Tri puta u poslednjih mesec dana, opozicija u Srbiji našla se pred dilemom da li da uđe u dijalog sa vlašću. U sva tri slučaja, kontekst je bio isti: "ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se". Prvo je predsednik Aleksandar Vučić pozvao na dijalog o Kosovu. Onda su usledile natuknice o neophodnim razgovorima pred promenu Ustava. Na kraju, kao šlag na tortu, došao je poziv izvestioca Evropskog parlamenta Dejvida Mekalistera, koji je želeo da okupi u prostorijama Delegacije EU u Beogradu sve proevropski orijentisane lidere opozicije. Kada taj sastanak, na koji se tek poneki opozicioni lider odazvao, bude održan, ovaj broj "Vremena" već će biti na kioscima, pošto je Mekalister zakazao "druženje" za četvrtak 24. avgust. Kako stvari za sada stoje, kod Mekalistera izvesno idu Dragan Šutanovac (Demokratska stranka) i Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija). Saša Janković (Pokret slobodnih građana) i Vuk Jeremić ne idu. Ostali još razmišljaju i napravilo se vrzino kolo koje je sažeto opisala novinarka TV N1 Jovana Štetin: "Saša Janković više neće s demokratama, LDP neće s Pokretom Saše Jankovića, Čedomir Jovanović nije prihvatljiv Saši Raduloviću, ali nisu ni Boris Tadić ni Dragan Šutanovac, Vuk Jeremić, navodno, jeste."

Odluku da odu na sastanak sa Mekalisterom u Demokratskoj stranci objasnili su ovako: "Situacija u Srbiji nije nimalo onakva kakvom je Vučić predstavlja na svojim sastancima sa stranim predstavnicima. Zato je važno da na ovakvim sastancima predstavnici opozicije predstave i drugu stranu, iznesu svoje stavove i svoju politiku. Predstavnici EU moraju da čuju da se reforme u Srbiji sprovode samo na papiru i u medijskim izjavama, a da je situacija u svim domenima našeg društva katastrofalna."

Sa druge strane, jedan drugi opozicioni lider nezvanično je "Vremenu" priznao da je umoran od diplomata koje mu govore da su svesne pogubnog delovanja Vučićeve vlasti, ali da treba biti strpljiv "dok on ne pozavršava neke poslove".

Situacija je takva da treba razumeti i jedne i druge. S jedne strane, demokrate se drže stava da treba pokušati sve, iako je gotovo izvesno da predstavnici EU znaju kako je situacija u Srbiji sasvim drugačija od one koju prezentuje Aleksandar Vučić. S druge strane, u pravu su i ovi kojima je dosta bacanja prašine u oči, a naročito Dejvida Mekalistera koji je više puta negirao da u Srbiji postoje pritisci na medije. O nekritičkim hvalospevima na Vučićev račun da ne govorimo.

Sve u svemu, trenutna slika o odnosu vlasti i opozicije u Srbiji izgleda ovako: Vučić (ili Mekalister, manje je bitno) baci kosku kojom nudi opoziciji saradnju i, kao, priliku da se ponaša konstruktivno. Lideri opozicije naivno zagrizu i počnu oko te koske da se glože, a vladajuća klika dobije priliku da kaže: "Eto, pogledajte kakvi su."

Uglavnom, Saša Janković je poziv odbio uz opravdanje da je sprečen iz objektivnih razloga, a iz tima Vuka Jeremića saopšteno je da je on u vreme održavanja sastanka sa Mekalisterom van zemlje. Čedomir Jovanović je rekao da na taj sastanak ide da bi pokazao da postoji alternativa u Srbiji: "Mekalister i zvanično treba da zna da u društvu postoji energija potrebna za dogovor u Bosni i Hercegovini i rešenje odnosa Beograda i Prištine koji će bar našoj deci omogućiti normalan život. Reći ću mu da, uprkos velikim pritiscima, ne odustajemo od članstva u NATO-u kao jedine garancije održivog mira na Balkanu."

Jovanović je rekao da unutrašnji odnosi, kad je on u pitanju, nisu tema razgovora sa bilo kojim strancem pa ni sa Mekalisterom, jer, kako navodi, kukumavčenjem niko nikad ništa nije postigao. No, dodao je da će ipak reći izvestiocu EU parlamenta da "ovako podeljena zemlja ne može izdržati pritiske kojima je izložena, zbog čega smatram da je preduslov konačnog konsolidovanja Srbije i prostora bivše Jugoslavije definisanje moderne demokratske građanske platforme koja bi bila u stanju da iskoristi svaki atom pozitivne energije koji se nažalost danas gubi u glupim ratovima svih sa svima što vlast u zemlji ne želi i ne zna da reši".

