Obilježeno sto godina od Oktobarske revolucije, jednog od onih rijetkih događaja koji su zaista promijenili svijet i istoriju. Malo što je tu bilo jednoznačno, a posljedice i različita iskustva osjećaju se i danas. O sličnostima i razlikama između glavnih aktera Oktobarske revolucije, njihovim planovima i ostvarenjima, ulozi korupcije i ratnih napora u svemu tome, polukolonijalnom statusu Rusije i kako su boljševici i Lenjin uspjeli da sačuvaju njenu teritoriju, za "Vreme" govori dr Aleksej Timofejev sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

"VREME": Razgovaramo početkom novembra 2017. Sto godina ranije, ovo doba godine predstavljalo je samo predvečerje Oktobarske revolucije. Na jednoj strani se nalazio boljševički lider Vladimir Iljič Lenjin, a na drugoj predsjednik ruske Privremene vlade Aleksandar Kerenski…

ALEKSEJ TIMOFEJEV: Lenjin i Kerenski bili su jako slični. Obojica su tipični – da ih tako nazovemo – imperijalni ljudi iz porodica multietničkog porekla; obojica potiču iz Simbirska, išli su u istu gimnaziju, postali potom pravnici koji se i nisu afirmirali u profesiji… A da sve bude još bolje, početkom 1917. jedan i drugi predstavljaju četvororazredne političare, slabo poznate. Da su tada bilo koga pitali da li bi se Lenjin ili Kerenski mogao naći na čelu Rusije, njih dvojica ne bi bila ni u prvoj stotini potencijalnih kandidata. Naime, vodili su male partije, bez mnogo pristalica i, praktično, nisu postojali u realnoj politici.

Tu su sličnosti, a razlike?

Profil Kerenskog odgovara jednom kasnijem reformatoru u Rusiji – Mihailu Gorbačovu. I jedan i drugi su imali osobinu da govore dugo i vatreno, a da na kraju ljudi nisu u stanju da prepričaju to što su čuli. Čitavo delovanje Kerenskog tokom 1917. pokazuje da je bio vešt u borbi za vlast, ali da nije imao jasnu ideju šta je to što želi da ostvari. Zbog toga je stalno dolazio u protuslovne situacije: čas poziva na nastavak rata, čas traži da se uvede više demokratije u vojsci; čas jača oficirsku koteriju, čas se bori protiv nje rukama boljševika… Ništa od onog što je Kerenski uradio nije imalo dubokog odjeka. Najznačajnije je bilo ukidanje monarhije: Kerenski je zvanično potpisao proglašenje Republike 1. septembara 1917. i Rusija je to i danas. Onda je to prošlo potpuno nezapaženo. Ipak, zanimljivo je da je Staljin pred kraj života negde 1951/52. – dakle više od trideset godina posle Oktobarske revolucije – razmišljao da likvidira Kerenskog, koji je živeo u emigraciji u Sjedinjenim Američkim Državama. Inače, zemlju je napustio tako što je od predstavnika Srbije u Rusiji dobio pasoš na ime srpskog oficira.

To je Kerenski. A kakav je Lenjin?

Lenjin je profesionalni revolucionar u punom smislu reči. Njegov rođeni brat Aleksandar obešen je zbog učešća u terorističkoj zaveri protiv cara Aleksandra III; njegova supruga i ljubavnica bile su revolucionarke. Čitav život Lenjin je posvetio isključivo revoluciji. Jasno je znao šta hoće i unapred je dao koncept Oktobarske revolucije. Prema njemu, morala su tri uslova da se steknu. Prvo – da državni vrh više ne može da upravlja na stari način; drugo – da narod više ne želi da živi na stari način; i treće – da postaji takva partija koja može da iskoristi ova dva uslova. Svoje ideje temeljio je na marksizmu. Govorio je da radnička klasa mora da se za svoja prava izbori silom i zavede diktaturu proletarijata pod okriljem jedne partije koja ga vodi.

