Ko voli video-igrice zna šta znači igrati protiv kompjutera. Odrediš sebi nivo i igraš dok ga ne prevaziđeš i pređeš na sledeći. Isprva kompjuter pobeđuje, ali s vremenom igrač skapira rutinu kompjutera i onda glatko napreduje. Kad dostigneš maksimum, igra postaje dosadna pa tražiš novu ili umesto protiv kompjutera igraš protiv pravih ljudi, na mreži.

Polovinom avgusta ovo pravilo je ozbiljno narušeno, a osnivač Tesla Motorsa Elon Mask zbog toga je nadigao paniku. Njegov kompjuter uspeo je da pobedi živog čoveka, profesionalnog video-igrača u igrici Dota 2. To znači da kompjuter nije bio sastavni deo igrice već drugi igrač i da ima sposobnost logičkog rasuđivanja i sticanja novog znanja. Za razliku od kompjutera, koji su u šahu i gou pobeđivali svetske prvake zahvaljujući sposobnosti da brže procesiraju pozicije i pritom ne greše.

Elon Mask je zavapio da to znači da veštačka inteligencija (AI, artificial intelligence) može da zavlada svetom. Roboti koji mogu da uče i kreiraju, kreiraće robote bolje od sebe i tako unedogled.

Okej, ništa strašno, po zakonima robotike koje je definisao Isak Asimov, robot nikada ne sme da naškodi ljudskom stvoru. Samo što je to naučna fantastika, a realnost je da se u svetu masovno proizvode bespilotne letelice, haubice, tenkovi, oklopna vozila, a odnedavno i robotizovane puške. Zamislite da umesto živog operatera koji ih pokreće sa nekog sigurnog mesta u njih ugradimo misleći kompjuter. I da sve to naoružanje takođe proizvode misleći kompjuteri u automatizovanim fabrikama industrije četvrte generacije. Gde su iz proizvodnje prvo isključeni radnici, pa su s vremenom i menadžment zamenjivali sve bolji i bolji kompjuteri sve dok se jedan od njih nije osamostalio dovoljno da otkupi ili otme fabriku i krene u rat!

Ovo je verzija kojoj su skloni maštoviti umovi poput Elona Maska, Bila Gejtsa i Stivena Hokinga. Realniji intelektualci plaše se drugačijeg ishoda, da vojna industrija, kojoj je profit glavni cilj, u naoružanje umesto skupih pametnih ubaci jeftinije glupe robote koji neće baš najbolje razlikovati vojne i civilne ciljeve, odnosno dobre i loše momke, ali će znati gde tačno da gađaju čoveka koji im se našao na nišanu. I u tome će biti nepogrešivi.

Novija istorija nam govori da naučni i tehnološki razvoj obično ode na neku treću stranu, zato nismo naselili Mesec iako je čovek tamo stupio pre gotovo pola veka. Ali je u međuvremenu letenje postalo uobičajen način putovanja, kao i upotreba satelita za sve i svašta. Tako je moguće da dobijemo robote sposobne da nam naude, a koji se napajaju podacima koje sejemo na sve strane, preko društvenih mreža i "besplatnog" vajfaja po kafićima. Takav jedan robotić ili dron mogao bi nepogrešivo da nas pronađe u pravom trenutku, čak i da predvidi naše kretanje i buduće poteze. Šta bi dalje radio, teško mi je i da zamislim, jednako kao što ne volim da zamišljam susret sa robotom ili kompjuterom sposobnim da misli, a nesposobnim da se umori. U njegovom poretku stvari sasvim je ispravno isključiti struju ljudima da bi se napunili roboti, kakve god to posledice po ljude imalo.

Možda vam sve ovo zvuči blesavo, ali više od sto svetskih stručnjaka za robotiku potpisalo je peticiju upućenu UN da se razvoj veštačke inteligencije ograniči. S tim da neki misle da je za to prekasno.

Ili prerano. Jer je Isak Asimov zakone robotike u priči Trkač iz 1942. datirao u 2058. godinu. U svojim intervjuima na tu temu odgovarao je da će ljudi, ako su pametni, robote razvijati isključivo tako da budu bezopasni za čovečanstvo. Tu igricu smo već okrenuli.