Milutin Ristić i Dragoljub Ranković bili su jedni od đaka mobilisanih u srpski bataljone od 1914. do 1915. godine. Ratujući, pisali su dnevnike da bi pamtili i bili zapamćeni. Objavila ih je izdavačka kuća Clio u knjizi Smilje i sumpor s namerom da dočara veličanstvenu i sumornu ratnu svakodnevicu, a između redova i istoriju Velikog rata. Priređivači knjige su istoričar Danilo Šarenac i teoretičarka književnosti Dunja Dušanić. Po rečima priređivača: "Danas, kada smo suočeni sa činjenicom da je veliki broj ličnih zapisa iz Prvog svetskog rata nepovratno izgubljen, objavljivanje dnevnika se čini dvostruko važnim zadatkom. Prešavši iz okvira porodičnih istorija u javni prostor, dnevnici ne pružaju samo uvid u život vojnika na Solunskom frontu ili u afričkim bolnicama nego pokreću i neka od ključnih pitanja za razumevanje istorije Prvog svetskog rata."

Milutin Ristić (1891–1970), prešavši Albaniju, bio je na Krfu i na Solunskom frontu. Po završetku Velikog rata bio je sreski načelnik u Kumanovu, Novoj Varoši, Čačku, a oslobođenje narednog rata dočekao je u ilegali zato što je radio pod Nedićevom vladom. Ironijom sudbine, kako u Dodatku knjige piše Ristićeva ćerka Božana Jović, u Drugom svetskom ratu je doveden u radni logor u Solunu, na isto mesto na kom je i ratovao 1916–1917. "Tamo gde je nekad učestvovao u borbi za slobodu, sada se našao u zarobljeništvu." Kada su mu ponudili da ga zbog njegovih zasluga puste iz logora, on kao najstariji oficir nije hteo da ode bez ostalih vojnika. Svog oca opisuje kao časnog čoveka koji je do kraja ostao veran monarhističkim uverenjima, koji je imao moralnu dilemu da li da radi pod Nedićevom vladom, koji je pomagao ljudima bez obzira na njihova ideološka opredeljenja. Umro je u Loznici, gde je u penziji živeo sa suprugom.

Dragoljub Ranković (1894–1936) rođen je u Beogradu. Vodio je dnevnik na Solunskom frontu. Po porodičnoj legendi, koju za "Vreme" priča Nikola Dragomirović, njegov pradeda prijavio se za vojsku dok je još bio maloletan – i triput je odbijan, dok ga na kraju rođak koji je bio u komisiji nije pustio rečima: "Ako ćeš da pogineš, idi gini!" U Gorničevskoj bici oktobra 1916. godine Ranković je teško ranjen u nogu. Evakuisan je u Afriku gde je proveo ostatak rata. Posle rata radio je kao viši savetnik u Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja, i pomagao je vojnike koji su delili njegovu ratnu sudbinu u Udruženju ratnih invalida Kraljevine Jugoslavije. Nikola Dragomirović, kako mu je deda pričao, opisuje pradedu kao krutog i strogog čoveka. Zbog teške povrede u Prvom svetskom ratu uvek je bio bolešljiv, a preminuo je 1936. godine ne dočekavši starost.

Za Rankovićeve dnevnike znala je njegova najuža rodbina, i čuvala ih je kao porodično nasleđe. U raspodeli porodičnih uspomena deda Nikole Dragomirovića dobio je kutije sa ratnim dnevnicima. Nakon njegove smrti, Nikola Dragomirović je u starim kutijama pronašao tri požutele sveske.

Dnevnik Milutina Ristića na trenutke je reportaža o ratnoj svakodnevici: dočarava fizički doživljaj bitke, tumači stranu štampu i kritički promišlja o ratnim dešavanjima u koje se tako mlad upleo, piše o unutrašnjim borbama i time nagoveštava prave razmere užasa koje ni ne sme da proživi u potpunosti.

Suprotno od njega, Dragoljub Ranković piše svedeno, gotovo telegrafski, sa neizostavnim vojničkim mislima: "Šta li rade moji siroti roditelji? Kako oni podnose ovaj rat? A šta ću tek reći za sestru i brata." On gotovo taksativno nabraja naizgled sasvim efemerne podatke: kakvo je vreme, koliko novca ima, kakvog je zdravlja, ali sa primetnim prkosom malog čoveka koji se ne miri sa anonimnošću smrti na koju ga osuđuje svetski rat.

