Postoji nešto što me duboko uznemirava u parkovima. Zato ih zaobilazim. Sreća pa ih naš grad ni nema previše. I kada su zgodna prečica dok nekud jurim ili kada mi neko predloži da se nađemo u nekom, ja ih zaobiđem ili izvrdam sa nekim izgovorom. Lažem sebe, vešto i lepo kao što lažem i druge. Kada sa dečkom šetam gradom, potrudim se da savesno lažem oboje. Jer kako ikome da kažem da ne volim parkove, a da ne zvučim malo uvrnuto?

Živim u gradu koji ima gotovo dva miliona ljudi i svi oni dele nekoliko čupavih i sakatih parkova. Ne želim da im kradem to njihovo parče prirode. Meni je sasvim dobro i ušuškanoj između betonskih blokova kroz koje drma košava, dva hladna i gorda socijalistička solitera koja gledaju odozgo na naše vreme prizemnih htenja. Oni me podsećaju na domovinu, kakvu nisam imala.

Nekada sam živela u šumi u srcu Šumadije. Naša kuća bila je na kraju sela, baš tamo gde selo prestaje i počinje drveće. Oči su mi bile naviknute na rasute kuće, obla brda, pošumljena ili išarana oranicama žute i mrke boje. Bila sam ćudljivo dete sklono fantazijama. Omiljeno mesto na svetu bilo mi je šuma pored kuće. Da se razumemo, šuma je bila dobroćudna, nije bila divlja, zastrašujuća. Imala je mlado i vitko drveće, ravnomerno raspoređeno; kao da ih je neko sadio. Ja sam je kao dete zvala "moj park" zbog njene pitomosti.

Nije bilo mnogo životinja, izuzev mnoštva ptica i poneke veverice. U čudnim udubljenjima u drveću slutila sam jazbine jazavaca ili zmija, kojih sam se panično plašila, ali je strah od njih bio zalog moje hrabrosti da provodim vreme u šumi.

U šumi nisam bila usamljena jer sam tada znala jezik ptica. Nije me zanimalo da istražujem različite sorte, već sam im sama izmišljala imena, i davala značenje vrtoglavim tonskim varijacijama njihove pesme; i uvek zaneseno zamišljala kako se ptice-ljubavnici dozivaju, kako se udvaraju, prepiru oko dece, pevuše pred spavanje.

Imala sam svoje drvo i svoj panj. Pored šume bio je drvored jabuka na koje smo se sestra i ja srećno pentrale. Već tada sam razvila averziju prema kućicama za ptice, jer sam to osećala kao neku prevaru – namećemo pticama svoju ljudsku logiku da je i njima potreban krov nad glavom, dok one imaju nebo nad sobom i sigurno drvo pod nogama.

Gnezda sam, sa druge strane, sažaljevala. Kada opadne lišće, ona bi kao uveli leševi visila na drveću, kao napuštene kuće, kao kakva strašila, koja bespomoćno i usamljeno čekaju na bolje sutra; ogoljena, usamljena svratišta klate se visoko na nebu, podsećajući nas na sve domove koje napuštamo.

Panj je bio samo moj i samo moj. Tu sam odlazila da plačem i pišem prve pesme. Pisala sam pesme isključivo u šumi, na tom panju, jer, jelte, poezija mora da se piše na nekom dramatičnom mestu. Šuma je imala svoju akustiku, a na panj sam mogla da se popnem kao na pozornicu i glasno i egzaltirano recitujem tek napisane pesme. Šuma je bila moj amfiteatar, ptice pratnja i orkestar. Dok sam izvodila svoje stihovne arije, bila sam sigurna da sam genije prirode.

Danas zaobilazim parkove i ne pišem pesme. Imam osmočasovno radno vreme, živim u gradu i želim stvari koje su me kao tinejdžerku naučili da treba da želim. Svoju luckastu prirodu vešto maskiram slikom nonšalantne gradske cure. Ponekad bih se rado popela na neki panj i na sav glas recitovala svoje nezgrapne stihove, ali i to me brzo prođe. Patim od anksioznosti, ali se tešim da je to boljka našeg vremena.

Ipak, zaobilazim parkove. Oni me podsećaju da sam govorila sebi da neću živeti kao drugi, da neću sedeti u kancelariji osam sati, da neću posle posla juriti da bih dete ili psa izvela u park i umišljala da je to vreme slobode, i da nema veze što je delim sa mnoštvom kulturnih ali sve u svemu običnih građana pretrpanog grada.

Zaobilazim parkove i nikome ne govorim da sam nekad živela u šumi u srcu Šumadije, da sam znala jezik ptica i pisala im pesme koje su one pratile svojim pojanjem. I da je jedna mala romantična priroda ostala među drvećem.