Za razliku od svih dosadašnjih štrajkova, radnici Fijatove fabrike automobila u Kragujevcu ne traže da im se isplate zaostale plate i poveže višegodišnji prekid radnog staža, jer poslodavac je u tome uredan, već da se proizvodna norma upriliči broju radnika, da poslodavac nadoknadi troškove dolaska i odlaska sa posla u danima kad moraju da rade produženo, jer u to doba više nema javnog prevoza, da im se isplati obećani bonus za prethodnu godinu i tek na kraju – da se poveća osnovica za obračun pojedinačnih zarada.

Spolja gledano – ništa posebno: parking popunjen radničkim i službeničkim automobilima, popunjena su i za upravu rezervisana parking mesta, mostom preko Lepenice prema Šest topola – glavnoj fabričkoj kapiji, radnici u uniformnim i lepo dizajniranim radničkim odelima u manjim grupama ili pojedinačno, ali skoro u koloni hitaju ka ulazu iznad koga je moto: "Mi smo ono što stvaramo".

U suprotnom smeru takođe kolona uniformisanih radnika u manjim grupama ili pojedinačno, tu i tamo se u mimoilaženju pozdravljaju dodirom pesnice: prva smena je završila svoje i ide da odmara, nastupa druga da, poput prethodne, presedi radno vreme pored proizvodnih traka koje stoje. Tako danas, tako sutra, tako sve dok poslodavac ne ispuni uslove.

REDIZAJN: Kako je za "Vreme" objasnio Zoran Marković, predsednik štrajkačkog odbora, problemi za radnike u ovoj fabrici počeli su uvođenjem novog redizajniranog modela 500L, koji je, uzgred, trebalo da pospeši već usahlu tražnju ovog ne baš uspešnog modela. Naime, redizajniranje je povećalo broj pozicija, time i broj radnih operacija, a broj radnika je ostao isti, čak je nešto i manji, tako da u proseku svaki radnik obavlja 1,2 operacije umesto jedne, kako inače sleduje, što smanjuje efikasnost proizvodnje: norma se teško postiže, a o prebačaju, jedinom načinu da radnik zaradi više – ni govora. Otud onaj zahtev za upriličavanjem norme i broja radnika, odnosno zapošljavanjem dovoljnog broja radnika u skladu sa tehnologijom proizvodnje – brojem pozicija i radnih operacija.

Pored ove na kvarno povećane norme, zbog faktički otežanih uslova rada povećan je i broj bolovanja, što je dodatno smanjilo broj radnika i dodatno opteretilo one koji su na posao došli i rade. Jedna smenu, u regularnim uslovima oko 1000 njih, ima da proizvedu 220 automobila koliko god da ih je zaista prisutno, ako treba neka rade i prekovremeno što, istina, biva u regularnim zakonskim okvirima i za šta poslodavac uredno isplaćuje nadoknadu kako zakon nalaže. Na obračun i redovnost isplate radnici zamerke nemaju, ali imaju zamerke što ne mogu kući da se vrate redovnim prevozom koji u Kragujevcu prestaje u 10 uveče, pa im preostaje samo taksi. "Ima ovde dosta radnika koji žive u okolnim selima, pa ne mogu peške, ima ih koji putuju iz Batočine", kaže Marković. Otud drugi zahtev, da se prevoz nekako organizuje kad rade prekovremeno ili da se nadoknade troškovi.

Treći zahtev je isplata godišnjeg bonusa predviđenog kolektivnim ugovorom koji je poslodavac dosad uredno isplaćivao, sem za prošlu – 2016. godinu. Trebalo je da legne početkom ove, ali nije već će, kao, da bude isplaćen početkom sledeće, sa godinu dana docnje.

Tek poslednji zahtev je i podizanje bruto osnovice sa 38.000 na 45.000 dinara, što je posle podignuto na 50.000 dinara. Prema Zoranu Markoviću, poslodavca bi to koštalo svega 0,5 odsto profita.

