Viši sud u Valjevu, sudija dr Dragan Obradović, u predmetu rehabilitacije pok. Nikole Kalabića, iz Valjeva, po predmetu podnetom od strane predlagača, unuke Vesne Dragojević, a sada Kalabić, iz Valjeva, nakon održane javne rasprave, u prisustvu predlagača, i njenog punomoćnika, i zastupnika Republike Srbije, višeg javnog tužioca u Valjevu, i izvedenih dokaza, doneo je Rešenje: Usvaja se zahtev za rehabilitaciju pokojnog Nikole Kalabića, rođenog 20. 12 1906. god. u mestu Podunavlju, kod Dervente u Bosni, proglašen kao nestalo lice za umrlo lice, i kao dan smrti utvrđen je 19. 01. 1946. god. koji zahtev je podnet od njegove unuke Vesne Dragojević, a sada Kalabić.

Rešenje dalje veli: rehabilituje se sada pok. Nikola Kalabić, biv. iz Valjeva, tako što Viši sud u Valjevu utvrđuje da su Odluke državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača tokom drugog svetskog rata, kao i odluke Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, kao i Rešenje Sreskog suda u Mionici, od 11. 09. 1946. kojim je sada pok. Nikoli Kalabiću konfiskovana imovina, ništavne od trenutka donošenja, i da su ništavne sve pravne posledice ovih odluka. Rehabilitovano lice se smatra neosuđivanim.

Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba Apelacionom sudu u Beogradu. Viši javni tužilac u Valjevu najavio žalbu.

ULOGA MIJAJLA: Gore navedeno je citat iz Rešenja o usvajanju zahteva za rehabilitaciju Kalabića, potpisao sudija dr Dragan Obradović, koje ima 36 strana. Da se kaže da je pre godina pet Vesna Dragojević podnela zahtev za rehabilitaciju svog dede Nikole Kalabića, komandanta Gorske kraljevske garde, uverena "da će se razotkriti sve gnusne laži koje su o njemu širili komunisti, da je bio izdajnik, koljač, pijandura, gibaničar i prostak… jer Nikola je bio častan, obrazovan, pošten i kulturan čovek". Pre Zahteva za rehabilitaciju, na zahtev unuke, Osnovni sud u Valjevu je proglasio Kalabića mrtvim, jer je prihvaćeno svedočenje Mijajla Danilovića, iz Gornjeg Milanovca, koji je pod zakletvom izneo da je Kalabić ubijen od ozne, u pećini reke Gradac, na Bogojavljenje 1946. iz čega unuka, kao predlagač Zahteva za rehabilitaciju, izvela zaključak da nije mogao da izda svog komandanta Dražu Mihailovića, kao što mu se spočitava, jer je ubijen pre njegovog hapšenja.

Da se navede da je Nikola Kalabić jedan od sinonima za četnički pokret Draže Mihailovića, koji je bio komandant njegove najelitnije jedinice. Kalabića rat zatiče u Valjevu, na mestu geometra, sa nogom u gipsu, ustaje iz postelje i priključuje se četnicima Koste Pećanca. Kad ga je žena, po svedočenju unuke Vesne, pitala, Gde ćeš Nikola, ostavljaš me samu sa dvoje dece, samo je odgovorio, Preči su mi kralj i otadžbina, i otišao u neizvesnost. Od Pećanca odlazi kod Draže Mihailovića, gde postaje komandant Prateće čete, potom komandant Gorske kraljeve garde.

Istorija i predanje, ali i svedoci, kažu da je bio preke naravi, te da su njegove jedinice izvršile brojna ubistva, ne samo partizana, već i civilnog stanovništva. Pripisuje mu se i pokolj civilnog stanovništva u selu Vranić, nedaleko od Beograda, gde se nalazi Spomen dom, sa imenima 72 žrtve, među kojima ima i dece. U maju 1943. Kalabićevi četnici su, u Balinoviću kod Valjeva, živog ispekli Živana Đurđevića, koji je proglašen narodnim herojem…

Izvori govore i da je izdao svog voljenog komandanta, sarađivao je u operaciji hvatanja Draže Mihailovića. Istoričar Venceslav Glišić ostavio je zapis da mu je Aleksandar Ranković poverio da su on i Krcun, sa Kalabićem, pojeli tri pileta, kada su mu obećali život, a on njima pomoć u hvatanju Draže. Ne zna se gde je, i kako, završio, da li su ga ubili zaštitnici, ili je sklonjen kao zaštićen svedok.

Kao što rečeno, proces rehabilitacije trajao pet godina, rešenje o rehabilitaciji ima 36 stranica. Navedene reči punomoćnika predlagača rehabilitacije, da Nikola Kalabić nikada nije, bilo kojom krivičnom presudom, oglašen krivim i osuđen, da je jedina odluka, u kojoj je on oglašen za narodnog neprijatelja, rešenje sreskog suda u Mionici o konfiskovanju imovine… Da se zbog svega navedenog uvaži zahtev za rehabilitaciju Nikole Kalabića, i da se utvrdi da je on suštinski žrtva iz "nacionalnih ideološko-političkih razloga."

