Brigadni general Sreto Malinović rođen je u okolini Travnika, postao vojni pilot jugoslovenskog aviona "orao" i učestvovao u ratovima devedesetih. Čuvenu patriotsku besedu svojim pilotima održao je 24. marta 1999. uoči poletanja u odbranu od NATO agresije. Odlikovan Medaljom časti. Pre šest godina, kako sam kaže, "okačio je kacigu o klin". Od prošle godine, kada se pridružio Demokratskoj stranci (DS), nosi etiketu "žutog NATO generala". General Malinović za "Vreme" govori o onome što pričaju i rade dva Aleksandra: ministar odbrane Vulin i predsednik Srbije Vučić.

"VREME": Kakvo je vaše mišljenje o novoj strategiji odbrane koju ovih dana pominje ministar Aleksandar Vulin?

SRETO MALINOVIĆ: Izrada strateških doktrinarnih dokumenata se najavljuje iz godine u godinu, ali nikako da praktično vidimo bar deo realizacije tih zahteva koje oni sami ispostavljaju. Ne verujem da će to nešto epohalno da se razlikuje u odnosu na dosadašnja doktrinarna dokumenta. Vulin iznosi samo određene segmente koji postoje u Zakonu o odbrani i Zakonu o vojsci koji zbunjuju javnost jer on to pompezno predstavlja. Formiran je radni tim u Ministarstvu odbrane za izradu tih dokumenata, ali da bi se to uradilo potrebno je da se prvo napravi strategija nacionalne bezbednosti.

Hoćete da kažete da obaveza civila da budu obučeni za prvu pomoć, odbranu i zaštitu nije originalna ideja Aleksandra Vulina?

Pa, to već stoji u Zakonu o odbrani i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. To je sve već definisano. Samo on, pošto očigledno ne razume tematiku, nespretno istrčava u javnost dajući izjave koje zbunjuju građane jer je način na koji priča nedorečen i iritirajući.

Kako bi zaista te obaveze civila trebalo da izgledaju?

Svi mi koji smo vojno sposobni od 18. do 65. godine smo vojni obveznici. Zavisno od potreba države i odbrane, zakon propisuje pozivanje određenih kategorija stanovništva na obuku ili obnavljanje znanja, pre svega one koji su odslužili vojni rok i već su obučeni da rukuju nekim vrstama naoružanja ili tehnike. To je kategorija borbeno upotrebljivih, a koji nisu obuhvaćeni takozvanom aktivnom rezervom. Aktivna rezerva je zamišljena da jedan deo građana koji su odslužili vojni rok mogu da dobrovoljno sklope ugovor sa Vojskom i služe kao prvi poziv popune sastava Vojske do predviđenih formacijskih mesta i preko toga ukoliko postoje bezbednosne pretnje i izazovi. Starosna granica za vojnike je do 40 godina, za rezervne podoficire i oficire do 50, a za profesionalne nije predviđena. Međutim, ta aktivna rezerva još uvek nije zaživela. Stanovništvo koje nije služilo vojni rok, u koje spada većina žena, trebalo bi da bude obučeno za aktivnosti u domenu civilne zaštite.

Dakle, držala bi se neka vrsta specijalne obuke za civile. Kako bi to izgledalo?

Ne znam kakva su razmišljanja u vezi sa tom obukom. To su, jednostavno, na malo nezgrapan način prepričane obaveze građana Srbije iz Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Da li bi se to izvodilo u centrima za obuku Vojske Srbije, sa kojim sredstvima bi se to realizovalo, to je za mene, u ovom trenutku, nepoznanica. Mislim da bi više trebalo da se pobrinu oko redovne obuke i opremanja profesionalnog sastava Vojske, pa tek onda da se razmišlja o ovim drugim stvarima. Osim ukoliko dotični ministar ne procenjuje da smo u grotlu neke bezbednosne pretnje.

Ne čini li vam se da sve ovo stanovništvu deluje kao neki blagi poziv na mobilizaciju i pripravnost?

To jeste na neki način dizanje tenzije, ali, ipak, mislim da je ovo skretanje pažnje sa mnogo bitnijih pitanja koja se dešavaju u društvu i regionu. Pre svega mislim na pitanje rešavanja statusa Kosova u svetlu poziva na unutrašnji dijalog. A Vulin je odličan plejmejker za te igre bez granica koje naše državno rukovodstvo već nekoliko godina nad nama sprovodi.