Kad se bruto prevede u neto, osnovica za obračun plata je, u stvari, zakonom propisana najniža cena rada, što je, iako kod nas uobičajeno, u najmanju ruku uvredljivo. Istina, niko u toj fabrici ne prima minimalac, jer na platnom odsečku ima još nekih stavki koje same po sebi sleduju, tako da je početnička radnička plata negde oko 34.000, a radniku pred penziju oko 45.000, što je i dalje uvredljivo malo za najmoderniju fabriku automobila u Evropi, pride bogato subvencionisanu. Sve je kao vrhunski, a plate ispod republičkog proseka. Otud i taj poslednji zahtev.

AUTIZAM NA DELU: Poslodavac je uredno i na vreme obavešten o zahtevima svojih radnika, takođe uredno i na vreme upozoren da će, ako ne izađe u susret radnicima, biti obustave rada – prvo na po sat vremena u dva dana, koliko da demonstriraju svoju odlučnost, posle toga sledi štrajk do ispunjenja uslova. Uprava je ovo upozorenje ignorisala, kao da ga nije bilo, ignorisala je i jednosatne obustave rada. Ministar privrede Goran Knežević je uredno i na vreme ponudio da posreduje u pregovorima sa poslovodstvom, ali se oni ni na taj poziv nisu odazvali. Elem, 27. juna otpočeo je generalni štrajk, na koji uprava nije ni trepnula.

Petog dana štrajka na lice mesta izašla je Inspekcija rada i upozorila upravu fabrike da mora da pristupi pregovorima sa radničkim predstavnicima, napisana je i neka prekršajna prijava zbog kršenja odredbi Zakona o štrajku, ali ni to na upravu nije uticalo.

Štaviše, televizijama sa nacionalnom frekvencom i štampanim medijima koji se hvale visokim tiražom štrajk u najmodernijoj fabrici automobila u Evropi nije bio vest, a ni uprava Države doo, suvlasnika fabrike o kojoj je reč, nije našla za shodno da se oglasi. Tek devetog dana, kad je mentor aktuelne premijerke blagoizvoleo da taj štrajk onako uzgred pomene, nešto kao "svima je u interesu da se ovaj štrajk okonča jer šteti srpskoj privredi", da su, eto, pre neki dan bili tamo neki investitori, ali i utekoše jer videše da radnici hoće da štrajkuju, štrajk se pojavio u svim (javno i pritajeno) provladinim medijima.

Na ovaj mentorov mig prenula se i premijerka, te je naložila da se započne sa pregovorima na najvišem nivou "kako bi se našlo rešenje za probleme u toj fabrici", da će ona lično da posreduje, a da će u pregovorima da učestvuje menadžment Fijata iz Italije, poslovodstvo iz Srbije i predstavnici štrajkačkog odbora. Štrajkački odbor je posebno pozvan da hitno uđe u pregovore i tako pokaže odgovornost prema radnicima i celoj Srbiji. Na ovaj poziv/nalog niko od pomenutih se nije odazvao, ali je zvanično prozvan samo štrajkački odbor.

Dva dana posle, ploča je malo izmenjena – nije više nalog, nego apel: "Fijat sam nema više vremena ni minut da gubi, jako puno smo izgubili, radnici su izgubili plate za to vreme koje su u štrajku, Fijat je izgubio proizvodnju, kooperanti su izgubili svoj deo posla i svoje plate, Srbija svaki dan zbog štrajka Fijata gubi na izvozu. Znači, nemamo više vremena. Ja bih stvarno, iz srca, želela da apelujem na radnike Fijata i na štrajkački odbor, na sindikate, da budu danas odgovorni prema tome šta će se danas odlučiti, da se pozovu i odazovu na moj apel da sednemo nazad za pregovarački sto i počnemo pregovore sa Fijatom oko kolektivnih ugovora za naredne tri godine, što će njima obezbediti poslove u naredne tri godine. Ali Fijat je glasno i jasno rekao da ne razgovara sa radnicima dok traje štrajk! Apelujem da danas donesu odluku da prekinu štrajk i ja im garantujem, kao predsednik vlade Srbije, da ćemo u narednih sat vremena od kada donesu odluku, da ćemo sesti i na najvišem nivou, uz moju stalnu prisutnost – resornih ministara i celog tima, uz poslodavca, da razgovaramo o tome šta ćemo da uradimo u naredne tri godine", poručila je premijerka. U ovoj patetičnoj izjavi naročitu pažnju privlači ono "da sednemo nazad za pregovarački sto". Šta znači nazad, ako pregovora nije bilo, niti će da ih bude jer, zaboga, Fijat neće da pregovara dok štrajk traje.

