Postoji rokenrol i postoji Džimi Hendriks.

U najboljoj knjizi koja je o njemu objavljena, engleski kritičar Čarls Šar Mari (Charles Shaar Murray – Crosstown Traffic: Jimi Hendrix and Post–War Pop, 1989) pravi kulturološku studiju u kojoj objašnjava Hendriksovu ličnost kao ključnu na raskršću epoha i žanrova. Knjiga verovatno nikad neće biti prevedena na srpski, jer u njoj nema privatnih pikanterija, ali ima mnogo jasnih objašnjenja zašto je Hendriks morao da se desi, i jedinstvena je po razumevanju te osobe koja se našla na svetskoj vetrometini prosto stojeći na stejdžu. U to vreme, sa bine se video ceo svet.

Jedna od glavnih teza Marijevog rada jeste da je Hendriks ukrštao u sebi bluz, rok i džez nasleđe i pomerao ih u budućnost, i da se on ne može razumeti u celini ukoliko se svi ti delovi ne sagledaju. Možemo dodati da je Hendriks pravio nešto što jeste bila rok muzika, izvorno utemeljena u bluzu, ali je njegov način sviranja bio nadahnut džezom, donetom na nezabeleženo eksplozivan način. Ta improvizacija nije imala limite i tako je izazivala džez da ode još dalje sa one strane svesti. Hendriksova strasna emotivna dubina nije poznavala kraj, pomerajući bluz ka kosmičkim prostranstvima u nama. Njegova glasnoća takođe nije imala granice i tako je podizala rok u nebo i davala mu snagu da prekrije zemlju.

BLUZ ZA SVEMIR: Izazovno je praviti paralelu između Džimija Hendriksa i Roberta Džonsona.

Istorijski položaj, na raskrsnici kulturnih i političkih tokova, nekako je obojicu terao u to da nemaju svoje mesto u ovom svetu, što se posledično ukazivalo kao izvesna ukletost. Apartan položaj prema mejnstrimu davao im je i viziju, ali ih je i terao u nepoznato. Sa druge strane, Hendriks se nije potucao po južnjačkim kafanama, anoniman za života – on je pre kao Čarli Paton, gizdava prva zvezda bluza i takođe vlasnik određene doze Čiroki gena, zapravo bio jedan nezapamćeno uspešan crnački muzičar, čije su se ploče prodavale u velikim količinama, a beli menadžeri jurili da mu organizuju koncerte. Na kraju, ipak sve govori u prilog tome da je Hendriks najviše inspiracije nalazio u bluzu, da je u njemu bio utemeljen sa obe noge i obe ruke, bez obzira gde je njegova revolucionarna glava lebdela.

Čini mi se da ključni dokaz za ovo ne tražimo tamo gde treba, jer uvek svi gledaju u njegovu plamteću gitaru i način na koji ju je kao instrument oslobodio svih stega. Međutim, Hendriks je sjajan pevač, na način na koji su to bili najslavniji bluzeri – ma šta da izgovara, njegov glas ima dubinu mudrosti i setno osećanje koje ne možete da zaboravite. Bluz je bio jezik na kome je pevao, i njegov vokal donosi sa sobom stotine godine naslućene patnje.

Američki crnci su za muziku imali vremena samo između bola i neprijatnosti. Odatle ta neobuzdanost. Hendriks je bio svojevrsna definitivna mutacija svih bluzera, i njegova neobuzdanost letela je do krajnjih granica, konačno oslobođena svih stega, u ime svih bluzera pre njega.

Vratićemo se opet na Č. Š. Marija, koji sjajno primećuje otprilike sledeće: nekada su bluz svirači oponašali zvuk seoske prirode u kojoj su dominirale kokoške i prolazeće lokomotive, ali u vreme Hendriksa vladali su zvuk automatske puške i helikoptera, zvuk sirene ambulantnih kola i mlaznog motora. U vreme prvih bluzera, išlo se do sledeće plantaže, pa se o tome pevalo, u vreme Hendriksa išlo se na Mesec. Njegov bluz zato je morao da poljubi nebo i opiše zvezde, kao da je bio tamo.

WAH WAH MUDROSTI: Pre Hendriksa gitaristi su već znali da soliraju. Posle njega su naučili da treba da pričaju priče gitarom.