Ta partija tada se zvala Ruska socijaldemokratska radnička stranka (boljševika). Gdje se ona nalazila na političkom spektru i kakav je bio njen uticaj?

Do 1917. Rusija nije imala jaku socijaldemokratsku partiju zato što je nakon revolucije 1905/07. stekla parlament – Dumu. Ona je imala savetodavni karakter i nije mogla usvajati budžet, niti joj je vlada bila odgovorna. Međutim, pokazalo se da je i takva Duma stekla veliku moć pošto se prvi put kompletno rusko društvo našlo u prilici da javno izražava svoje mišljenje – i to ne samo Rusi već i predstavnici drugih naroda. Na taj način je došlo do paradoksalne situacije: de jure – Duma nema značajna ovlaštenja, de facto – i te kako je postala uticajan faktor u društvu. Stvaranjem i ovakvog parlamenta, ekstremne političke i revolucionarne stranke izgubile su onaj značaj i moć koje su imale do 1905/07. zato što su društvene grupe kroz njegovo delovanje mogle da izraze nezadovoljstvo. Do tada je nasilje bio jedini način za razgovor sa autokratskom vlašću.

U ovim okolnostima socijaldemokrate se dele na dve grupacije – jedne koji su želeli da deluju samo kroz Dumu i druge koji su želeli da zadrže revolucionarni karakter. Ipak, ni zajedno nisu imali značajniju popularnost u političkom životu. Mogli bi ih se, današnjim rečnikom, nazvati manjim grupicama ekstremne levice. A čak i u tom delu političkog spektra, od socijaldemokrata – i boljševika i menjševika – mnogo su bili snažniji socijalni revolucionari, poznatiji kao eseri. Oni su uz dugu tradiciju političke borbe, uključujući terorističke aktivnosti, imali široki program koji je odgovarao seljacima pošto je Rusiji bila izrazito agrarna zemlja.

Naime, glavni oslonac socijaldemokrata bila je radnička klasa. A nje je bilo em malo, em je većina radila u državnim fabrikama: ukoliko ste pripadali drugoj ili trećoj generaciji tu zaposlenih radnika, život vam uopšte nije bio loš – pogotovo ako se uporedi sa životom seljaka. Za razliku od ovih kvalifikovanih radnika, zaista je teško bilo onim ljudima koji su tek došli u grad i počeli da rade u industriji.

Kako se onda dogodilo da boljševici izbiju u prvi plan tokom 1917?

Kako je 1917. došlo do velikog ratnog zamora, samo ona partija koja je propagirala trenutno sklapanje mira mogla je da stekne popularnost. A Lenjin je i pre 1914. insistirao da socijaldemokrate moraju da nose barjak mira i bore se protiv imperijalističkog rata, odnosno u njegovo pretvaranje u građanski u duhu proleterskog internacionalizma. Boljševici su tu bili dosledni. Ovde je posebno važno da početkom 1917. ni jedna politička partija u Rusiji nije govorila o miru. Čak ni one leve. Na primer – trudovici, partija kojoj je pripadao Kerenski, toliko se svrstala uz main stream da se pretvorila u jednu od grana liberalnih stranaka. Čak su se i menjševici i eseri plašili zagovaranja mira da ih ne proglase za izdajnike. Za razliku od svih njih, Lenjin je shvatio da je zagovaranje mira dobitnička taktika i nije pogrešio.

Možemo li reći da je Rusija, kada je rat u pitanju, u vrijeme Februarske revolucije bila na koljenima? Jednostavno – da kao agrarna zemlja više nije mogla izdržati napore industrijskog rata?