I mentor je malo promenio ploču, ali na kontra: želja da se štrajk što pre okonča proširena je i pretnjom gubitka posla. "Moram da priznam i mogu da shvatim da neko kaže da sa dodacima i toplim obrokom plata od 42.000 nije dovoljna, ali alternativa je da možemo ostati i bez toga", izjavio je na srećnoj televiziji, upozorio "da nas ovaj štrajk već košta, a da bi nastavak mogao da nas košta možda i 0,1 odsto rasta BDP-a, jer je reč o 440 vozila dnevno" i upozorio štrajkujuće radnike da budu "odgovorni i prema državi i građanima Srbije, koji su kroz subvencije uložili u njihova radna mesta". Dodao je da se nada da neće doći do povlačenja Fijata iz Srbije, ali i da veruje da će se problem rešiti večeras ili sutra, uz poštovanje prava radnika.

Odgovor štrajkača, zasad, kratak je i nedvosmislen: No pasaran, neka se prvo poslodavac izjasni, pa da razgovaramo.

GENEZA: Ugovor o zajedničkom ulaganju između Fijat-Krajsler korporacije i Države doo, čiji sadržaj je nepoznat široj javnosti, utanačen je 2008. godine; po njemu se Fijat obavezuje da izgradi fabriku i uspostavi proizvodnju automobila, a Država doo da zalegne sa nepoznatom količinom para u vidu subvencija, jer kapital je plašljiva zverka pa mora da se navabi, a bolje vabilice od novca nema. Kao, briga njih da proizvode automobile u Srbiji kad to isto mogu da urade u Slovačkoj i/ili Poljskoj, ali ako im platimo za svakog ubuduće zaposlenog radnika po 10.000 evra, pa ako ih oslobodimo poreza i ako obećamo da ćemo mi radnicima da isplaćujemo plate, biće raspoloženi da razmišljaju o tome jer nas vole, jer proizvodnja automobila u Kragujevcu ima dugačku tradiciju, radna snaga je kvalifikovana, a nije zahtevna – radiće za male pare. I tako, plašljiva zverka nevoljko pristane, ali da se Država doo obaveže da će do uspostavljanja pune proizvodnje da izgradi brzu putnu vezu od fabrike do Koridora 10, da se napravi ranžirna stanica i obezbedi normalan železnički transport do Koridora 10, ovog puta železničkog, da se obavezno nešto učini sa barskom prugom i sve tako to. Plus pare. Svako odstupanje od dogovorenog, tako je dogovoreno, može da bude osnov za raskid ugovora na štetu onoga koji svoje nije ispunio.

Pristajanje na ove u najmanju ruku čudne uslove opisivano je kao posao veka – jeste da će da košta, ali kad Fijat dođe, za njima će da se sjati ceo svet, ima da procveta automobilska industrija, naročito jer imamo sporazum sa bratskom Rusijom o bescarinskom protoku robe. Ceo aranžman nailazio je na velike kritike – naročito su bili glasni ovi koji su sad izabrani da gazduju, ali uzalud: bez obzira na mnogobrojno podizanje obrva, naročito jer je ugovor proglašen tajnom, ne državnom, već poslovnom, što mu dođe kao tajna nulte kategorije, jer inače ‘oće da se naljute pa da odu, posao je utanačen.

Što se novčanog dela tiče, država je sve velikodušno ispunila, ali ono sa infrastrukturom i nije baš: pet godina posle isteka dogovorenog roka, od brze putne veze ostalo je da se uradi "samo" još pet kilometara, ranžirna stanica nije ni započeta, pruga koja povezuje fabriku sa Koridorom 10 se može nazvati svakako samo ne normalnom, barska pruga takođe.