Lično svedočio istoričar dr Bojan Dimitrijević, pismeno istoričar Miloslav Samardžić. Dimitrijević predložio da sud donese rešenje i rehabilitaciji, "kojim se utvrđuje da su odluke Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, i to 7 precizno navedenih odluka, kao i 4 odluke Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina… Ništavne od njihovog donošenja, kao i da su ništavne njihove pravne posledice, a da se pok. Nikola Kalabić smatra neosuđivanim…

Istoričar Dimitrijević naveo i "da mu nije poznato niti iz jednog istorijskog dokumenta, koji je imao priliku da vidi u Istorijskom arhivu, odnosno u Vojnom arhivu, ni jedan dokument koji potvrđuje da je Nikola Kalabić osuđen od bilo kog suda posle maja 1945″… "kao i da nije našao ni jedan podatak koji Nikolu Kalabića označava kao narodnog neprijatelja ili ratnog zločinca"…

Sud je "poklonio veru" iskazu istoričara, kao što je "poklonio veru iskazu predlagača Vesne Kalabić, nalazeći da je isti dat jasno, logično i uverljivo, na osnovu posrednih saznanja koje je predlagač dobila od majke, odnosno bake, s obzirom da sama nije bila rođena u spornom periodu".

NEZAVISNA VLAST: U obrazloženju Rešenja o rehabilitaciji je navedeno da su Odluke Državne komisije nezakonite, sa procesno-pravnog stanovišta prema važećim propisima kada su donete, te da je navedenim odlukama postupljeno suprotno tada važećim zakonima i Ustavu zemlje (tada važeći Zakonik o krivičnom postupku za Kraljevinu Jugoslaviju od 16. februara 1929. godine garantovao je stranci da učestvuje u postupku…)…

U obrazloženju se navodi da se sud u ovom postupku nije upuštao u pitanje da li je Nikola Kalabić bio uhapšen od strane pripadnika OZNA, da li je izdao Dražu Mihailovića, ili ne, jer to nije pitanje od značaja za predmet ove rehabilitacije. Kako se veli, sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicama da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine, ili ne, niti da donese svoje zaključke o tome. Nadležnost suda se iscrpljuje u oceni kakva je pravna snaga Državne komisije, koje su donete u odnosu na Nikolu Kalabića…

I pored rešenja na 36 strana, novinar im’o nameru citira živu reč gospodina sudije, dr Dragan Obradovića, no bio uskraćen, jerbo gospodin sudija objasnio da rešenje nije pravosnažno, te da ne može ništa da komentariše.

Čim mediji javili da Kalabić rehabilitovan, javila se od mnogo čega nezavisna izvršna vlast. Potpredsednik vlade Dačić poručio da je rehabilitacija Kalabića sramota za Srbiju. Potpredsednik SPS-a, istoričar Predrag Marković, bio širi i regionalniji, Gorska garda pod komandom Kalabića je ostavila jedan od najkrvavijih tragova tokom građanskog rata, rehabilitacija je sramota i olakšaće proglašenje Alojzija Stepinca za sveca.

Vulin bio nezavisniji, nije pominjao Stepinca, po njemu je pokušaj rehabilitacije Nikole Kalabića sraman i uvredljiv. Izrazio nadu da će apelacioni sud odbiti ovakvu presudu, i doneti onu koja će poštovati istoriju.

Im’o šta kaže još jedan potpredsednik Vlade, gospodin dr Nebojša Stefanović, koji baš nezavisno naglasio da se ne meša u rad sudova, ali da lično smatra da je presuda o rehabilitaciji sramna, dodajući da je jedina pozitivna stvar u svemu što presuda nije pravosnažna. Još posebno naglasio da smo mi zemlja i narod koji gaje antifašističku tradiciju, što nas razlikuje od mnogih u regionu, koji su bili na strani fašističke Nemačke, i onda kad se srpski narod borio za slobodu. I naglasio, da ne bude zabune, u tome je razlika između nas i Hrvatske…

Ako se pitate kome sve ovo treba, odgovor bi bio politici, ponajpre onima u njoj koji su potrčali da rehabilitaciju Kalabića javno proglase za sramotu. Zato za kraj reči istoričara, akademika Ljubodraga Dimića, koje su preneli drugi mediji: Istinu o prošlosti ističe istorija, a ne razni sudovi i saveti. Svaki ovaj proces predstavlja vannaučno nasilje, i ova revizija prošlosti verovatno je moguća pravno, ipak, jedno je pravo, a drugo istorija. O svima koje bilo koja vlast pokušava vannaučno da rehabilituje, na kraju će istorija dati sud, nije bitno ko je u pitanju.