KO JE KOME ŠTA REKAO: Kao što rekosmo, u sva tri slučaja – unutrašnji dijalog, Ustav i sastanak sa Mekalisterom – opoziciji je bačena koska, a oni su je zagrizli i pobili se oko nje. Prvo je Saša Janković saopštio odluku svog pokreta da više ne sarađuje sa Demokratskom strankom zato što je predsednik DS-a Dragan Šutanovac, kako je navedeno u saopštenju PSG-a, javno ponudio Aleksandru Vučiću saradnju na izmenama Ustava.

"U stanju prikrivene diktature pod fantomkama, time se suštinski učestvuje u lažiranju demokratije i simulaciji dijaloga. Građani Srbije imaju pravo da znaju ko stoji sa koje strane. Beskrajne političke kombinatorike moraju biti zamenjene čvrstim i principijelnim stavovima u koje se građani Srbije uvek mogu pouzdati. Niko nema pravo da se kocka njihovim poverenjem", stoji u saopštenju Jankovićevog pokreta. Sam Janković rekao je da potez predsednika DS-a "predstavlja kršenje prvog principa i uslova saradnje opozicije – da nema neposredne niti posredne saradnje sa vlašću Srpske napredne stranke".

A šta je zapravo DS uradio? Šutanovac i predsednik Političkog saveta DS-a Zoran Lutovac pojasnili su: njihova stranka napravila je predlog ustavnih promena iz oblasti pravosuđa, odnosno pregovaračkog poglavlja 23, i imaju nameru da taj predlog pošalju predsedniku Vučiću, uz ideju da rasprava o ovoj temi počne razgovorom eksperata.

U međuvremenu su i Janković i Šutanovac poručili javnosti da su, uprkos prekidu saradnje, u dobrim odnosima. To možda nekome može da zvuči neverovatno, ali zapravo nije. Obe organizacije reagovale su u skladu sa onim kako žele da se profilišu na političkoj sceni. Jankovićev pokret je tek u zametku, rezultat ostvaren na predsedničkim izborima je sve, samo ne beznačajan i lansirao je Jankovića u sam vrh Vučićevih protivnika. Otuda je razumljiva želja PSG-a da prema Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci zauzme beskompromisan, strogo protivnički stav i profiliše se kao pokret za koji je Vučić apsolutno neprihvatljiv u svakom svom pojavnom obliku. Takođe, s obzirom na podršku DS-a na predsedničkim izborima, svakako da ova mlada stranka želi da izađe ispod šinjela demokrata i izgradi sopstveni profil.

Sa druge strane, treba razumeti i Demokratsku stranku, koja, koliko god bila slaba, još važi za najjaču opozicionu stranku. Nema sumnje da se dobar deo opozicionih birača nada da će se DS vratiti u formu u kojoj je bila nekad. Paradoks DS-a, kad god je bio u opoziciji, jeste što nikada nije imao najveću podršku opozicionog biračkog tela, ali je uvek bio glavni motor opozicionog organizovanja. Tako je bilo u koaliciji Zajedno, pa na kraju krajeva i u DOS-u, u kom je Zoran Đinđić, iako istinski frontmen, u prvi plan pustio Vojislava Koštunicu. Imajući sve to u vidu, jasno je šta Šutanovac i DS pokušavaju – da povrate DS-u imidž konstruktivne partije, spremne na kompromise, pa čak i po cenu sopstvenog rejtinga.

Dakle, motivi Pokreta slobodnih građana i Demokratske stranke su jasni i, zapravo, legitimni. Drugo je pitanje da li Janković, s obzirom na karakter i imidž, može da se profiliše kao Gari Kuper koji sam ulazi u okršaj sa revolveraškom bandom. Ili, da li Šutanovac može da obnovi ruševine na kojima je nekad počivao DS. U oba slučaja, čini se da je najprecizniji odgovor – teško. Uprkos svemu tome, pa čak i uprkos odluci PSG-a da na predstojećim beogradskim izborima ne sarađuje sa DS-om, čini se da jaz između ove dve stranke nije nepremostiv, baš kao što ni trenutni sukob nije sasvim besmislen. Za razliku od nekih drugih…

IGRANJE U PESKU: Evo, na primer, lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović osuo je drvlje i kamenje na Jankovića jer ovaj neće na sastanak sa Mekalisterom: "Ne interesuju me pubertetski hirovi Jankovića, neka ga komentarišu školski psiholozi, toliko je destruktivan da bi pokvario i kamen za kupus. Sigurno idem na sastanak, jer je to jedini način stvaranja sposobne alternative koja će izgraditi modernu evropsku Srbiju konkretnije od Vučića zato što mi ne kalkulišemo", rekao je Jovanović.