"Najdragoceniji cvet svog pokolenja", kako su nazivani đaci ratnici u tadašnjoj štampi, daju i britke komentare o Velikom ratu. "Iznenadio sam se kad na njihovim licima nisam opazio ni najmanji znak one stalno isticane nemačke oholosti. I u njihovim kao i u našim očima, može se pročitati: dosta", napisao je Milutin Ristić. Opisani susret Milutina Ristića sa tadašnjim potporučnikom Dražom Mihailovićem otkrio je detalj o karakteru vođe: bitka između Srba i Bugara vodi se u vinogradu, a Draža nudi mladog Ristića svežim grožđem: "Nego lopovi nam kradu grožđe." Ristić kasnije komentariše: "Klokotanje mitraljeza s vremena na vreme uverava me da Draža dobro čuva vinograd."

Milutin Ristić beleži i "danse macabre" rata koji se gotovo graniči sa poezijom: "I ponovo sve postaje surova stvarnost. Nad mojom glavom ponovo fijuču mistično i zlokobno puščana i mitraljeska zrna; ponovo ta večita i nedovršena himna smrti." Ili: "Ovaj narod izgubio je sve, a jedino sačuvao dušu, dušu punu poezije i duha. Ja verujem u njegovu budućnost."

Najmučniji su trenuci kad ne treba samo preživljavati, već i živeti: "Postao sam nervozan i nestrpljiv. To isto vidim i na licima svojih vojnika. Ja bih želeo da se sve sruši, da brda sa njihovim rovovima budu sravnjena i da sve postane prah i pepeo. O humanizmu ću misliti docnije. Nek đavo nosi sve ovo", piše Ristić. Obojica su bili školovani mladi ljudi koji razmišljaju o ratu u kome su se našli i o sebi u njemu. "Prolaze dani i sa njima najlepše doba moga života. Kako je to teško i kako užasno bolno. Ne imati svoga ‘ja’ i biti svestan toga; ne biti u mogućnosti da ma šta učiniš za sreću svoju i svojih; večito nositi teški krst života; zar nije svirepa kazna za čoveka – čoveka koji se uzdigao do boga, a spustio u prašinu", zapisao je Ristić. Budućnost ga plaši: "Noći vlažne i hladne, osetno utiču na zdravlje vojnika. Posle rata tuberkuloza će imati glavnu reč."

A kada se stišaju rafali, pojave se i neke ljudske želje: "Zbog rđavog finansijskog stanja, morao sam duvan da ostavim i još mnoge druge nužne stvari. Bože moj, kako li će se izaći na kraj. Počeo sam da očajavam u najvećoj meri, jer niko ne može da mi pomogne, a sam da radim nemoguće mi je sada", piše Ranković. Ili: "Ah bože, što nemam 500 dinara, pa da odmah krenem svojoj miloj kući, jer ovde dalje ostati znači robiju."

U njihovim dnevnicima se sve vreme oseća ljudska potreba da se u strahoti rata pronađe i ponešto lepo. Tako Ristić sublimira svoj doživljaj bitke rečima da ona miriše na smilje i sumpor: "Zora je. Prva, druga, treća, četvrta granata prenose me u stvarnost. Parčići čelika fijuču kroz vazduh i sa zvekom udaraju u kamen. Miriše na smilje i sumpor." Čitava jedna životna filozofija nalazi se u tim redovima: život je i dalje život, čak i u ratu, u kome takođe postoje trenuci neobjašnjive lakoće postojanja: "Pucanje nam ne smeta mnogo jer su pogoci samo slučajni, a slučajna smrt je najlepša."

Od 3500 srpskih đaka poginulo ih je oko 1000. Mogućnost da Milutin Ristić i Dragoljub Ranković prežive bila je 1 prema 3. Mogućnost da do danas njihovi dnevnici budu sačuvani, još manja. Ali možda je i najmanje verovatno da će sto godina kasnije biti objavljeni. Dok su pisali svoje dnevnike, ništa od toga nisu mogli ni slutiti.