Pre nekoliko godina Iggyja Popa su pitali za neki berlinski list kako je moguće da njega i Davida Bowiea niko nije prepoznavao na ulici kad su onomad snimali svoje čuvene albume u tom gradu. Iggy je odgovorio sa blagonaklonošću nekog ko ne pretenduje na mesto u svemiru koje mu ne pripada: "Ništa čudno – te godine, u Nemačkoj su svi slušali samo Boney M."

Zapadna Nemačka se već tokom šezdesetih godina XX veka ustoličila kao značajno muzičko tržište, koje je naveliko konzumiralo praktično sve što se spremalo i serviralo pre svega u Velikoj Britaniji i Americi – taj kulturni model bio je poželjan, jer je na neki način uvodio Nemce u jedno novo doba u kojem su i oni mogli da se predstave napokon kao moderni… pa čak i dostojanstveni. Prisustvo savezničkih vojnih baza i naročito brojnih engleskih i američkih vojnika – jer nemačkih po slovu posleratnih zakona skoro da nije bilo – doprinelo je živahnoj pop kulturnoj komunikaciji koja do tad nije bila moguća. U gradovima pokraj vojnih postrojenja, nikli su klubovi u kojima su se ne samo puštali najnoviji hitovi već su dolazile grupe da sviraju, poznate i nepoznate. Tako se desilo da je jedna mnogobrojna malograđanska sredina, odgajana u uverenju da je samo ono što je nemačko – dobro, odjednom postala otvorena za najbolju muziku iz celog sveta, upravo u trenutku kad su rokenrol, soul & fank ulazili u svoje zlatno doba.

Već krajem te decenije, a posebno tokom sedamdesetih, počeli su da se pojavljuju originalni nemački doprinosi rok muzici – grupe kao što su Tangerine Dream, Can i Kraftwerk proslavile su tamošnju školu, koja je na velika vrata uvodila elektronske instrumente. U isto vreme, sastavi Faust, Neu, Cluster, Amon Duul, Popol Vuh i mnogi drugi, postavljali su nove umetničke standarde stvarajući čitave do tad nepostojeće muzičke oblasti: tzv. kraut rock sa svojim motoričnim ritmovima, ambijentalnu muziku, te sopstvenu podvrstu psihodeličnog rocka, koji je u njihovom tumačenju dobijao nove kvalitete transa i često tražio uporište u indijanskom ili afričkom paganskom zaleđu.

No, sve su to bili uticajni glasovi iz snažne društvene alternative u kojoj su u to vreme delovali i autori novog nemačkog filma (Fasbinder, Wenders, Herzog, i mnogi drugi) i angažovanog pozorišta, kao i radikalni vizuelni umetnici, počevši sa Josephom Beysom. Međutim, u svojoj gladi za međunarodnim priznanjem, mainstream publika je tražila sopstveni svetski priznat, a opet nemački proizvod – ne samo titulu svetskog fudbalskog prvaka, osvojenu na domaćem terenu 1974. Tamošnji doprinos globalnoj pop muzici tako je bio očekivan već neko vreme, kad je ambiciozni producent Frank Farrina koncipirao grupu u kojoj je on sam bio sve iza scene, a par modela se pojavljivalo na bini, u njegovoj verziji disko muzike. Prvoodabrana Maize Williams preporučila je i jednog plesača (nezaboravni Bobby Farrell), te još dve prijateljice kao vokale (Marcia Barrett i Liz Mitchell), da gužva bude veća, pa je ovaj – za tadašnju pop muziku inovativan koncept ojačanog ženskog trija – postao moćni projekat sa tri pevačice, te jednim muškim telom i dubokim muževnim studijskim glasom kao protivtežom: Boney M.

DISKO REVOLUCIJA: Frank Farrina nije došao niotkud. U Minhenu se tokom sedamdesetih već ustoličila cela scena producenata i muzičkih impresarija, kao i talenata koji su tražili uspeh – jedan ga je i dosegao krajem 1975. i to na planetarnom nivou. Naš čovek na radu u tamošnjim studijima, Silverster Levay, dobio je sledeće godine Gremi nagradu za inovativni hit singl postave Silver Convention "Fly Robin Fly", kog je sledio jednako mega popularni "Get Up and Boogie" – kombinacija jednostavne pop melodije, repetitivnog ritma i gudača preko svega toga, uz tekst od tačno šest reči, bila je naprosto zarazna i zacrtala je konture novog žanra. Vođeni ovim ranim uspesima "euro disca", sa iste scene došli su Boney M, kao u tom trenutku najbolja definicija pop muzike zasnovane na disko zvuku, sa one strane ABBA.

