Obećanja Predsednika svega u Srbiji Aleksandra Vučića, dok je još bio samo premijer, i Siniše Malog – uskoro bivšeg gradonačelnika Beograda – da će glavni grad biti veliko gradilište, obistinila su se: eno začetka one nakaze Beograda Na Vodi, eno tamo brze saobraćajnice, buduće žile kucavice, eno proširenja pešačke zone i restauracije nekadašnjeg gradskog jezgra, pa eto i fontane na najzakrčenijem saobraćajnom čvorištu i prilaza železničkoj stanici u Prokopu, svečano puštenoj u saobraćaj pre dve godine. Jedino malo smeta što je sve to, ali i još podosta toga pride, trebalo da bude završeno prošle godine u ovo doba, a još nije: sve kasni od najmanje 30, pa do 150 dana – za sad.

Probijanje građevinskih rokova može da bude iz više razloga, samostalno ili u sinergiji dva ili više njih – sve jedno je – od loše pripreme i nepotpune dokumentacije, preko previđanja očiglednog, promene planova u poslednji čas i aljkavih građevinara, do izmišljanja novih pozicija, neredovnosti isplate i/ili bankrota izvođača. Sve opcije smo dosad imali, imamo ih i sad, a kako stvari stoje, imaćemo ih sve dok gradski funkcioneri na ovaj ili onaj način – na nama je da izaberemo – ne utuve ko im je poslodavac i čijim novcem raspolažu. O novcu i strpljenju je reč.

Nekompetentnost je uobičajena pojava i o tome nema šta da se kaže – tako je kako je: partijsko zapošljavanje učinilo je svoje. Sa druge strane, nepotpuna dokumentacija i/ili pozicije koje nisu projektom predviđene, ali kad je već ašov zaboden nek ide uže kud i june, osnov su za sklapanje lepih aneksa ugovora koji znači još novca za izvođača, a kako red nalaže i za onoga koji je aneks "provukao" i potpisao. Dodatni radovi mogu i da se izmisle, poput već standardnih "neucrtanih instalacija" – neidentifikovanih podzemnih objekata (NPO) koji su na svakom beogradskom gradilištu nezaobilazna su pojava, ponekad zaista.

Lepo je to onomad objasnio Aleksandar Vučić kad je obećavao primerenu kaznu svima koji su zaslužni što poslednje dane svog premijerovanja nije začinio otvaranjem za publiku najveće investicije u zdravstvu ikad – Kliničkog centra Niš, koji nikako da se završi: "Kompanija se dogovori sa ljudima iz vlasti da daju najnižu cenu na tenderu, a odmah iza toga se napravi aneks o povećanju cena za osam do deset miliona." Pametnom dosta.

Sledeći standardni izgovor – "mnogo je lošije stanje nego što smo mislili da jeste", omiljen je u visokogradnji, naročito ga vole oni koji su imali komotne rokove, a opet kasne. Pandan je NPO-ovima, a dalji sled je identičan – popravlja se projekat, traži dodatni novac, vreme odmiče, taksimetar kuca, a publika ima razumevanja ili pojma nema da se nešto (ne)gradi, pa još i docni.

Gledano kroz izgradnju i investiciono održavanje gradske infrastrukture 2016. godina kao da nije ni postojala: te godine je Vučić izabran za sve i svja, a publika se do polovine godine zamajavala kampanjom, a od polovine sastavljanjem vlade, te svođenjem parlamenta na obdanište za problematičnu decu, a za Grad ko te pita: i sledeće godine je godina.

I evo je ta godina: sve pozicije su iste, datumi su skoro pa isti, jedino se šestica premetnula u sedmicu.

Segment Unutrašnjeg magistralnog prstena od Buvljaka do Tošinog bunara nije završen, a trebalo je do početka maja; nije završen prilaz železničkoj stanici Prokop, a za koji dan će iscureti rok; tramvajski koridor ispod petlje u Radničkoj je i Bog zaboravio; fontana na Slaviji skoro pa je gotova, ali sa zakašnjenjem od mesec dana; kružni tok na istom mestu i Bulevar oslobođenja kasni najmanje mesec dana; rekonstrukcija/dogradnja garaže i popločavanje Obilićevog venca oteglo se u blatu ili prašini ko gladna godina; na Kosančićevom vencu je stalo – sa obe strane ulice kojom jedino može da se prođe stoje hrpe grubo tesanog kamena, a neke cevi vire iz kanala pored gomile ilovače. Ostale ulice liče na oranice pre drljanja.