Iako ne gledate blagonaklono na sindikalne organizacije u vojsci, vi ste ipak podržali zahteve Vojnog sindikata na protestu ovog proleća. Zašto?

Ja sam ceo život bio komandni oficir i uvek sam bio protiv bilo kakve vrste partijskog i sindikalnog organizovanja u Vojsci. Upravo zato što jedna takva vrsta organizovanja redovno dovodi do anarhije. Međutim, Vojska je do te mere, statusno i po standardima, hajde da slobodno upotrebim izraz – devastirana i ponižena, pa je prirodan refleks ljudi koji su 24 časa dnevno u gotovosti za odbranu zemlje, a pritom se bore za egzistenciju, bio da se sindikalno organizuju. Oni su vrlo korektno, kao pravi profesionalni vojnici, zajedno sa policajcima, ni njih ne smemo zaboraviti, izašli i redovno upozoravali Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vladu, državni vrh da je situacija više nego alarmantna. To je egzistencijalno pitanje. O stanju opreme da ne govorimo. To su stvari koje se nisu promenile unazad pet, šest godina sigurno. Praktično se živi na nekim rezervama od ranijih godina, to se troši i u smislu ljudstva i u smislu opreme. Već je doteralo cara do duvara. Profesionalni vojnik je spreman i za najveće napore u situacijama kada to ima neki smisao. Ali, u društvu poremećenih vrednosti u nekim javnim preduzećima čistačica ima veću platu od poručnika. Koristiti floskule da Vojska treba da deli sudbinu svog naroda koje velike, takozvane patriote upotrebljavaju u načinu osude protesta jesu vrhunac licemerja. Voleo bih da vidim čega su se ti što izbacuju te parole odrekli deleći sudbinu sa narodom. Naprotiv, neki su prilično uvećali svoje nekretnine i svoj vozni park, pritom tvrdeći da oni imaju iste plate kao vojni piloti. Voleo bih da vidim pilota koji je za dve godine letačke službe napravio kuću na nekoj egzotičnoj lokaciji u Beogradu. Voleo bih da vidim pilota koji je za celu svoju službu uspeo toliko da zaima. E, sad, zamislite kako to izgleda vojniku sa 32.000 dinara primanja koji mora da radi dodatne poslove da bi prehranio porodicu. Kad neko želi, a posebno kad to želi vlast, da izvrće činjenice, onda poseže za takvim stvarima da su uradili i ono što zdrav razum ne može da pojmi, organizujući neko udruženje boraca koji imaju strpljenja za sva poniženja koja država čini Vojsci i njenim sindikatima. Koji prave kontraprotest štiteći ugled Vojske od samih njenih pripadnika. To je reper sa kojim je novi ministar ušao u Ministarstvo odbrane. Ono što mene brine jeste da oni koji treba da budu elita Vojske, koji su svrstani u Klub generala i admirala – čiji ja nisam član jer to smatram organizovanim gubljenjem vremena – nijednim svojim gestom nisu izašli u javnost, a pritom su u svom statutu predvideli da treba da se bore za standard i status pripadnika Vojske čiji su oni elitni deo, a danas su u rezervi aktivnoj ili pasivnoj.

Jesu li članovi tog kluba penzionisani generali i admirali?

Da, penzionisani generali i, navodno, pukovnici, što odmah obesmišljava ime Kluba. Kao, pukovnici koji su službovali na generalskim mestima. Pa da su nešto valjali, valjda bi bili generali. To je bio način da tamo uvale Šljivančanina, pretpostavljam. Ne može da postoji klub vozača Formule 1 u kome ima 50 biciklista.

Imate li informacije zbog čega šest aviona MiG–29 još nije stiglo iz Rusije, a odavno je bilo obećano?