Nijedna zemlja učesnica Prvog svetskog rata nije očekivala toliko veliki i dugotrajan ratni napor. Za prvih pola godine sve zaraćene strane potrošile su celokupne predratne rezerve i, potom, morale da mobilišu industriju. Rusija je svoju ratnu proizvodnju organizovala u državnim i privatnim fabrikama. Rad ovih drugih objedinjavao je Zemgor – udruženje industrijalaca povezano sa liberalnim političarima. U vezi s tim, ruski istoričar Oleg Ajrapetov navodi da su značajan deo preduzetnika, generala i liberalnih političara zapravo tvorili jedan koruptivni krug. Naime, cene troškova u državnim fabrikama bile su nekoliko puta manje od onih iz privatnih. Elem, ti generali, preduzetnici i liberalni političari predstavljali su jednu od glavnih struja u Februarskoj revoluciji.

Ali, bez obzira na sve, Rusija je raspolagala dovoljnom količinom municije, artiljerije i drugog naoružanja, potrebnog za veliku proljetnu ofanzivu. To potvrđuju zapisi savezničkih vojnih atašea, a general Erih Ludendorf – faktički prvi čovek nemačkog Generalštaba – piše da bi se Centralne sile našle u teškom položaju da je u proleće došlo do ruske ofanzive. A da je naoružanja bilo više nego dovoljno, što svedoči i činjenica da se u građanskom ratu posle Oktobarske revolucije uglavnom upotrebljavalo ono iz zaliha ruske carske vojske…

Ovde sada dolazi treća po redu, ali prva stavka po značaju. To je moral, odnosno što bi Njegoš rekao – "boj ne bije svijetlo oružje već srce u junaka". Narod u Rusiji 1917. nije bilo za nastavak rata. General Mihail Aleksejev – načelnik generalštaba i jedan od organizatora Februarske revolucije iz uverenja da će bez cara lakše upravljati ratnim naporom – pisao je ministru vojnom u Privremenoj vladi, Aleksandru Gučkovu da Rusija mora reći saveznicima da odlaže ofanzivu za neodređeno vreme ili će, u suprotnom, biti primorana da iziđe iz rata.

Kako je do toga došlo?

Šta je, zapravo, još postojalo među običnim pripadnicima ruske carske vojske posle Februarske revolucije? Zakletva vernosti caru i disciplinske mere su nestali – car je zbačen, a autoritet oficira radikalno je podriven usled odluke Sovjeta o demokratizaciji vojske da ne bi došlo do kontrarevolucionarne pobune. Posebno se mora naglasiti da je Privremena vlada bila bez mnogo uticaja. Jer ona je u Petrogradu nastala kao plod klasične dvorske zavere; nakon pada Nikolaja II, Duma se nijednom nije okupila, a kamoli formirala Privremenu vladu – ona, zapravo, nije imala nikakav legitimitet.

Ministri u Privremenoj vladi poslije Februarska revolucije bili su politički iskusni, poznati i obrazovani ljudi. Kako su dospjeli u tu situaciju?

Sada ću opet da se pozovem na Lenjina. On nije bio nikakav glupi teoretičar zavere kada je rekao da su britanska i francuska ambasada stajale iza Februarske revolucije. Time je mislio na to da su London i Pariz s jedne strane hteli da Rusija nastavi ratne napore, a sa druge – da Petrograd odustane od onoga zbog čega je i ušao u rat. To je bio Carigrad, a poznato je i da Velika Britanija to želela da osujeti kako Rusija ne bi došla u priliku da kontroliše Bliski istok. U takvim okolnostima, Londonu i Parizu je odgovaralo zbacivanje Nikolaja II, pa su priznali Privremenu vladu kao zamenu za odustajanje od Carigrada.

Drugu struju u Februarskoj revoluciji, prema Lenjinu, činili su liberali-preduzetnici koji su nameravali da finansijski profitiraju od rata, ali i da dobiju veći nivo političke vlasti. I konačno, treću struju predstavljao je Generalštab i deo oficirskog kora sa željom da sami ratuju bez petljanja carske kamarile. Svi oni zajedno izveli su Februarsku revoluciju. Naravno, bilo je tu i nezadovoljstvo naroda, ali ono je postojalo pre i ostalo je i posle. Uglavnom, ispalo je da su se prevarile sve tri pomenute struje.