UNUTRAŠNJI SAOBRAĆAJNI PRSTEN – LOT 1

Prvobitno, izgradnja poslednje deonice UMP-a, od Buvljaka do Tošinog bunara, trebalo je da otpočne pre dve godine u ovo doba, a da se završi do aprila prošle godine, ali nije: termin završetka je preimenovan u početak, a rok za okončanje posla 4. april ove godine, pa opet poslovi nisu gotovi. Doduše, jeste nešto, većina čak, ali ne i sve: graditelji su naišli na pistu starog aerodroma pa ih je to ukočilo. Pista je bila domaćinski urađena, nije se štedelo, pa se nagomilalo tri meseca docnje. Objašnjenje je prihvaćeno i zadat je novi rok – 21. jun kada će, kako kažu nadležni, verovatno poteći saobraćaj. Verovatno i hoće, ali samo do Omladinskih brigada, dok ono resto do Tošinog bunara, otprilike četvrtina celog poteza, nije ni načeto.

Ovo kašnjenje nikog nije naročito pogodilo, jer se gradi na ledini, pa nikom ne smeta. Naravno, pao je još bar jedan aneksić za razbijanje i uklanjanje stare piste i sad se radi sve u šesnaest: konstrukcija na stubovima završena je ugrubo, trenutno se udara završni sloj, ograde i sve drugo što treba, sa obe strane skoro pa završenog kolovoza u nastavku, radne mašine poravnavaju teren. Ipak, enigma kako je projektant prevideo pistu – ostala je bez odgovora, i to odmah pored kompleksa poslovnih zgrada nazvanih AirPort City, ne tek onako, već jer su taman na mestu gde su nekad bili aerodromska zgrada i hangari za avione. Pista bi morala da bude tu negde.

Oni prethodni nisu (kao) znali da ispod Južnog bulevara teče Čuburski potok, od pre pola veka sveden na kolektor, pa je stoga renoviranje ove saobraćajnice trajalo jedno šest meseci duže od predviđenog: njih je iznenadila kvadratna cev poprečnog preseka metar sa metar, a ove aerodromska pista vojnog i ujedno međunarodnog civilnog aerodroma koji je bio u upotrebi do 1962. godine, kad je civilni saobraćaj prebačen na novi – Surčinski aerodrom, a vojni u Batajnicu, e da bi se oslobodio prostor za proširenje Novog Beograda. Sledećih desetak godina delove piste na kojima još ništa nije bilo izgrađeno, koristile su generacije kandidata za polaganje vozačkog ispita za uvežbavanje osnovnih radnji sa vozilom – parkiranja, vožnju između čunova i/ili u rikverc i sve drugo što je moralo da se zna. Ovaj novinar je jedan od njih.

PETLJA U RADNIČKOJ

Sama petlja završena je poodavno, samo je preostao tramvajski koridor ispod petlje koji i dalje čeka tender i za koji, čini se, malo ko zna da i treba da se izgradi. Prvi rok je bio 2012. godine, pa je produžen za godinu dana i od tad ništa niti ima naznake da će išta i da bude, možda tek kad se Hipodrom izmesti kod Lipovičke šume, a na oslobođenom terenu iznikne poslovno-stambeni kompleks sa pripadajućim šoping molom.

SLAVIJA I BULEVAR OSLOBOĐENJA

Rekonstrukcija Slavije je na dvogodišnjoj čekalici: prvobitno je bilo najavljeno da će radovi početi na proleće 2015, istovremeno sa rekonstrukcijom Bulevara oslobođenja od Slavije do Autokomande, sa rokom od godinu dana za završetak svega. Međutim, kako je na tadašnjem tenderu posao dobio isti izvođač – "Ratko Mitrović – niskogradnja", početak rekonstrukcije Slavije bio je uslovljeni završetkom ulice Vojvode Stepe koja je, razume se, kasnila, pa je Slavija odložena za jesen iste godine, pa za proleće sledeće, jer bi (navodno) izgradnja zašla u zimu što bi moglo da dovede do probijana roka. Konačno, decembra prošle godine, usred zime kad joj vreme nije, nikla je građevinska taraba oko centralnog platoa Slavije, gradilište natkriveno šatrom i započeta gradnja čuda neviđenog – muzičke fontane, uz najavu da čim bude završena – 3. maja ove godine, započeće se i sa rekonstrukcijom kružnog toka saobraćaja, bez obzira na to što će da se zađe duboko u iduću zimu.

Tik pred završetak rekonstrukcije "Stepe", plan preuređenja "Slavije" pretrpeo je reviziju – izbrisani su pešački podzemni prolazi, kako je prethodnim projektom predviđeno, a dodata je fontana koja je, doduše bila jedna od opcija kao obaška projekat.

