijskog orkestra RTS, Ivo Pogorelić je već bio za klavirom opet! Gledali smo u čudu kako se veliki pijanista tokom odmora između dva dela koncerta usvirava pred nama, sevali su blicevi mobilnih telefona, ponovo je to bilo ono rokenrol oduševljenje kojim su u svoje vreme bili počašćeni i obožavanjem okruženi još samo Bitlsi – inače Ivin omiljeni bend, kako se on barem izjasnio u jednom davnašnjem intervjuu (dostupnom na yugopapir.com) – te on sam, u Varšavi 1980. i očigledno i uvek nakon nje. Ivo Pogorelić bio je u tom času apsolutno predivan, potpuno zaronjen u muziku i zadatak pred sobom, dirljivo posvećen onom najboljem što će samo nekoliko minuta kasnije početi i da daje od sebe, strpljivo podnoseći obožavanje i fotografisanje i ne negodujući zbog toga, iako je pred njim povratnički koncert i pritisak od milijardu tona što se u taj mah sručio na njegova umetnička pleća. I izdržao je pritisak tog novog susreta i ponovnog upoznavanja. Što je sigurno jedna od najuzbudljivijih stvari u vezi sa njim, ovog trenutka u Beogradu.
Nema mesta sumnji: koliko je došao da vrati jedan deo sebe koji mu je nedostajao, Pogorelić je došao i da nas bar malo vrati sebi. Jer Beogradu je više od četvrt veka nedostajao ovaj komadić opšte istorijske slagalice – njegov slavni šampion umetničkog kosmopolitizma. Hteo to ili ne, koliko god pljuvao na sebe, Beograd jeste grad za najviše domete, a Ivo Pogorelić je neporeciva legitimacija da je to baš tako.
Ima nečeg i u tome što je Pogorelić rešio da već te pomenute prve večeri odsvira bis, mada to izbegava da radi – izvođenje je izvođenje, zašto bi neko nešto ukrašavao i dodavao – i što je ponovio baš drugi stav Šopenovog koncerta, koji je odsvirao ko zna koliko puta u životu. Kao da je još jednom hteo da potvrdi svoje prisustvo. Vidljivo mu je laknulo posle zvaničnog dela koncerta i trijumfalnog aplauza koji ga je ispratio sa scene, pa bisom kao da je hteo još jednom da kaže da je tu, da nađe svoje stope iz osamdesetih i njima nastavi. Odjednom je isti muzički komad bio odsviran opuštenije, sa još većom majstorskom lakoćom, klizio je na neslućen način uz ne baš očekivan osmeh samog pijaniste, koji prepoznaje da sve najzad ide kako treba, i da su on, muzika i publika postali jedno.
Lepo je i neprepričljivo bilo čuti i videti momente u kojima kompozicije jedna za drugom dotiču viši smisao, a muzičar postaje ovozemaljsko otelotvorenje takve muzike – i on zna da je to tako, kao što zna da i mi znamo.
Kad je posle svega ustao da se konačno pokloni, nonšalantno je nogom sklonio stolicu, kako se to radi samo u Beogradu, koji sebi uvek može da dozvoli dozu mangupluka. Bio je to onaj tajni trenutak u kome je Ivo ponovo našao nas u sebi.
Druge večeri (ponedeljak, 18. 12, ciklus "Kolarac – Tvoj svet muzike" Centra za muziku Kolarčeve zadužbine), ponašao se već kao da je kod kuće – više nije bilo nameštanja stolice za vreme sviranja, niti nesigurnog ljuljanja na njoj. Bio je to jedinstveni klavirski resital suverenog umetnika koji je svaku muzičku sekundu u sebi duboko proživeo pre nego što nam je istu ponudio. Za vreme rokerski gustog i intenzivnog Betovena, a posebno tokom dragoceno dirljivog Rahmanjinova – kad stvari počnu da uzleću tražeći razrešenje, jer će inače emotivno prepući – Pogorelić i sam počinje da uzleće i odskakuje od stolice dok celim telom traži savršeni ton. Kad nas sve slomi i poravna gasećom notom koja donosi razrešenje, on nevino skuplja svoje papire, kao da ništa nije uradio, kao da nije upravo razrovao duše slušalaca muzičkom vrteškom nedostižne osećajnosti.
Prava istina je da nismo hteli da prestane.
I čim ustane sa svoje stolice i kao dete zavrti nogom, praveći se da ne zna šta je izveo, vi se više ne ustručavate da tražite još istog, ako ikako može. Posle ponovnog Rahmanjinova i jednog izuzetno kontemplativnog Šopena, kad opet proživite u kratkom dahu šta sve muzika može biti ako joj se otvoreno pristupa, gromki aplauzi dođu samo kao potvrda novouspostavljenog večnog zavereničkog jedinstva između Pogorelića i njegove publike. Na kraju, osećate se počastvovano što vam se on poklanja, umesto vi njemu.
I onda vas sve to prebaci u neku vašu stvarnu postojbinu, u kojoj napokon nije više važno ko je odakle, ko je šta, ko je ko, jer nas muzika prestrojava kako ona hoće i veselo joj se predajemo. I nema uzvišenije stvari nego predati se.
Na povratku, kad se već dosta zađe na Dorćol, onako obuzet shvatiš koliko je inače apsolutno ne-fancy kraj lep. I najuzaludniji deo grada vrhunski je lep posle ovakvog događaja, onda kad se vraćaš kući obasjan iznutra nečim za šta nisi ni znao da postoji.