Nedavno objavljeni roman Alma Maler Saše Dimoskog predstavlja pomak na našem izdavačkom tržištu, pre svega zbog teme i monolo-

ške forme, ali i zbog činjenice da prevodi savremene makedonske književnosti na srpski nisu česti. Roman Alma Maler je objavila Laguna.

Sašo Dimoski (Ohrid, 1985) je jedan od vodećih mladih makedonskih pisaca. Pre Alme Maler, objavio je romane Dnevnik Huligana i Peto godišnje doba, i zbirku dramskih tekstova Mi, drugi. Roman Alma Maler je pre tri godine postao hit-predstava Makedonskog narodnog teatra, a uskoro će biti prvi makedonski roman objavljen u Americi. Alma Maler je kratak roman o desetogodišnjem braku naslovne junakinje sa Gustavom Malerom, njegovoj muzici, ljudima kojima je promenila život, i nadasve o njihovoj epohi.

"VREME": Iako sam sigurna da vas svi pitaju zašto ste od toliko istorijskih ličnosti izabrali baš Almu Maler za junakinju vašeg romana, molim vas, odgovorite još jednom. Šta vas je spojilo sa njom?

SAŠO DIMOSKI: Tišina. Pokušaj da se pretpostavi, razume, spozna, pa zatim i prepriča tišina koja stoji nasuprot muzici, tišina kojom je žigosana svaka umetnost. Tišina koja se rodi kad ljubav ćuti. Tišina koja je dovoljna sama sebi da bi bila celina. Otkrivajući Almu, ja sam spoznao svoju tišinu i upravo je ona ta spajalica: moja intimna tišina i onu koju sam pretpostavljao u Almi. Meni je Alma bila neophodna kako bih razumeo jedan nejasan deo sebe.

Alma je svoju pijanističku karijeru podredila Gustavu Maleru. Međutim, da nije bilo njega, vrlo je moguće da svet ne bi nikad saznao za nju. Koliko okolina određuje nečiju sudbinu?

Ljudi se dese da bi se život desio onako kako čovek ima moći da ga živi. Smatram da birajući ljude, biramo put kojim želimo da idemo. Ali, okolina može često da bude i razlog bekstva iz vlastitih životnih okolnosti sa žudnjom za nekim novim, drugačijim životom. Okolina – to su uvek drugi. To nikad nismo mi. Jakih individualaca će uvek biti nasuprot okolini, nasuprot mnoštva, nasuprot rulje.

S obzirom na to da je svako poglavlje jedna Malerova simfonija, da li je vaš roman, u suštini, priča o Gustavu Maleru, a ne o njegovoj supruzi?

Almina je samo perspektiva iz koje je prepričana njihova ljubav. Za ljubav uvek treba dvoje.

Ljubav već odavno nije prva tema koja zanima svet, a vrlo verovatno da u ovom našem svetu nema ni mesta za ljubav.

Savremeni čovek je postao rob materijalne karakteristike bića. Već odavno nije bitno ko si, već šta ili koga predstavljaš, kako izgledaš, odavno nije bitno kako ćutis već koliko si nepodnošljivo glasan. Čini mi se da smo zbog ove buke koju materijalizam podrazumeva zaboravili da budemo ljudi. Još samo dušu nismo materijalizovali i odredili za koliko može da se kupi ili proda, što smo sa telom, pameću i ideologijom odavno uradili. Ovaj svet je konačno postao taj globalni poredak za kojim smo tako jako žudili, da sad kad ga imamo, ne možemo da ga konzumiramo do kraja jer uvek ostaje glad u duši. Zaboravili smo da hranimo vlastitu dušu. To me čini jako tužnim i nadam se nekom preokretu posle koga ćemo umesto o novom globalnom poretku pričati o kolektivnoj duši sveta.

Vi ste dramaturg, kako u pozorišnom kontekstu vidite nedavne nerede u Skoplju i uopšte događanja u vezi sa Sobranjem?

Nadam se da se kulminacija završila. Sada nas očekuje rasplet.

Šta za vas znači politika, da li smo danas svi, hteli to ili ne, politički angažovani?

Mnogi danas ne mogu da prihvate, i ne samo što ne mogu da prihvate već i kažnjavaju činjenicu da neko može da radi bez ikakve vlastite koristi, bez skrivenih namera. Ako ste neutralni u artikulaciji vlastitog političkog stava, onda vas smatraju za intelektualca koji je protiv svih ili za sve, tj. – idealan politički suncokret. Politički angažman je postao obaveza, ali prednost nas koji se bavimo umetnošću je imati vlastitu umetnost kao medij za artikulaciju svog političkog stava. Ljudi bez političkog stava su unapred mrtvi ljudi.

