Samo oni koji su intravenozno prikačeni na program TV Pinka i sledstveno tome ostali bez dela svojih mentalnih moći, mogli su da "zdravo za gotovo" prihvate najavu Aleksandra Vulina da će tražiti smenu rukovodstva RTS-a. S druge strane, svima mislećima bilo je odmah jasno da se radi o jednoj u nizu političko-medijskih akrobacija, planiranih i izvedenih samo zbog dodatnog sluđivanja javnosti, hiperprodukcije konstruisanih vesti i dodatnog jačanja medijske dominacije vladajuće koalicije i njenog lidera.

Inače, kompletna ovogodišnja predizborna, izborna i postizborna kampanja bila je specifična upravo po tome. Ne, dakle, po sasvim nadrealnoj dominaciji Aleksandra Vučića, ne po nestanku profesionalnih standarda u izveštavanju o izborima – već upravo po do sada neviđenim verbalno-logičkim manipulacijama, izokretanju realnosti, spinovanju i totalnoj degradaciji medija.

Već mesecima, zapravo, u medijima ništa nije onako kako izgleda i svaku je stvar neophodno sagledati sa svih strana kako bi se makar naslutilo šta se iza brda valja i šta ko hoće.

DRŽAVNO I NEDRŽAVNO: Krenimo ipak od Vulina. Ministar rada je 17. aprila, u jutarnjem programu TV Pinka najavio da će smenu rukovodstva javnog servisa zatražiti zbog toga što ono više vodi računa "šta će neko viknuti na ulici, nego o interesima države".

Po njegovim rečima, izveštavanje RTS-a problematično je od kada su demonstranti počeli da traže isto što i sam ministar – smenu rukovodstva: "Od tog trenutka izveštavanje RTS-a se promenilo, od tog trenutka RTS počinje da daje prostor. U vreme ovih praznika imali ste između sto i dvesta ljudi na ulicama, a imate po nekoliko minuta priloge na vestima…" Uz ocenu da RTS tako želi da se "izvinjava" i "moli za milost", Vulin je objasnio: "Nije stvar državno, nedržavno, nego da izveštavate onako kako jeste. Niko od vas ne traži da lažete, ali nemojte da se izvinjavate nekom na ulici zato što traži vašu smenu. Evo, ja tražim vašu smenu."

Sve ovo ne bi bilo ništa strašno ni bizarno da se RTS u realnom životu ne ponaša tako kako se ponaša i da ne krši zakon koji svim građanima i građankama Srbije garantuje pravo na objektivno informisanje, a svim učesnicima na izborima ravnopravnu medijsku zastupljenost.

Prema istraživanju Novosadske novinarske škole, sprovedenom od 9. do 29. marta, izjave Aleksandra Vučića su u Dnevniku 2 RTS-a zauzele ukupno 2347 sekundi – što je skoro deset puta više od bilo kojeg drugog predsedničkog kandidata (Saša Janković – 285 sekundi, ili Vuk Jeremić – 277, na primer).

Istraživanje Biroa za društvena istraživanja iz perioda od 3. do 23. marta, takođe govori u prilog nezapamćeno pristrasnom izveštavanju televizije koju plaćaju svi građani i građanke Srbije: prema monitoringu BIRODI-ja, u informativnim emisijama RTS-a Aleksandar Vučić je (što kao kandidat, što kao premijer) zauzeo skoro četiri hiljade sekundi, dok je npr. Saši Jankoviću pripalo 525! Pritom, Vučić je u negativnom kritičkom kontekstu prikazan samo tokom 162 sekunde – dakle, od ukupno 66 "Vučićevih minuta", disonantni tonovi zauzeli su manje od 3.

Monitoring koji je u periodu od 2. do 30. marta sproveo Centar za elektronske medije i komunikaciju (CEM), opet pokazuje da vladajuća koalicija – ne da nema razloga da traži smenu rukovodstva RTS-

-a, već može samo da ih nagradi za predani rad u izbornoj kampanji. CEM je, naime, utvrdio da je u centralnom dnevniku RTS-a Aleksandaru Vučiću pripalo približno onoliko vremena koliko su dobili svi ostali predsednički kandidati zajedno.

Istraživanje Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), koje je između ostalog pratilo jutarnje programe najgledanijih televizija u predizbornom periodu, ukazuje da je Vučića i vladajuće koalicije bilo i tamo gde ih formalno pravno nije bilo. Od 15. februara do kraja kampanje, u Jutarnjem programu RTS-a bilo je više nego upadljivo prisustvo provladinih analitičara, dok se oni od kojih bi se moglo očekivati da će biti iole kritični prema Vladi nisu nijednom pojavili: na primer, Nebojša Krstić, Vladimir Vuletić i Dragomir Anđelković gostovali su svaki po tri puta, što bi bilo neobično čak i da su u pitanju ličnosti od izuzetnog značaja za čitavu državu.

ZAMAZIVANJE OČIJU: Demonstracije – ono zbog čega se ministar Vulin naročito ljuti na Radio-televiziju Srbije – posebna su priča: iako specijalni monitorinzi na tu temu nisu rađeni, demonstracije su čak i u trenucima kada je na ulicama bilo desetak hiljada ljudi, zauzimale najviše pedesetak sekundi.

