Na desetom međunarodnom Festivalu dokumentarnog filma Beldoks (8–15. maj) pod sloganom "Još nije mrak" prikazuje se 89 filmova iz 40 zemalja. Jedan od domaćih filmova je Između granica u produkciji humanitarne organizacije ADRA. Prvobitno zamišljen kao namenski film sniman u okviru projekta Unije humanitarnih organizacija, trebalo je da informiše javnost o izbeglicama u Srbiji, da utiče na stereotipe o njima i da promoviše organizaciju, a dostigao je umetničke vrednosti koje su ga kvalifikovale za Beldoks.

Kako ekipa filma Između granica kaže, najzaslužniji za tu transformaciju iz namenskog u umetnički film jeste Igor Mitrović, direktor Adre i producent ovog dokumentarca koji je podržao ideju autorskog tima da se čitav film podredi dramaturgiji izbegličkog kampa u Preševu. Tako je nastao Između granica, dokumentarac o velikom fenomenu današnjice – izbegličkoj krizi u zimu 2015. i 2016. godine. Film je priča o kampu u Preševu, o izbeglicama, o Libanki Bušri Žaber, prevoditeljki Adre i naratoru ovog filma. Kroz njenu ličnu sudbinu i razmišljanja o kompleksnoj situaciji u kojoj se našla iz pobude da pomogne, prelama se i sudbina izbeglica kojima pomaže. U autorskom timu filma su: reditelji Jelena Gavrilović i Mirko Rudić, inače novinar "Vremena", zatim direktor fotografije Marko Milovanović, montažerka Nataša Pantić i Aleksandar Rančić, zadužen za zvuk. Ovo je njihova priča o filmu.

MIRKO RUDIĆ: "Imali smo privilegiju da se s kamerom nalazimo u srcu ljudskog tornada koji je naišao te zime… Znali smo da nemamo mnogo prostora za planiranje, a o scenariju da ne govorimo. Da bismo snimili film o humanitarnim radnicima Adre, počeli smo da živimo i radimo sa njima kao deo njihovog tima. Nosili smo prepoznatljive prsluke i izbeglice su nas percipirale kao humanitarce, i zbog toga se, između ostalog, sve pomešalo: i snimanje filma zbog kojeg smo bili tamo i želja da pomognemo onima kojima je trebala pomoć. Prekidali smo snimanje zbog guranja invalidskih kolica, zbog izgubljenog deteta, raznošenja ćebadi, objašnjavanja nekome gde se nalazi i šta dalje treba da radi…

Jesmo imali neku ideju pre samog snimanja, ali Između granica je suštinski nastao kasnije u montaži. Bušra se nametnula kao glavni lik, kao filmski idealan narator zbog neverovatne iskrenosti sa kojom je radila svoj posao.

Imali smo tri faze filma, odnosno Bušrinog odnosa prema dešavanjima. U prvoj, na samom početku krize, postojala je ludački snažna energija koja je nosila i izbeglice i humanitarce u još neizgrađenom kampu. Kao na fabričkoj traci, ljudi su putovali u ‘bolju budućnost’. Bušra je tada bila euforična i dala se potpuno – od introvertne osobe postala je ‘Bušra koja grli’, kako su je zvali. Slično je bilo i sa drugim radnicima Adre i drugih organizacija. Kada su ušli u rutinu, nastupio je drugi deo: počeli su da obraćaju pažnju na te ljude, što je u filmu prikazano ličnim pričama samih izbeglicama. A onda, sam život nam je pružio situacioni rez – u martu 2016. zatvaraju se granice i počinje treći deo filma. U kampu u Preševu, ali i u drugim kampovima duž balkanske rute, desetine hiljada ljudi zaglavljeno je i danas. Čekaju šta će biti dalje. Bušra taj momenat zatvaranja granica i užasno teškog stanja čekanja doživljava vrlo emotivno."

JELENA GAVRILOVIĆ: "Za razliku od igranih filmova, Između granica nije zahtevao školski pristup režiranja. Akcija u mestu kao što je izbeglički kamp traje stalno i pitanje je samo šta ne želiš da snimiš. Koncentrisali smo se na atmosferu kampa, na dinamiku tog prostora, na detalje. Zahvaljujući toj odluci ali i neverovatnoj Bušri, mislim da smo uspeli da izbegnemo idealizaciju, ali i viktimizaciju bilo čega. To nije bilo lako u okruženju u kome su hiljade ljudi, žena i dece bolesni, umorni, nervozni, potpuno psihički izgubljeni.

Pored Bušre, kampa i izbeglica, naš film govori i o humanitarnim radnicima. Svi ti mladi i posvećeni ljudi su zaslužni što su stotine hiljada izbeglica koje su prošle kroz kamp u Preševu sačuvale deo sebe. Pored lekarskih intervencija i pomoći psihologa, najveća pomoć im je bila običan ljudski razgovor. To sam i sama primetila dok smo snimali intervjue. Možda grešim, ali delovalo mi je da to što saslušam nečiju tešku priču pomaže onom ko je priča.

Baš to je bila Bušrina, da kažem, specijalnost. Razgovor sa ljudima. Sigurno i zbog toga što govori arapski, ali pre svega zbog njene otvorene i harizmatične ličnosti. Ljudi poput Bušre su pravi heroji izbegličke krize."

NATAŠA PANTIĆ: "Neko je rekao da je film život, a ja bih dodala da to naročito važi za dokumentarni film. Između granica je živopisan jer je sniman takozvanim opservacijskim postupkom. Cela snimateljska ekipa je bila "muva na zidu" i snimali su ono što su videli. Imali smo više od petnaest sati sirovog materijala, a na kraju film koji traje pedesetak minuta. To znači da smo imali ogroman izbor kadrova i scena i zaista smo izabrali najbolje.

Montaža je trajala prilično dugo. Imali smo dosta idejnih dilema kako da stvari postavimo da savršeno funkcionišu i mislim da smo to na kraju uspeli. Kao tim smo sjajno funkcionisali. Svako od nas je u film uneo deo sebe. Od Marka koji je sve gledao kroz kameru do Saše koji se na kraju bavi zvukom… Što se tiče montaže, ideja je bila da što manje intervenišemo, i u slici i u zvuku. Ideja nam je bila da prenesemo što realniju sliku svega.

Moj posao, kao i inače posao montažera, bio je da budem ombudsman za publiku. Kada bi se ekipa vraćala sa terena prepuna utisaka i emocija, morala sam da ih ‘hladim’ objektivnošću: to što su neke stvari ostavile jak emotivni uticaj na Jelenu, Mirka ili Marka, ne znači da će dobro funkcionisati u filmu. Naravno, sve je ovo uobičajeno za rad na dokumentarcima. Ipak, bavljenje ovoliko kompleksnom temom nije bilo jednostavno. Bili smo svedoci životno bitnih događaja tolikom broju ljudi i to smo shvatili kao veliku odgovornost."