Blještave seksualnosti, Boney M su bili idealno otelotvorenje slobodnih sedamdesetih, kad AIDS niko još nije mogao da zamisli. Odeveni izazovno, pomalo lascivno, sa energijom koja je vrcala između muškog člana i devojaka – i onda ka nama – predstavljali su dozvoljeni vrhunac sex appeala u živoj akciji, u do tad striktno ograđenom evropskom građanskom svetu, gde je uvek sve bilo samo u naznakama. Za one koji se nisu kleli u rokenrol, Boney M su donosili u svaki dom dašak seksualnih sloboda, učinivši ih prihvatljivom temom širom katoličke, protestantske i komunističke Evrope.

Njihova muzika od početka je odgovarala stereotipima i na taj način je bila i predstavljena – kao zabava za produženi vikend, dovoljno raspojasana da je prihvati najveća malograđanština u trenucima davanja oduška sebi, ali i dovoljno primerena njihovom shvatanju zabave za odrasle, da ne remeti duhove previše. Što se tiče te publike, svega je bilo tačno koliko treba: ritma koji je mogao da se podvede i pod uobičajeno srednjoevropsko hopa-cupa (za one koji ne razumeju šta je to groove), melodije nošene razigranom violinom (kako classy!), tri devojke koje nisu belkinje, pa im seksualne aluzije nekako pripadaju, otkačeni egzotični plesač kao stalni izvor iznenađenja, i call and response struktura kompozicija koja stalno poziva publiku da se uključi.

Takvu vrstu prihvatljive, below the line revolucije, mogli su u tom trenutku da iznesu samo crni ljudi, ponavljajući na evropskom tlu nešto što su američki crnci godinama ranije učinili, naučivši svoje belce da bez sramote budu spontani – ovakva vrsta ponašanja na sceni do tad jednostavno nije bila prihvaćena u svetu kontinentalnog popa, a i u Engleskoj se nije mogao naći sličan pandan. Ma kako to sad zvučalo, kao prva velika crnačka evropska pop grupa, Boney M su ljude tamne boje kože učinili delom domaće mainstream kulture, te su na prostranstvu od alpskih skijališta do grčkih turističkih naseobina, od skandinavskih hipi skvotova do portugalskih ribarskih sela – crnci postali nekako naši. Ono što je na početku bio samo marketinški potez Franka Farrine, nesigurnog u svoju pojavu, tokom tih nekoliko godina postao je ingeniozan potez od šireg kulturnog značaja.

Konačno, malo je primećeno, ali gotovo je sigurno jedan od razloga njihove trajnosti to što su Boney M u svojim najpoznatijim pesama uvek imali tajni ključ prema rokenrol nasleđu. U glavnim hitovima birali su najčešće da opevaju jake karaktere sa one strane društvenih normi: svi njihovi heroji, naime, bili su neka vrsta izazovnih otpadnika – Daddy Cool, Ma Baker, Raspućin. Ova indirektna apoteoza svega drugačijeg, na mnogo suštinskiji način menjala je pogled na svet svoje publike, nego što je samo dodir čulnosti to mogao.

DISKO HITOVI: Mada se debi album pod imenom "Take The Heat Off Me" (Hansa Records), sa sve nedvosmislenim muško-dominirajućim omotom, pojavio sredinom 1976, njegov proboj na englesko tržište i potom u svet odigrao se tek početkom 1977. Ključni singl koji ih je probio, neodoljivi "Daddy Cool", popeo se visoko na listu posle Nove godine, pošto je prethodno zavladao Evropom, a potom je i "Sunny" (originalna pesma Bobbyja Hebba iz 1966), postala čežnjiva himna godine. Osim hitova, album je postavio formulu oslanjanja na odabrane soul, reggae i rock standarde, tako da ga velikim čine i odlične verzije "No Woman No Cry" i "Fever". U tom trenutku svi su pričali o Boney M, ali disko je bio tek na početku, a njegove brojne atrakcije sa samo jednim hitom, ostavljale su mnogo mesta za sumnju da će i nemačka grupa ponoviti ovakve uspehe. Bilo je suviše dobro da bi potrajalo, činilo se.

Zato je 1977. bila ključna: Frank Farina je, u međuvremenu, već upakovao sledeći proizvod pod odgovarajućim imenom – "Love For Sale" – sa još izazovnijim omotom bliskim S&M estetici, uspešno uznemirivši duhove i potvrdivši značaj grupe kao pop zvezdane postave koja nadilazi trenutak. "Ma Baker" je postala sa lakoćom poznata kao kakva dečja pesmica, dok se "Belfast", nošen moćnim refrenom, nametnuo kao nesvakidašnji disko hit sa socijalnom tematikom – ove pesme su ponele ploču do svetske prepoznatljivosti, sa još par originala koji nisu bili na prvu loptu ("Motherless Child") i pažljivo odbranih obrada od kojih je naslovna "Love For Sale" Cole Portera držala visok nivo, a "Still I Am Sad" Yardbridsa zatvorila ploča u maniru najvećih balada. Karijera Boney M bila je postavljena na germanski čelične temelje i posle ovog kontinuiranog niza uspeha, nije bilo više nikog ko je imao televizor, radio ili bar tranzistor, a da nije čuo za njih.