Gradski menadžer Goran Vesić je tad gradnju podzemnih prolaza za pešake opisao kao neracionalnu ideju, da "ko voli živ pod zemlju", da em košta, em ko će to da održava – da čisti, pere, zameni pregorele sijalice, a znamo kako to ide. Tad se već znalo da će fontana da bude prva, a resto posle.

Kao što se i očekivalo i uprkos više nego komotnom roku fontana nije završena kako je ugovoreno, a rok pomeren za 6. jun. Izgovor za docnju je standardan: bilo je hladno, ali bilo je i podzemnih instalacija za koje se nije znalo. Da je bilo hladno – bilo je, čak 35 dana temperatura nije prelazila tačku mržnjenja vode, ali da je bilo nekih nepoznatih podzemnih instalacija… pričam ti priču. Kako god da je bilo, pored toga što je cena porasla, ovo produženje roka nije mnogo uticalo na svakodnevni život Beograđana, jer saobraćaj se odvijao kao i ranije – organizovano haotično, ali će zato da kasni početak nastavka rekonstrukcije celog trga, a o Bulevaru oslobođenja da se i ne govori: kasni u startu mesec dana, a eto zime – dok inauguracija, dok protesti, pa dok vlada, pa dok vanredni izbori. Fontana je još ograđena, ali deluje završeno, samo malo da se glacne i može da zapeva. To onako, od spolja gledano.

PROKOP – PRISTUPNE SAOBRAĆAJNICE

Izgradnja prilaza nezavršenoj, ali pre godinu i po u rad svečano puštenoj železničkoj stanici na Prokopu započeta je avgusta prošle godine, pa prekinuta kad je zahladnelo, da bi se sa poslom nastavilo početkom ove godine. Reč je o relativno kompleksnoj građevini, sa pristupom od Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića – podvožnjaka i rampe sa denivelisanim ukrštanjem ove dve saobraćajnice koji je skoro pa gotov – nedostaje samo finiš. Sa druge strane, na prilazu iz Ulice Dragana Mancea, rade se dve odvojene konstrukcije, od kojih će jedna biti na nasipu, a druga na stubovima. Tu se došlo negde na pola – tek je trup postavljen, rok je iscureo pre mesec dana, a o novom ni reči.

OBILIĆEV VENAC

Početak Rekonstrukcije i dogradnje javne garaže na Obilićevom vencu uveličao je svojim prisustvom uskoro bivši gradonačelnik Beograda početkom aprila prošle godine, sa rokom za završetak od deset meseci, što će reći februar ove godine. Kao što je i običaj, rok je probijen i postavljen je novi – 1. jul. Obrazloženje za ovoliko kašnjenje – 5 meseci spada u klasike – "mnogo je lošije stanje nego što smo mislili da jeste".

Rekonstrukcija garaže samo je deo šireg plana, koji obuhvata i proširenje pešačke zone na ostatak Obilićevog venca i kvartova omeđenim ulicama Cara Lazara i Topličinim vencem, od "Pevca" sve do Saborne crkve uključujući i Ulicu kralja Petra, kao i obnovu Ulice maršala Birjuzova, koja je trebalo da bude gotova do 25. decembra prošle godine, a ni pipnuta nije od kako je razbucana.

Od garaže do "Pevca" patošenje pločnika je pri kraju – preostalo je samo koja stotina kvadrata granitne podloge. Međutim, za ono resto to ne može da se kaže, već sasvim suprotno: sve ulice su raskopane i prokopane još krajem prošle godine i tako stoje: radnika skoro da i nema, čeka se nešto, a malo ko ume da kaže šta. Obrazloženje za probijanje roka je takođe klasika: postojeće instalacije su zatečene u jako lošem stanju pa moraju da se menjaju, što prvobitnim projektom nije predviđeno, sa posebnim osvrtom na one kojih u planovima nije bilo. I ovome je rok davno iscureo pa je postavljen novi, isti kao za garažu i sve ostalo.

Za razliku od kašnjenja izgradnje brze saobraćajnice na Novom Beogradu, fontane na Slaviji, prilazu železničkoj stanici na Prokopu i tramvajskog koridora ispod petlje na beogradskoj strani Mosta preko Ade, koji nisu bitno uticali na život svakodnevni, ovo raskopavanje pa zabataljivanje najstarijeg gradskog jezgra zagorčalo je život kako stanarima tako i zaposlenima po firmama koje imaju poslovni prostor u tom ekskluzivnom delu grada: kad je suvo – prašina, kad pada kiša blato do kolena. I tako više od pet meseci: kraj se i ne nazire, a novoobećani rok liči na neslanu šalu.