Teško je ne zapitati se: šta bi ovo, Jovanoviću? Jedna od većih nevolja u javnom životu Srbije je velika zagađenost javnog govora, pre svega uvredama i diskvalifikacijama. Najveći krivac za to je svakako Aleksandar Vučić, koji je u javni govor uveo "ološ", "lopove", "plaćenike", "izdajnike" i slična odlikovanja za političke protivnike. Ne kažemo da treba izgarati od finoće, niti je ovde reč o pukoj pristojnosti. Radi se o minimumu poštovanja za druge aktere na političkoj sceni. "Pubertetski hirovi" jasna su aluzija na to da je Janković nov u politici. Uostalom, ako nekom od "starih vukova" u politici smetaju novi igrači, te ako misle da "mladunci" greše, nek ih puste da rade po svom. Ako greše, sami će se ulupati. Nije to neka velika nauka.

Nešto drugo je daleko zanimljivije u Jovanovićevoj izjavi: "neka ga komentarišu školski psiholozi" i "alternative koje će izgraditi modernu evropsku Srbiju konkretnije od Vučića". Prvo, u delu sa školskim psiholozima imamo čist "vučićizam", tj. ponižavanje neistomišljenika. Drugo, "konkretnije od Vučića" je nepatvorena i neskrivena težnja, ne samo Čedomira Jovanovića, nego i mnogih drugih opozicionih lidera, da budu Vučić umesto Vučića.

To je zapravo najveća boljka srpske opozicije: to uporno "zašto on, a ne ja" koje provejava iz većine njihovih poteza i izjava. Jer, gledano iz perspektive protivnika ove vlasti, suština nije kako pobediti Vučića, nego kako obezbediti da se ne pojavi novi Vučić. Tu mislimo na vlast koja pritiska građane baš kao onaj kamen za kupus koji pominje Jovanović, vlast koja nije osetljiva na svaku, pa i najdobronamerniju kritiku, vlast koja ne proziva novinare na društvenim mrežama i ne glumi žrtvu, vlast koja ne zivka urednike telefonom jer joj se ne sviđa kako mediji izveštavaju… A sve navedeno, i sve ono što najčešće stavljamo na dušu aktuelnoj vlasti, rade i opozicioni lideri. Istina, u manjoj meri, ali treba imati na umu i da su im resursi i moć trenutno vrlo skromni.

MIT O JEDNOJ KOLONI: Kad pogledamo širu sliku, jasno je da između opozicionih lidera postoje netrpeljivosti koje nisu male, ali nisu ni neizlečive. Gledali smo već nekoliko puta kroz istoriju kako pakuju sujete u fioke i ujedinjuju se oko zajedničkog cilja, što znači da je to uvek moguće. Sve to, naravno, zna i Vučić, pa zato i povlači poteze koji treba da dovedu do scenarija koji upravo gledamo – potpunog rasula u opozicionom bloku. Jasno je svima da svako kog Vučićeva politička dominacija čini nesrećnim polaže sve nade u jednu kolonu u kojoj bi se našla čitava srpska opozicija, jer je to jednom, 2000. godine, upalilo. Nema sumnje ni u to da je jedna kolona Vučićev najveći strah. Ali, da li smo mi zaista ikada u istoriji imali jednu jedinu kolonu? Ne, nismo. Jedna kolona je mit, još malo pa veći od kosovskog. Proteste ‘96/97. godine iznele su tri stranke – Demokratska, Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije. Mnogi zaboravljaju da se Koštuničin DSS povukao iz koalicije Zajedno posle izbora u novembru 1996. Na kraju krajeva, ni DOS nije bio jedna kolona, Draškovićev SPO bio je jedan od osnivača ove široke koalicije, ali je u prvim mesecima izašao iz ove koalicije. Podsećamo da je u to vreme SPO slovio za najmasovniju i najjaču opozicionu stranku. Sve one minijaturne stranke koje su ušle u sastav DOS-a imale su samo simboličku funkciju: da se stvori slika o ujedinjenom frontu protiv Miloševića. Ipak, SPO je izašao samostalno na izbore 2000, a još su veće podele bile na lokalu. Nije dakle bilo jedne kolone, dovoljno je da jedna od mnogih bude toliko jaka da ostavi utisak kako je jedina. Toliko je jednostavno.

Ali, uvek ima i ono komplikovano. U ovom slučaju, radi se o složenom procesu kroz koji opozicija mora da prođe da bi shvatila da Vučić nije Milošević, da se svet, pa i Srbija zajedno s njim, drastično promenio za ovih 17 godina, i da repriza nikad nije gledanija od premijere. Ovog puta, potrebna je neka druga formula koju će sami morati da smisle.