Ako je za utehu, mada nije, ni Fijat nije ispunio obećano: ugovorom je predviđeno, bar po onome kako je posao veka opisivan, da buduća fabrika ima kapacitet od 300.000 automobila godišnje, da će da se proizvodi više modela – najmanje jedan srednje i jedan više klase, moguće i mali terenac, da će broj radnika rasti u skladu sa neminovnim povećanjem proizvodnje. Međutim, kapacitet je jedva dobacio do 90.000, i dalje se proizvodi samo jedan tržišno ne baš uspešan model, noćna smena je ukinuta te je i broj radnika smanjen, ali je plan proizvodnje ostao isti – 85.000 komada godišnje.

Ugovoru o zajedničkom ulaganju između Republike Srbije i Fijat-Krajsler korporacije u proizvodnju automobila pesak iscuruje u septembru sledeće godine, kad Fijat može da pokupi pinkle i da ode, ali ne mora. Ako neće, nema obavezu da nastavi sa proizvodnjom, mada može ako hoće, ali bez subvencija.

OD STARTA KILAVO: U početku, dok su nova lakirnica i preseraj bili u izgradnji, sklapana je samo bajata verzija "punta", namenjenog isključivo domaćem tržištu, čiju je prodaju širokogrudo subvencionisala država na razne načine, e da i Srbin jedared umesto u buđavog socijalističkog keca/juga sedne u isto to samo italijanskog dizajna – kapitalističkog, a našeg.

Kasnije se ispostavilo da taj kapitalistički, a naš "punto" nije ispao mnogo bolji od juga/keca, da onaj socijalistički automobil i nije bio toliko loš koliko se loše o njemu govorilo: nizale su se reklamacije, od škripavog trapa do kočnica koje ne ‘vataju, koje je Fijat uporno odbijao, o čemu je "Vreme" svojevremeno pisalo ("Punto Serbo classic", broj 987).

Ta mučna predigra prave proizvodnje pala je u zaborav kad je 2012. godine fabrika završena i kad je promovisan model 500L koji se pravi samo ovde, najbolji u svojoj klasi, lep i ne skup, a toliko je dobar da će kupci da se otimaju, pa još kad i infrastruktura bude završena, eto naše automobilske industrije na zelenoj grani.

Ništa od toga: uprava je svako malo slala radnike da se prinudno odmaraju jer narudžbi nije bilo dovoljno za redovnu proizvodnju u kontinuitetu, pa je ukinuta noćna smena, iz Fijata su slali signale da bi da dignu ruke od svega, država je drešila kesu da se to ne dogodi.

(NE)MOGUĆI EPILOG: Onom već pomenutom ugovoru čiju sadržinu i dalje ne znamo vreme ističe za nešto više od godinu dana, kada Fijat više nema obavezu da održava proizvodnju, ali ni država nema obavezu da tu proizvodnju subvencioniše, niti za to postoji mogućnost, ako je istina da je Srbija čvrsto na evropskom putu. Sad, proizvodnja tako malog tiraža automobila nikako ne može da bude isplativa i samoodrživa, ergo velika je verovatnoća da će Fijat da pokupi pinkle i da ode iz Srbije. Na to ukazuje ničim izazvana izjava Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije, da "ne postoji informacija da Fijat na nivou korporacije planira da ode iz Srbije", naročito ona mentorova "da se nada da neće doći do povlačenja Fijata iz Srbije".

Na tu vodenicu vodu navija i onaj premijerkin apel štrajkačima da sednu "nazad za pregovarački sto i počnemo pregovore sa Fijatom oko kolektivnih ugovora za naredne tri godine, što će njima obezbediti poslove u naredne tri godine", sa posebnim naglaskom da pregovora neće biti ako štrajk ne bude zamrznut.

Kad se sve to poređa u niz, od "nema informacija da nameravaju da odu", preko "može da se ostane i bez ovoga, ali se nadam da neće", do skinite gaće ako hoćete da imate posao, šta sledi? Potencijalni krivac za propast posla veka – alava radnička klasa koja hoće ‘leba preko pogače, sam se namestio, a premijerkin mentor se nedavno hvalio kako je razgovarao sa jednim velikim investitorom iz Rusije koji je spreman da uloži 900 miliona nečega u srpsku automobilsku industriju. I divota.