Polako već iritira ta priča o tim MiG-ovima. To traje već dve godine i manje više je korišćeno za potrebe političke kampanje, a bez jasnog određenja – šta, kada, kako i u kojim rokovima. Po mojim saznanjima, ugovor ili predugovor je potpisan krajem prošle ili tek početkom ove godine od kada teku rokovi za prebacivanje te avijacije u Srbiju. Sve vreme mi ne znamo u kakvom je stanju ta avijacija. Ali su odmah znali kolika je cena nečega što ne znamo šta je. To pali alarme. Kako znate koliko košta nešto kad mi ne znamo kakav će aranžman pratiti tu rusku donaciju? I tako smo, igrajući se patriotskih priča, došli dotle da su prošle bukvalno dve godine od pomena MiG-ova i proći će još najmanje godinu dana dok ti avioni na našem nebu budu viđeni. Ako uopšte budu viđeni. Već više nisam siguran, došli smo u situaciju da nijednom zvaničniku ne možete verovati. To je strašno po stanje društva – izabrali ste ljude kojima ne možete verovati. Počinje pomalo da vređa pamet.

Vi smatrate da nam je tih šest MiG–ova neophodno?

Naravno. Ne samo iz odbrambenih već i ekonomskih razloga. Vojska obezbeđuje vazdušni prostor naše države za prelete civilne avijacije koje SMATSA (Kontrola letenja Srbije i Crne Gore) uredno i redovno knjiži na svoj konto preko EUROCONTROLA-a (Evropski sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem) kao da koristi privatni resurs a ne državni – nebo. To govorim u kontekstu što iz SMATSA kažu da imaju visoke plate jer im tako traži EUROCONTROL. A pilot koji čuva nebo ima manju platu od čistačice u SMATSA. To, takođe, govori kako je potpuno izvrnut sistem vrednosti u ovoj državi. I za to mi treba, pre svega, da se izborimo.

Mislite li da je Vlada mogla da dođe do neke povoljnije ponude za nabavku novih aviona?

Prvo, ovo nisu novi avioni. Oni su 30 godina stari i trenutno su u veku upotrebe. Za koju godinu će jedan po jedan dolaziti na novi remont i produženje veka upotrebe za još 10 godina.

Na ovo sam gledao kao na odličnu popunu potreba da se očuva sposobnost ljudstva za prijem nove tehnike u neko dogledno vreme. Ali, cena koja je ispostavljena je kao da su ti MiG-ovi kupljeni novi. Da smo kupili šest novih MiG-ova, u ovoj opremi koju imamo, to bi koštalo oko 150 miliona evra. Ostalo bi nam još onih 35 miliona za gorivo, obuku i za kafanu imamo. A vidite, mi dobijamo nešto što ćemo remontima, setom delova i kao nekom modernizacijom koja je predviđena dovesti do nepodnošljive cene u trenutku kada su nam prazni frižideri. To iritira običnog čoveka – dajete tolike pare za krntije da se dovedu u red, a pola države živi na bureku i jogurtu.

U tom kontekstu, možda bi Srbiji ekonomski isplativije bilo da se pridruži NATO–u.

To je pitanje šire društvene rasprave. Ja uvek ističem da smo mi ostrvo okruženo morem u kojem plivaju ajkule. Zaplivati u tom moru nije hrabrost, nego ludost ili glupost. Mi moramo biti pragmatični. Ne treba uključivati emocije u takvu vrstu razmišljanja, analiziranja, rasprava i odluka. Činjenica je da naše državno rukovodstvo pokazuje visok stepen kukavičluka u prezentovanju ove teme javnosti, ali zato redovno vidimo u dnevnoj štampi junačke natpise o ruskom ovom, ruskom onom i isticanje rusofilstva generalno. To je potpuno nepotrebno i, pre svega, iritira region. Njihovim predizbornim patriotskim igricama kod običnog naroda stvara se jedan stepen mržnje koja još nije iživljena devedesetih godina. Da je neko nekome ostao dužan. To razmišljanje je veoma opasno jer može raspaliti novi sukob, po potrebi. A zamislite takav scenario kad smo mi opet sami na vetrometini. Videli ste ove parole povodom "Oluje" – "niko više neće Srbe gde oni žive…". A, gde to sad Srbi žive, a gde su živeli? To je cinično. Kada ćemo ovde videti jedan normalan civilizovan odnos pozicija – opozicija, vlast – ostatak sveta?

U svom dnevniku iz ‘95. povodom "Oluje" napisali ste: "Narod koji ima ovakvu vojsku ne mora da brine za svoju budućnost – on nema budućnost!" Da li je to zbog izostanka vojne intervencije SR Jugoslavije?