DISKO FUTUR: Kao odgovor na sve to, u dalekom Njujorku upravo je 1977. izašao album koji će pretvoriti disko u vrhunsku umetničku pop formu: istoimeni album grupe Chic. Paralelno sa tim stvari su se neumitno ubrzavale širom Starog sveta – na jasne stope Boney M, nadovezala se Baccara, španski seksi talenat/nemački proizvod ("Yes Sir, I Can Boogie"), te odmah za njima brojni francuski producenti koji su odgovorili sa multikulturnim disko atrakcijama Ottawan ("D.I.S.C.O.") i Gibson Brothers ("Cuba"), ali i vizionarski superiornim stilom jednog Cerronea ("Supernatural"), dok su se iz Italije priključile nesvakidašnje estradne ličnosti kao što su Amanda Lear i Rafaela Cara, te mlađi autori koji će za nekoliko godina stvoriti autohtoni Italo Disco.

Radeći u Minhenu, italijanski producent Giorgio Moroder, tokom te iste 1977. sarađivao je sa malo poznatom američkom pevačicom Donnom Summer, definišući futuristički disko zvuk hitom "I Feel Love", koji je otvorio vrata svim budućim elektro produkcijama tom ingeniozno intenzivnom temom za sva vremena. David Bowie je kasnije ispričao kako su snimali jednu od njegovih berlinskih ploča, kad je producent Brian Eno utrčao sa "I Feel Love" u ruci, i zatražio da sve stane: "Ne tražite dalje, našao sam zvuk budućnosti… ova pesma će promeniti klupsku muziku!" Bio je potpuno u pravu – fantastična kompozicija u sebi je krila istovremeno najavu tehna i hausa, predstavljala je vrata za budućnost, ali je, sa druge strane, bila previše underground za mainstream uspeh, kog su u tom trenutku svuda oko njih beležili Boney M, za sva vremena ostajući zvezde pop diska, i više od toga. U stvari, moderna evropska klupska elektronska muzika svoju estetiku duguje podjednako opojnoj repetitivnosti Morodera koliko i izazovnoj razigranosti Boney M.

DISKO NOT DEAD: Zašto su Boney M bez problema preživeli generacije i ostali uvek popularni?

Na neki način, Boney M predstavljaju izgubljeni raj pop muzike. Oni su u svom vremenu učinili stvarnim sve ono što bi ova muzika trebala da podrazumeva – stvorili su predstavu u kojoj nada postaje dostupna svima. Zavodljivost, lepota, dobro raspoloženje, hedonistički ritmovi, pozitivan stav uprkos svemu – sve upakovano u stil koji se lako mogao prekopirati – bili su topli jezik kojim je do miliona dolazilo naslućivanje da se ipak može bolje živeti. Ko želi da odustane od te divlje nade?

Potrošni glamour grupe Boney M preteča je današnjeg potrošnog glamoura digitalne plesne muzike i zato je njihov doživljaj razumljiv svakom i danas. Kao što je razumljivo da obećanja nečeg boljeg od ovog što imamo, ima sve manje… pa nam time njihovi sočni hitovi deluju još važniji, kao poslednja šansa.

Konačno, Boney M predstavljaju pobedu ženskog principa u pop muzici. Sve o čemu je reč u njihovim pesmama navodi na susret među ljudima, na dodir, na poljubac. Čulna mešavina vedrine i melanholije, najsažetiji je opis ženskog iskustva sa svetom i onoga kako bi one htele da on bude opisan – posle dugih godina rokerskog gitarističkog centralizma, disko je sa sobom doneo ultimativni devojački doživljaj sveta. Sa ovom muzikom i posebno sa Boney M, postalo je i za običnu devojku moguće da bude pop zvezda kad negde izađe, ili se bar tako činilo. Danas svaka žena može biti zvezda, baš takva kakva je, ili se bar tako čini.

Neobuzdano obećanje nade i nagoveštaji ljubavi bez ustezanja u pesmama Boney M, ostaju kao vrhunske vrednosti dok god bude pop muzike. Dotad, svet će u odsudnim trenucima uvek postavljati ono presudno pitanje za dalji opstanak čovečanstva kao takvog, a koje se samo od sebe nameće, kad neko upozna nekog:

"She’s crazy like a fool. What about it, Daddy Cool?"