KOSANČIĆEV VENAC

Restauracija Kosančićevog venca, zaštićene ambijentalne urbane celine, započeta je septembra prošle, a trebalo je da bude završena najdalje do februara ove godine, kad je trebalo da započne i izgradnja podzemne garaže.

Projektom je predviđeno da se "digne" kaldrma sa kolovoza, betonira podloga i svaki kamen da se vrati na mesto gde je i bio, isto i sa trotoarima koji su bili popločani, tako da izgleda kao što je izgledalo kad je napravljeno, da se zameni drvored i izgradi Gradska galerija, u stvari plato iznad Savske padine, odakle će jednog dana moći peške da se stigne do Beton-hale.

Naravno, ništa od toga: devet meseci od početka restauracije, ulice i fasade izgledaju kao da je upravo završeno bombardovanje. Izgovor izvođača radova prevazišao je sve dosadašnje: prvo su im smetali parkirani automobili koji nisu na vreme uklonjeni, pa je Zavod za zaštitu spomenika kulture tražio je da se laserski snime trotoari, pa se postavljanje toplovoda oteglo. Kažu da je Zavod tražio i da se sve trotoarske ploče obeleže da bi mogle da se vrate svaka na svoje mesto, što je primljeno kao ekstra zahtev, a u stvari je ono što restauracija podrazumeva – kad se ploče ponovo postave da trotoar ne liči na ono kako je bilo, nego da bude baš onako kako je bilo.

Zamena vodovodnih i kanalizacionih cevi navodno je dodatno usporila radove, a Elektrodistribucija zabiberila zahtevom da strujni kablovi ne mogu klot da se postave u podlogu, nego da moraju da se provuku kroz za to namenjene cevi, koje su morale naknadno da se nabave. Problem je bio i sa betoniranjem jedine ulice koja je kako-tako prohodna. Kažu, nije mogao beton da se sabija vibratorom, jer kuće su trošne, pa hoće da se uruše. Na kraju je zahladilo, a kad je i to prošlo, radnici se nisu vratili: kada će, niko ne zna da kaže. Sad se čeka zamena drvoreda, pa da se krene u akciju.

PALILULSKA PIJACA

Projekat rekonstrukcije Palilulske pijace podrazumeva(o) je poravnavanje sa zemljom svih postojećih objekta i izgradnju novog sa tri etaže – dve podzemne i jedna u nivou tla: garaža namenjena isključivo posetiocima pijace u podrumu. Supermarket, magacinski prostor sa hladnjačama i prostor za pripremu robe i pakovanje su u suterenu, a u nivou ulice zeleno-mlečno-mesna pijaca, odakle bi se preko blage kose rampe pristupalo galeriji sa prodavnicama suvenira i narodne radinosti, štandovima za degustaciju hrane i pića, kafe-restoranom i sve tako nešto, dok pijačni lokali poput zanatskih mesara, pekara, prodavnica "zdrave hrane" nisu ni predviđeni. Rok za izvođenje svih radova je 18 meseci od uvođenja izvođača u posao, a za početak radova određen je april ove godine.

I tako, sredinom marta svi zakupci tezgi i pijačnih prodavnica obavešteni su usmeno, onako usput, da potraže drugo mesto za prodaju svojih proizvoda, jer sredinom aprila (kao) počinje gradnja nove pijace koja će da potraje godinu i po, pa da ne bude da im nije rečeno. Kad pijaca bude izgrađena mogu da se vrate, ali na licitaciju za tezge, pa ko izlicitira – izlicitirao je, a oni koji su imali lokale ne moraju ni da dolaze.

Nešto kasnije, opet usput i usmeno, saopšteno im je da nije baš sredina aprila nego početak maja… Od tada ništa. Kako "Vreme" nezvanično saznaje, početak realizacije ovog projekta odložen je iz banalnog razloga: u troškove nije bilo uračunato izmeštanje/rekonstrukcija trafo-stanice, a kako je to skupa igračka za koju novac nije opredeljen, doduše ni projekat izrađen, na radost kupaca i prodavaca eno pijace kakva je i dosad bila. Niko ne zna da kaže kad će nova.

Za ovu godinu planirano je i renoviranje Bulevara oslobođenja od Autokomande do Trošarine, pa Ulica Jaše Prodanovića od Cvijićeve do Starine Novaka, Višnjička od Vuka Vrčevića do Bulevara despota Stefana, Mite Ružića od Bulevara kralja Aleksandra do Milana Rakića, komplet Ruzveltova i Mije Kovačevića koja je pre roka načeta, kao i saobraćajnica na Ušću od Bulevara Mihajla Pupina do Bulevara Nikole Tesle. Ovu najavu treba primiti sa rezervom, budući da je došla od Gorana Vesića, gradskog menadžera.