Možete zamisliti sa kojom sam ja gorčinom to pisao? Ljudi koji su vodili moju jedinicu bili su ubeđeni u ono što im je predstavljeno: mi smo garant Vensovog plana, što uključuje i zaštitu svog naroda od onoga što je kasnije usledilo. I onda gledate one kolone, onu decu, traktore i čekate naređenje da krenete, a to naređenje nikad nije stiglo. Naravno, zbog tih političkih igrarija, dogovora, ne znam čega, taj narod je došao u situaciju da su oni i dan-danas Kurdi. Pa onda one velike patriote što talambašu po kafanama, pa ne daju tim izbeglicama da skrenu s auto-puta, šta su hteli, da nasele Kosovo? Jednom ko je bio Krajina, taj više neće da bude nikakva Krajina! Ima toliko teških sudbina, to je nepojmljivo. Ne može se prema tome biti hladnokrvan ako imate imalo osećaja za nekog drugog. To što se desilo mom narodu, ja sam doživeo kao da se meni lično dogodilo.

Vaš je brat poginuo u ratu?

Da. Jedan je poginuo ‘92, a drugi je bio godinu dana u logoru. Tako smo prolazili u svakom ratu. Nikad nismo bili narodni heroji, ali smo umirali na nogama.

Vi ste zajedno sa svojim saborcima bili na prvoj liniji odbrane od NATO agresije 1999. Kako biste se osećali kada bi Srbija pristupila tom savezu?

Iznenadiće vas ako vam kažem da sam još ‘90, za vreme "Pustinjske oluje", tvrdio da treba da postanemo deo NATO-a. Baš zato da nam se ne bi dogodile stvari iz devedesetih. A videlo se: postajemo unipolarni svet, nestaju blokovske podele, Sovjetski Savez puca po šavovima. Naravno da sam kao mladi kapetan navukao gnev na sebe, jer smo bili indoktrinirani da smo, kao, nesvrstani. Kako da ne! Pokazali smo kako nismo umeli da se svrstamo na vreme, pa smo provukli sopstveni narod kroz golgotu. Najveće dostignuće pravedne borbe srpskog naroda devedesetih godina jeste stvaranje nezavisne države Hrvatske. Potpuno etnički čiste.

Je li to razlog da vas predstavnici sadašnje vlasti nazivaju "žutim NATO generalom"?

Ne. Počelo je u tabloidima sa naslovima "Generali komanduju Demokratskom strankom" jer sam kao gost prisustvovao izbornoj skupštini Demokratske stranke kada je Dragan Šutanovac izabran za predsednika u septembru prošle godine. Posle toga je krenuo Vulin, i to javno, na televiziji. Praktično me je stavio u kontekst navodne pripreme atentata na Aleksandra Vučića kada je pronađeno ono oružje u Jajincima. Navodno, Vulin i ministar Stefanović su brana, pa kad njih srede, onda će da krenu na Vučića, a onda će Šutanovac u kafiću da skupi generale koji nisu uspeli da nas uvedu u NATO, pa će da se pojavi general "Sretko Malinović", kao, ne zna mi ime. Eh, "Sretko"! Zapamtiće mi ime i te kako! Kad to gleda prost čovek, on će da zapamti tri reči: atentat i "Sretko Malinović". Posle jedno sedam dana, tadašnji premijer je na televiziji jasno, dva-tri puta ponovio moje ime u sličnom kontekstu. Kako je Vučić mogao da mi zapamti ime, a Vulin nije?

Posle toga ste direktno ušli u politiku: podržali ste Sašu Jankovića, govorili na njegovim skupovima, a potom ste, posle predsedničkih izbora i formalno učlanili u Demokratsku stranku. Zbog čega?

Ja sam sa Draganom Šutanovcem sarađivao dok je on bio ministar odbrane, i on me je pozvao da kao nestranačka ličnost podržim rad stranke kao predsednik Odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije u okviru DS-a. Posle je došla predizborna kampanja gde sam ja bio predložen za jednog od govornika na konvencijama Saše Jankovića. To je prilično odjeknulo u javnosti, a ja ništa posebno nisam uradio osim što sam rekao šta mislim. Kada sam video i upoznao sjajne ljude od ličnog integriteta i shvatio da delimo slične stavove, učlanio sam se u stranku.