Iako Beograd i Skoplje teritorijalno nisu daleko, vesti o novim knjigama, predstavama, filmovima iz Makedonije su nedovoljne da bi se imala slika o savremenoj makedonskoj kulturi. Šta se čita u Makedoniji, koja vrsta pozorišta je aktuelna? Kakav je odnos kulture i države?

Makedonska književna scena trenutno doživljava autorski procvat, što nije slučaj sa čitalačkim. Mislim da u Makedoniji trenutno ima više pisaca nego čitalaca, o čemu govore i tiraži. Komercijalna reč uvek i svugde prolazi, trend je znati ono što je lako dostupno i razumljivo. Valjda smo sami krivi za to, tako smo vaspitali publiku. Čini mi se da se književnost, a i umetnost generalno, trenutno shvata kao neki vid razonode, a retko kao oplemenjivanje duha. Vreme je da počnemo da prevaspitavamo vlastitu publiku. Neophodna nam je nova strategija za čitanost. Što se pozorišta tiče, makedonsko pozorište trenutno ulazi u neke forme koje koketiraju sa eksperimentalnim žanrovima. Produkcija je raznolika i obuhvata sve – od antike do postmoderne, ali i ovde važi problem kao u književnoj produkciji. Država, kao glavni finansijer kulture – kažem glavni jer retko se dešavaju projekti u kojima su uključeni strani partneri ili privatni finansijeri, nosi čitav teret na svojim leđima. Nezavisna, alternativna scena skoro da je mrtva – postoje trupe koje pokušavaju da kreiraju samofinansirane projekte, ali to je uvek za kratko, bez velike pažnje publike, i bez ikakvog kontinuiteta. Nažalost, kad se u pozorištu dešavaju velike i produkcijski zahtevne predstave znamenitih režisera, retko ko obraća pažnju na ove druge, alternativne produkcije iako one često imaju šta da kažu.

Vi ste dramaturg u Velesu. Da li se u Makedoniji oseća razlika između produkcije u prestonici i u drugim gradovima?

Imam tu sreću da radim na jednoj od tehnološki najboljih scena na ovim prostorima. Zgrada našeg teatra je jedva tri godine stara, i imamo sve uslove za seriozne produkcije, na nivou, pa čak i na višem od onih iz glavnog grada. Problemi koji nastaju u pozorištu retko kad u vezi sa produkcijom, već sa autentičnošću teatarskog izražaja koji je jako komplikovan mehanizam.

Koje su teme vaših dramskih tekstova? Da li se u njima bavite sadašnjim trenutkom?

Univerzalne teme uvek se odnose na sadašnji trenutak. U pozorištu me zanima ono što biće iskazuje iz vlastitog emocionalnog stanja, nikad priča – iako je priča neophodna za pozorište. Zanimaju me one teme koje kroz priču preispituju seriozne koncepte na kojima počiva čovečanstvo: koncept roda, Boga, koncept ukupnosti bića. Pokušavam da ih nekako prepoznam, ali ne kako bih našao temu za neki novi tekst, već kako bih stigao bliže sebi. Samo tako nalazim smisao u svakoj umetnosti.

U pozorišnom životu Srbije postoji veliki uticaj makedonskih autora, na repertoaru su predstave koje su napisali ili režirali Goran Stefanovski, Dejan Dukovski, Aco Popovski, Slobodan Unkovski… Šta to govori?

Makedonska starija i srednja generacija je doživela ozbiljan prodor van Makedonije ne samo zato što je bila autentična i avangardna u izrazu, već i zato što je bila (a i uvek je) inovativna u načinu na koji poima i predstavlja pozorište kao jedinstvo vremena, prostora i ljudskog problema. Ta univerzalnost, neophodna za razumevanje umetničkog rada van njegove jezičke granice, bila je trademark te generacije. Najnovija makedonska teatarska generacija takođe ima kvalitete, autentičnosti koje mogu da prate put koji su naše nešto starije kolege trasirale za nas. Nadam se kulturnoj saradnji koja će omogućiti da Srbiji pokažemo i novu generaciju.

Generalno, retki su kontakti između kultura Srbije i Makedonije…

Neprirodno udaljavanje onog što je po geografiji blisko, a i jezički srodno, ne može biti pokazatelj dobre komunikacije ni na koji način. Nemati kulturnu saradnju sa srodnom kulturom uvek vodi ka izolaciji, sužava prostor u kom umetnik deluje, jer umetnost ne postoji bez publike. Almu Maler je u Lagunu, pa samim tim i pred srpske čitaoce, doneo urednik i prevodilac Zoran Panevski. Sve to mi veoma imponuje.