Početkom leta, a to je period čija joj scenografija dobro pristaje, predstavila se kultura Italije ovdašnjoj javnosti raskošnom izložbom Sjaj renesanse, i neuobičajenom antologijom Čitanje Italije. I gostovanje izložbe i objavljivanje knjige umnogome su realizovani zahvaljujući Italijanskom institutu za kulturu.

Izložba Sjaj renesanse stigla je u Beograd nakon 20 godina od otvaranja i gostovanja u 40 zemalja. U Beogradu je samo od 7. do 30. juna. Postavljena je u Muzeju grada, u njegovom prostoru u Resavskoj čiji neuređeni ambijent, ali i prostrane odaje sa stubovima, ističu eksponate izložbe.

O Sjaju renesanse, konkretno o životu tadašnjeg dvora, ispričano je replikama 30 haljina i odora, rekonstruisanih po slikama velikih majstora 15. i 16. veka, i scenom gozbom u vladarevoj palati. Pored svakog eksponata je i reprodukcija slike po kojoj su kostimi rađeni. Stručni tim se pomagao i onovremenom prepiskom Margerite Paleologo, Federika II Gonzaga, Margerite od Austrije i Eleonore Mediči gde su pisali o svojim slatkim mukama sa odabirom tkanine, modela, ukrasa i ornamenata za haljine.

Vladareva gozba – svečano postavljeni sto, purpurna tapiserija u pozadini i kristalni luster – prvi deo izložbe, dočarava okolnosti u kojima su nošeni svečani kostimi. Takođe, u vreme bez medija, gozbe su služile da prikažu prestiž i uticaj domaćina. Tom prilikom renesansna žena je nosila bogato ukrašenu haljinu, sa kockastim izrezom dekoltea koji je isticao grudi i širokim rukavima koji su je činili ženstvenijom. Poruka koju su slale svojom odećom bila je da su privlačne, uticajne u društvu, da umeju da uživaju u životu, ali i religiozne – o čemu govore simboli na odeći i nakitu. Da su haljine u doba renesanse bile statusni simbol, dragocenost, govori podatak da su ih njihovi vlasnici, kad zapadnu u finansijske teškoće – prodavali. Zelenaši bi tkaninu spalili, kako bi im ostali samo njihovi zlatni ukrasi.

Izložene kostimi su ručno šiveni, osim šavova koji se ne vide. Dimenzije eksponata su prilagođene visini današnjeg čoveka, tadašnji muškarci su prosečno bili visoki 1,55 m a žene pet centimetara niže. Jedino je haljina Izabele D’Este, markize od Mantove, znamenite žene s kraja 15. i početka 16. veka, prikazana u prirodnoj veličini. Markiza je sama kreirala svoje haljine, ukrašavajući ih samo njoj svojstvenim simbolima u želji da se razlikuje od ostalih plemkinja. Kako je bila niža rastom, koristila je neku vrstu današnjih platformi za cipele. Njena haljina reprodukovana za ovu izložbu, prekrivena je vrežom čuvenih beskonačnih i neraspletivih čvorova Leonarda da Vinčija. Bile su potrebne godine da kustos Fausto Fornazari odgonetne ovaj čvor: setio se da je Leonardo da Vinči čuvao ključ za svoja dela u njihovom odrazu, te su tako i čvorovi za repliku markizine haljine ispleteni kao slika u ogledalu.

Izložba ima neprocenjivu materijalnu vrednost. Samo je razboj za tkanje koštao 25 hiljada evra. Za muški kostim bilo je potrebno pet metara tkanine, a za ženski duplo više. Tekstilne kompanije, vezilje, krojači, zlatari i zanatlije nisu tražili novčanu naknadu za svoj rad. Činjenica da učestvuju u dočaravanju jednog blistavog trenutka italijanske prošlosti, bila im je neprocenjiva.

Antologiju Čitanje Italije objavio je Arhipelag, kao prva knjiga edicije Čitanje Evrope. Priredili su je Davide Skalmani, direktor Italijanskog instituta za kulturu, i Snežana Milinković, prevodilac i književna istoričarka. Čitanje Italije je antologija odlomaka iz romana trenutno dominantnih i intrigantnih savremenih italijanskih pisaca. Osim pisaca koji su poznati i našim čitaocima – Antonio Penaki, Elena Ferante, Ticijano Skarpa, Nikola Gardini i Marko Balcano – u antologiji su i Martino Maraci, Klaudio Đunte, Roberto Kostantini, Karmen Pelegrino i Beatriče Mazini.

Pisci uvršteni u antologiju su različitih poetika: od Antonija Penakija, koji u priči Musolinijev kanal slika grandomaniju italijanskog fašizma, preko intimnih i kamernih svetova Martina Maracija (Varka) i Klaudija Đuntea (Belo more), krimi zapleta Roberta Kostantinija (Savršena žena), Ticijana Skarpe (Potvrda gekona), jednog od novijih dobitnika najvažnijeg italijanskog književnog priznanja Strega, u čijem su opusu odjeci postmodernizma, do veoma popularne Elene Ferante (Priča o izgubljenoj devojčici) koja slika nedaće i lepote ženskog prijateljstva na pozadini istorije Italije i savremenog sveta.

Birajući odlomke kojima će predstaviti romane u antologiji, priređivači su se odlučivali za celovite delove, i za delove koji će pružiti uvid u opus ili knjigu predstavljenog pisca. Zato odabrani odlomci deluju kao celovite, ubedljive i vrsno napisane priče.

U antologiji Čitanje Italije zaista se čita o Italiji. Od Firence, "tog provincijskog grada koji se prodaje na kilo stranim turistima, te pijace đubreta na otvorenom, te Venecije bez vode, tog luna-parka po meri američke tinejdžerke koja šljapće u japankama, tog renesansnog Kankuna gde se uvek stiče utisak da niko, osim konobara, uistinu ne radi", kako to piše Klaudio Đunte, do redova Elene Ferante o Napulju, gradu koji ju je proslavio, ali čiju je staru slavu ona obnovila: "Napulj je bio velika evropska metropola u kojoj se jasnije i mnogo ranije ispostavilo da je vera u tehniku, nauku, ekonomski razvoj, u istoriju koja neizbežno vodi ka boljem, u demokratiju, potpuno lišena osnova. Biti rođen u tom gradu korisno je samo zbog jedne stvari, služi da oduvek, skoro nagonski, znaš ono što danas počinju svi da podržavaju: san o bezgraničnom napretku u stvari je košmar ispunjen svirepošću i smrću."

Ukratko, Čitanje Italije je izlet u stranu kulturu, književnost i istoriju, bez opasnosti da se izgubimo jer nam je sve blisko, i jer je to samo početak jednog većeg putovanja.