Još uvek u ranim dvadesetim, Hendriks je na dva albuma kojima je zabeležio svoje postojanje, izneo ceo jedan novi muzički postupak, koji se još uvek čvrsto držao strukture pesme, ali ju je menjao slobodnim aranžmanima i čistim intenzitetom iznutra, lagano nagrizajući naša očekivanja. To je bio i najbolji opis sveta u kome je živeo, u kome su svaki dan padale kulise.

Na njima stoji otvoren poziv da se učestvuje u muzici o kojoj ne znamo ništa. Zaprepašćujuća studija onog do tad nečuvenog u rokenrolu, studija koja je otkrivala i istovremeno definisala šta bi sve rok muzika mogla da bude, sakrivena je na stranicama ovih ploča. Nadolazeći psihodelični tokovi u jednoj seriji pesama, bili su u onoj drugoj dopunjeni fank matricom, da bi u trećoj seriji sve bilo izobličeno fidbekom, do tad nečuvenim kao delom pesme.

Sve su to bile naznake koje su dolazile iz vremena koje se još nije desilo, a danas nam zvuče tako normalno, kao da drugačije i ne može. Ipak, ni danas ništa od svega ovoga ne zvuči nimalo predvidljivo. Objašnjavajući na jednom nastupu o čemu je Manic Depression, Hendriks je rekao: "To je priča o liku koji priželjkuje da može da vodi ljubav sa muzikom, umesto sa starom, uvek istom ženskom, O.K.?" … I stvarno, sve ove pesme zvuče kao seks sa muzikom, ili, još tačnije, kao da je muzika seks – zato su i dalje nepredvidive, čak i kad ih čujete mnogo, mnogo puta.

MINIMALISTIČKE ISTINE: Nimalo se ne stideći izazivanja široke publike, američko-engleska postava The Jimi Hendrix Experience imala je te 1967. šta da kaže i na top listama: debi album je bio drugi u Velikoj Britaniji, šesti u SAD, sledeći doseže do petog u Britaniji i trećeg u Americi.

Are You Experienced u originalnom, engleskom izdanju, nose Foxy Lady i Fire kao vrhunski bučni hitovi, te rokerski iskazi Manic Depression i Love Or Confusion koji istovremeno izražavaju duh vremena i nadilaze ga. May This Be Love otkriva tajni osećajni život iz svega, dok unazad snimljena himnična Are You Experienced?, postavlja novi granični kamen u eksperimentalnom tretiranju rokenrola. Ali sve se menja kad u pregršti odličnih hard-bluz stvari, počne Third Stone from the Sun, sa svojom spejs vožnjom, koja psihodelizuje džez muziku. Posle toga nijedna Hendriksova pesma ne zvuči više isto, kad se ponovo čuje.

Axis: Bold As Love nastavlja sa revolucijom, idući par koraka dalje – više ne znamo šta možemo da očekujemo od njega. U prefinjenom obrtu, ovde su oslonci naizgled neočekivano nežni momenti kao što su životna rekapitulacija Castles Made of Sand i zaljubljena Little Wing, a neizbežni rok stejtment dolazi sa Spanish Castle Magic. Međutim, osnovni tok albuma čini neverovatna čulna sloboda, čije dodatne pikove donose One Rainy Wish i Up From The Sky, dok programsku težinu obezbeđuje If 6 Was 9, u kojoj i bluz nalazi svoju novu, psihodeličnu sudbinu.

Nošena jednom od najboljih ritam sekcija ikada (Noel Reding – bas, Mič Mičel – bubanj), ova rok muzika je bogato orkestrirana, ali na minimalistički način – to je bio novitet vremena i Hendriks je dao ogroman doprinos, a da se nije služio gudačima, klavijaturama i horovima, već uglavnom samo gitarom, koju je tretirao kao orkestar. Iskustvo slušanja gitare, za njega je svakako bilo kao slušanje simfonije, i to se vidi po tome što je apstrakcija u njegovim pesmama ponekad dosezala visine koje niko posle njega nije, dok je tekstura zvuka prizivala moćnost najsavršenijih dela klasične muzike.