Prvo – Britanija i Francuska. Posle pada cara i rušenja zajedničke ideologije zemlje vezane za njega, pokazalo se da je iluzorno očekivati povećanje ratnih napora. Zatim su na red došli liberali i deo levice. Iako ljudi visokih sposobnosti, prevarili su se u uverenju da se može upravljati zemljom na isti način kao i za vreme cara. To nije bilo moguće – pred Februarsku revoluciju carski sistem ionako se nalazio na samoj ivici kapaciteta. Bilo kakve promene – a pogotovo zbacivanje Nikolaja II – dovele su do urušavanju cele piramide vlasti. I na kraju, generali su ostali nemoćni pred otporom naroda koji više nije želeo rat. Sve to je dovelo do potpunog kolapsa Privremene vlade.

Srž tog urušavanja shvatili su boljševici i Lenjin na bazi njegove politike borbe protiv imperijalističkog rata. Zato su uspeli da izvedu Oktobarsku revoluciju.

Boljševici su do tada malobrojni i bez većeg uticaja. Djeluje nevjerojatno da im je zaista pošlo od ruke da dođu na vlast, zar ne?

To je zaista čudo. Poznate su Lenjinove reči s početka 1917. da ne veruje da će doživeti revoluciju. On na početku i nije predosećao što će se desiti. Međutim, nakon Februarske revolucije i povratka u Beograd, Lenjin je toliko vešto uspeo da kanališe i konstruiše pravac političkog delovanja koji je bio protiv rata i isključivo protiv rata. Važne su, naravno, bile i parole da zemlja pripadne seljacima, a fabrike radnicima… Ali upravo parola mira, sada i odmah, jeste to što je vojnike, radnike i seljake spojilo sa boljševicima i Lenjinom.

Da će moći izvesti uspješnu revoluciju, sumnjali su i sami boljševici. I to ne malo. Nekoliko dana uoči Oktobarske revolucije, Lav Kamenjev i Grigorije Zinovjev – članovi najvišeg boljševičkog rukovodstva – javno su osudili namjeru svoje partije da ustankom preuzme vlast…

Oni su to posle tumačili kao privremeno kolebanje, izvinjavali su se… Sa druge strane, pristalice Privremene vlade i Bele garde u građanskom ratu govorile su da je to bila smicalica boljševika za izazivanje zabune. Teško je reći o čemu se radilo..

Lav Trocki je bio ključni akter ustanka u Petrogradu. Kasnije je napisao da bi se Oktobarska revolucija možda dogodila i da on nije bio prisutan u glavnom gradu, ali da bi svakako izostala da se u gradu nije nalazio Lenjin…

Realno gledajući, malo ko je mogao da veruje u to što je tada govorio Lenjin. Trocki svakako jeste. On je bio sjajan organizator, govornik i demagog koji je znao kada i kako da se obrati ljudima, ali je Lenjin predstavljao pravi mozak revolucije. Njih dvojica su se odlično dopunjavali. Ipak, nisu bili sami. Tu je bilo još dosta i drugih ljudi koji su odigrali važne uloge.

Da li se o Oktobarskoj revoluciji može govoriti kao o brižljivo planiranom i vješto izvedenom prevratu?

Svaka uspešna revolucija sadrži prevrat. Laže onaj ko kaže da može postojati revolucija bez organizacije. Ako ćemo da uporedimo Februarsku i Oktobarsku revoluciju po tome koliko ih je narod očekivao i organizatori najavljivali, kakvi su bili položaji aktera u državi pre i posle, videćemo da je Oktobarska revolucija bila narodna pobuna, a Februarska revolucija – dvorski prevrat.

Da nisu boljševici uzeli vlast – da li bi je uzela vojska?

Vojska je pokušala. To je bio general Lavr Kornilov kao eksponent vojnih krugova koji su učestvovali u Februarskoj revoluciji; on nije bio nikakav reakcionar kao što su mu boljševici kasnije prišivali, taj čovek je lično hapsio caricu Aleksandru. A znate li zašto generali nisu uspeli? Zato što su nudili nastavak rata. Da je Kornilov rekao: "Preuzimam vlast i krećem da sklapam mir", vlast bi bila njegova. Problem Kornilova i drugih generala bio je taj da shvate da Rusija više nije želela rat.