Sada vas pominju kao jednog od mogućih kandidata za gradonačelnika Beograda. Da li ste spremni da prihvatite tu kandidaturu?

I ja sam za to saznao iz medija. Niko na tu temu nije sa mnom razgovarao. Nemam informaciju da se o mojoj kandidaturi raspravljalo u Demokratskoj stranci, a ni sa potencijalnim koalicionim partnerima, mislim konkretno na pokret Saše Jankovića. Normalno je da ću se kao čovek osećati počastvovano ukoliko postoje razmišljanja da ja budem kandidat za gradonačelnika. Jer biti gradonačelnik Beograda, domaćin porodice od preko dva miliona članova, velika je čast, ali i ogromna odgovornost. S druge strane, nekome je sasvim normalno da polupismeni ljudi vode državu, vode Ministarstvo odbrane, potpuno nekvalifikovani, to nije problem, ali je problem da general bude gradonačelnik. Zato ja kažem, kako god bilo, general je spreman da prihvati odgovornost. General je spreman za Beograd, da li je Beograd spreman za generala, to je već pitanje na koje će građani dati odgovor. Ako dođe do tog pitanja.

Vi odgovorno tvrdite da ako bi se od vas tražilo da budete kandidat, vi biste to prihvatili?

Tako je. Ja ne želim u to da uđem baveći se demagogijom, već da vodim tim koji će biti servis građana. Da taj tim učini sve da se pomogne najugroženijim kategorijama stanovništva, da se ne razbacuje novac na jeftine kineske igračke kao što su fontane. Ili neki jarboli, za koje ne znam čemu služe, pretpostavljam za neko ugrađivanje u novčane tokove. Te stvari sigurno nisu potrebnije od vrtića ili komunalne infrastrukture grada.

Predsednik Vučić je uputio poziv na unutrašnji dijalog u vezi sa rešavanjem statusa Kosova. Hoćete li se vi uključiti u taj dijalog?

To je pitanje interesa naše države i pitanje statusa naših građana nealbanske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji. Kada razmišljam kao vojnik možda nije u redu prepustiti predsedniku, kakav god da je bio, kako god da se odnosio prema nama, da neke teške odluke donese sam. Bilo ko da je na vlasti u ovakvoj političkoj situaciji, u regionu i svetu, morao bi da uradi neke nepopularne stvari po naš narod i našu državu. To je jedan aspekt. S druge strane, sve što se dešavalo prethodnih pet godina, svi ugovori, sporazumi, dogovori, sva komunikacija sa javnošću i društvom, svodilo se na monolog jednog čoveka. Što bi rekli – naručivao si muziku, piće, radio si šta si hteo, e, sad, hajde da račun platimo svi. On hoće da prebaci hipoteku na ljude koji su toliko bili nipodaštavani, etiketirani na različite načine. Pogledajte šta su radili Saši Jankoviću i Draganu Šutanovcu. Označavali su ih kao okorele kriminalce, ubice ili saučesnike u ubistvu, e, sada, dođite da razgovaramo o onome što sam se ja obavezao da ću potpisati. Kome si se obavezao, ne znam. Znam da ovde, na unutrašnjem planu, nisi nikome, bar slušajući retoriku u predizbornim kampanjama. To je drugi aspekt i pitanje je koliko bi taj unutrašnji dijalog bio zaista dijalog, a koliko unutrašnji dijalog predsednika.

Kako to mislite? Sam sa sobom?

Ja sam negde napisao: kultna emisija "Monolog sa premijerom" biće zamenjena serijom "Unutrašnji dijalog predsednika". Ostalo je samo da vidimo spisak statista. Nije zdrava klima na našoj javnoj sceni, takvom su je napravili oni koji njome upravljaju. Izvolite, objasnite porodicama nestalih sa Kosova i Metohije kako će ta srpska lista čiju pobedu Marko (Đurić) proslavi uz trubače ući u vladu Ramuša Haradinaja, tvorca Žute kuće. Domaćina Žute kuće. Vidite kako surovo izgleda kada sila natera one velike patriote iz kafane da oni odrade najprljaviji posao.