U svom prvom-prvcijatom intervjuu, za engleski "Rikord miror", on kaže: "Ako već mora imati neku oznaku, voleo bih da je zovu ‘Free Feeling’ (muzika slobodnog osećaja – prim. aut.). To je miks roka, frik-auta, rejva i bluza." Ali to je samo napola tačno. Njegove pesme su izmicale definiciji, jer su dolazile sa onog mesta na kome se muzika stvarno događa, mimo kategorija, mimo računica, mimo zavisti, mimo očekivanja publike, čak i mimo muzičara. Bila je to istinska muzika, u smislu u kome muzika može sa sobom nositi životnu istinu.

Nije ni čudo, kad pomislite da se taj mali levoruki crnja deset godina ranije nije razdvajao od metle, jer nije imao da kupi gitaru, a samo godinu dana pre ova dva albuma jedva preživljavao, svirajući po sumnjivim klubovima kao pratnja još sumnjivijim muzičarima. Njemu je istina bila jasna.

NIČIJI KLOVN: Tu 1967. godinu je Hendriks krunisao koncertom na kalifornijskom Monterej Pop festivalu, prvom ogromnom rok festivalu, koji je dao ideju mladim i neiskusnim vizionarima sa Istočne obale da kasnije naprave Vudstok. Ovaj nastup učinio ga je zvezdom u Americi, što je kroz dve godine na poljanu kod pomenutog Vudstoka došla kao najplaćeniji svetski muzičar u svom žanru.

I od tog momenta nekako počinje da preovladava Hendriksova lutalačka priroda, koja nije mogla udobno da se oseća ni u kategoriji "slavna ličnost" ni "kulturni heroj" ni "simbol generacije", naprosto ni u kakvoj unapred predviđenoj raspodeli uloga. Koliko 1969, zatičemo Hendriksa u intervju Rolling Stoneu kako izjavljuje "ne želim više da budem klovn", te kako pušta novinarki snimak svog džem sešna sa poznatim avangardnim džez muzičarima. Svi su izgledi da je sa eksplozijom uspeha, njegovo poricanje poretka stvari i na ličnom nivou bilo neumitno pojačano do neslućenih granica, te da je otpor kog je osećao na sve pritiske kojima je bio okružen, na kraju vodio u brzopotezan životni stil, što se završio preranom smrću. Slično Morisonu i Džoplinovoj, Hendriks je bio nesigurna duša koja nije mogla da preživi sopstveni unutrašnji otpor pogrešnom ustrojstvu sveta u kome je živeo. Uspeh zasnovan na protivljenju i pokušavanju da se živi u slobodi u sred industrije zabave – tog vrhunski dizajniranog izloga neoliberalnog sveta – samo je ubrzao ličnu propast.

Svejedno, prva dva Hendriksova albuma otvorila su toliko mogućih poglavlja u muzici uopšte, da ih je Electric Ladyland iz 1968. samo zaokružio smejući se svetu sa prvog mesta Billboardove liste albuma. Da je nastavio u tom smeru, sigurno bi sam otkrio hip hop bar par godina pre nego što se on desio, a onda, ko zna, možda i tehno. Sve svirano na gitari, a kako drugačije…

Hendriks je promenio način na koji se svira, komponuje i snima muzika, do te mere da je Ruben Džekson, stručnjak Smitsonijan Instituta, često citiran kako ne tako davno poredi ovaj mentalni skok sa onim koji je Džejms Džojs učinio u književnosti svojim Uliksom. Popularna muzika nikad nije imala ovakvog predstavnika: Hendriks je u isto vreme bio još jedan Ludvig van Betoven, još jedan Robert Džonson, još jedan Džon Koltrejn, sve odjednom – samo odsvirano zubima i iza leđa. Retki su muzičari, istovremeno i kompozitori, koji su svojim zvukom definisali epohu. Još su ređi oni junaci koji su pri tom preskočili društvene barijere i dali svetu osećaj kako bi novi, bolji poredak mogao da izgleda.

Jer Džimijeva muzika bila je istovremeno rok, bluz, džez, i borba za ljudska prava.

I zato nije čudo kad vam stari svirač na električnoj gitari u Knez Mihailovoj kaže: postoji Džimi Hendriks i postoji sve ostalo.