Kako je izgledala Rusija u tom periodu?

Kada se uzme u obzir onih deset odsto najbogatijih i deset odsto najsiromašnijih, rusko društvo je delovalo dosta homogeno. Uz par procenata superbogatih, Rusija je bila osamdeset odsto seljačka zemlja. Tu je dominirao mir, to jest zadruga koja se od srpske razlikovala po tome što je u njen sastav ulazilo čitavo selo. U okviru mira niko nije smeo biti ni posebno bogat ni siromašan: sankcionisao se pokušaj isticanja, ali je u slučaju nesreće ili osiromašivanja zajednica dizala pojedinca. Kada je reč o gradu, tu je nejednakost ogromna. Ona se najbolje videla u Petrogradu ili Moskvi. Većina vojnika bili su seljaci koji su dolazili iz homogene sredine, pa je njihov sudar sa nejednakošću i luksuzom dok oni idu u pocepanim uniformama na front svakako bio jedan od razloga zbog koga su podržali revoluciju.

Jedna od karakteristika Rusije 1917. predstavljalo je i njen raspad.

Danas postoji jedan nepošten pokušaj da se revolucija sagleda sa etničkog kompleksa i prikači boljševicima da su zbacili cara za vreme rata i razbili Rusiju. Oni to nisu učinili. Ljudi iz Privremene vlade omogućili su raspad Rusije po nacionalnim linijama. Kerenski je priznao pravo na nezavisnost Poljskoj, Finskoj i Jermeniji. On je u ime Privremene vlade priznao i autonomiju Ukrajine. Naime, posle Februarske revolucije ideja nastavka rata izgubila je svaku snagu. I onda je Privremena vlada, da bi nekako motivisala javnost, smislila nacionalne vojne formacije. U nju spada i Ukrajinski korpus, a da bi mogao biti formiran, Ukrajina je morala dobiti makar autonomiju. Ta formacija je predstavljala potpuni promašaj. Iz nje su bežali oficiri koji su hteli da ratuju, ali nisu želeli da menjaju nacionalnost, a u korpus se dolazilo isključivo iz političkih razloga. Položaj Ukrajine jeste bio problem koji se morao rešavati, ali ne na takav način. Hoću da kažem da su nacionalne vojne jedinice i autonomije u uslovima posle Februarske revolucije predstavljale početak raspada Rusije. Došlo je do stvaranja autonomnih pokrajina na Kavkazu, srednjoj Aziji, Sibiru – čak i na izvornim ruskim teritorijama. Realno gledano, boljševici su ne zbog svoje državno-pravne ideje, nego zbog toga što su bili nosioci internacionalne ideologije koja je oko sebe tražila okupljanje svih, spasili Rusiju od raspada.

Može li se u tom kontekstu govoriti o Lenjinu kao, zapravo, ruskom državniku?

Ne verujem da je on posebno mislio o Rusiju. Ako pročitamo Lenjinova dela, reč "ruski" nalazimo samo u dva smisla: u smislu određivanja – na primer, "ruska socijaldemoratija" ili "ruski" sa nekim negativnom konotacijom poput "ruski velikodržavni šovinizam". Posledica njegovog delovanja bila je u nečem drugom.

Međutim, on je u tom trenutku ponudio jedini koncept oko koga se teritorija koja je činila tadašnju Rusiju mogla okupiti. Jer, reč je o imperiji, a u okviru nje mora da postoji jedna nadnacionalna ideja. Ona može postati potpuno drugačija od onoga što je predstavljala prilikom svog nastanka. Na primer, nastanak rimskog carstva nije se temeljio na hrišćanstvu, ali se ono u određenom trenutku pretvorilo u nadnacionalnu ideju koja je okupljala imperiju. To, svakako, ne znači da je to bila namera Isusa Hrista i ranih hrišćana. Tako je i Lenjinova ideologija dala rezultate kada je reč o očuvanju Rusije. On je, inače, bio vrlo pragmatičan. Započeo je sa ratnim komunizmom nedugo nakon Oktobarske revolucije, ali kada je shvatio da ne funkcioniše, zatvorio je tu priču i krenuo u izgradnju Nove ekonomske politike.

Kakve su bile tekovine Oktobarske revolucije i što se desilo s njima?

Komunizam je u Rusiji ostvario neka važna dostignuća: socijalnu pravdu, rodnu ravnopravnost, slobodu veroispovesti, besplatno školstvo, zdravstvo i orijentaciju na stvaranje ne potrošača, već čoveka stvaraoca koji se bavi samousavršavanjem. Sistem nije govorio radniku "troši", već "čitaj, idi u pozorište, muzej" – preporučivao je razvoj. To jeste bio sistem veoma human u svojoj osnovi. No, on je pao zato što nije sadržavao demokratiju. U samom startu radilo se o diktaturi proleterijata koja se ostvaruje preko jedne partije, a unutar partije postoji "demokratski centralizam", odnosno čovek koji se nalazi na čelu partije najbolje zna kako ceo narod mora da živi… Povratne informacije jesu stizale, ali jako sporo i slabo su delovale na razvoj društva. Degradacija same ideologije započela je nedugo nakon same Oktobarske revolucije i odatle kreću kriminalni zločini za vreme Staljina.

A što je Oktobarska revolucija predstavljala na globalnom nivou?

Ona se dogodila u jednom agrarnom društvu u uslovima polukolonijalne eksploatacije. Faktički, zbog onog što su radile Velika Britanija i Francuska, Rusija se nalazila na korak od položaja Kine početkom dvadesetog veka. Oktobarska revolucija omogućila je državi da iziđe iz tog polukolonijalonog statusa. Pišući naknadno njenu istoriju, boljševici su insistirali da ona nije samo proleterska, već i antikolonijalna revolucija – uspešna borba agrarnog društva protiv pritiska imperijalnih sila. Nije, dakle, slučajno što je na bazi ideja Oktobarske revolucije započeo talas borbi u zemljama Trećeg sveta za nezavisnost i ravnopravnost.

Ali Oktobarska revolucija je i te kao uticala na razvijene zemlje…

Potpuno se sa vama slažem. Ono što su boljševici obećavali izvodeći Oktobarsku revoluciji u Rusiji uveliko je ostvareno u zemljama zapadne Evrope. Uporedite samo položaj radnika sredinom devetnaestog i dvadesetog veka – to su dve potpuno različite stvari. Realno gledano, stvaranje socijalne države, rodne ravnopravnosti i mnogo toga još – uključujući sisteme koji su daleko od Oktobarske revolucije poput skandinavskog socijalizma – nezamislive su bez bauka koji je nastao 1917. u Rusiji. Tek tada su započele korenite promene.

Sada je novembar. Što biste radili da ste u ovo vrijeme u Petrogradu 1917? Da li biste jurišali na Zimski dvorac?

Da smo 1917. u Petrogradu, ja bih molio da me tim vagonom kojim je Lenjin došao iz Švajcarske povezu nazad tamo odakle je došao.

To kažete pošto znate što je uslijedilo…

U tom trenutku svako ko je bio pametan držao se po strani od revolucionarnih dešavanja. Ali kada je krenulo njihovo odvijanje i kada si već morao da se svrstaš, onda je bilo bolje da se svrstaš uz one koji su nudili mir, zemlju i socijalnu ravnopravnost. Jeste da je posle još četiri godine trajao građanski rat, jeste da su napravili kolhoze, jeste da je standard radničke klase ostao nizak, ali u tom trenutku, 7. novembra 1917, najbolje je delovalo to što su nudili boljševici. Ako i ne bih jurišao na Zimski dvorac, sigurno ga ne bih branio.