Situacija se donekle promenila poslednjih dana, ali činjenica je da zbivanja na ulicama i dalje ne zauzimaju vidnije mesto u informativnom programu RTS-a, da su snimci obično bazirani na trenucima kada se kolona demonstranata tek formira, da nema preciznog i potpunog obaveštavanja. Sve u svemu, stvar je taman dovoljna da "zamaže oči" kritičnijim gledaocima, stvori iluziju objektivnosti, a istovremeno je sasvim u skladu s javno promovisanom tezom da demonstranti mogu da se švrćkaju okolo i čitavu deceniju ako požele (i da kao takvi imaju rezervisano mesto u 17. minutu Dnevnika). Zapravo, vlasti i više odgovara ovakav način izveštavanja, jer bi kraći prilozi ili njihov potpuni izostanak još više "raspalili" demonstracije.

Šta, onda, zapravo hoće Vulin?

Iako postoji mogućnost da je potpuno izgubio kompas i zaista želi još pristrasnije i rigidnije izveštavanje javnog servisa, sva je prilika da mu je ipak želja da svog lidera predstavi kao žrtvu zlih i nepoštenih medija, iza kojih stoje isto tako zli i uglavnom izdajnički nastrojeni novinari i urednici.

Tim pre što se u tom scenariju, samo par sati kasnije, pojavio i Vučić, koji je pod krinkom tolerancije opet izneo staru tezu da je RTS daleko od objektivnog medija: "Svi žuti su ostali tamo, svi vedre i oblače, sve koje je postavljala Demokratska stranka… Dođe zabavno da gledate kako bi neko kad skupi 60 ljudi, da ima pet minuta u Dnevniku… Kad to traži Vulin, onda je to diktatura, a kada drugi to traže, onda je to demokratski zahtev. Da li sam uvek bio srećan zbog onoga što radi RTS? Nisam, ali postoje oni koji odlučuju o tome."

Da je sam Vučić izašao sa zahtevom za smenu rukovodstva RTS-a – to bi zaista bio skandal. Ovako, to je obavio njegov neformalni glasnogovornik, a veliki vođa samo je potvrdio da će izdržati medijsku torturu kakvu mu priređuju "žuti" kadrovi.

Da je ovo država kakva nije, i da je Pink televizija kakva nije, Vulinu bi odmah posle njegove najave trebalo postaviti nekoliko konkretnih pitanja na koja bi on morao konkretno i da odgovori. Pre svega, bilo bi u javnom interesu da se zna kako će on da traži smenu rukovodstva, kada to uopšte nije ni u njegovoj, ni u nadležnosti Vlade (rukovodstvo imenuje i razrešava Upravni odbor, za čije je imenovanje i razrešavanje nadležno Regulatorno telo za elektronske medije – REM).

Znači li njegova izjava da je moć Vlade i njenog vođe takva i tolika da nikakva tela i institucije tu nisu važni?

Ili da ministar uopšte ne zna kakve su mu nadležnosti i zakonska ovlašćenja?

Odgovor na jedno od ovih pitanja morao bi da bude pozitivan, a obe verzije su podjednako tragične.

IDEOLOGIJA I "STALJINISTIČKE ČISTKE": Sve što se dešava u vezi sa zahtevom za smenu rukovodstva RTS-a inače neodoljivo podseća na situaciju kada je – usred kampanje – Regulatorno telo za elektronske medije zabranilo spot u kojem se pominje fraza "Vučiću, pederu!", a Socijalistička partija Srbije tražila smenu kompletnog Saveta REM-a.

Pritom, socijalisti se nisu ni osvrnuli na dugačak spisak razloga zbog kojih bi zaista mogla da se traži smena tog tela: niz skandala u vezi s direktnim političkim uticajem na članove Saveta, nepotizam, nerad, prećutkivanje svega onoga što se događa u programu nacionalnih emitera, sumnje u ozbiljnu korupciju. Konačno, SPS nimalo nije zabolelo čak ni to što se REM oglušio o Zakon o elektronskim medijima i bez pardona saopštio da ove godine neće pratiti izbore (na šta je zakonski obavezan) jer nema softver za praćenje izbora (što je dokazana laž).

Umesto svega toga, socijaliste je uznemirila zabrana Vučićevog spota koji se u tom trenutku već nedeljama vrteo po TV stanicama i u marketinškom smislu već odradio svoje.

U antologijskom saopštenju SPS-a, inače neuporedivo oštrijem od onoga koje je izašlo iz SNS-a istim povodom, navodilo se, doslovce: "REM se ovom zabranom poneo ne kao regulatorno telo, nego kao ideološka komisija iz vremena staljinističkih čistki. To i nije čudo kada se zna da su članovi REM-a uglavnom dosovci koji drugačije i ne umeju da se ponašaju nego kao komesari, koji se, na ovaj način, direktno mešaju u kampanju, i to za račun svojih kandidata. Oni bi da opet u Srbiju vrate vreme zabrana i moralno političke podobnosti. Upravo zato, ovaj skandal može da se reši samo na jedan način – ostavkom svih članova REM-a."

Ovo sočinjenije u svakom je slučaju vrlo zanimljivo za analizu (političku, istorijsku, poetsku, pa i medicinsku), ali ovde je tema nešto sasvim drugo: socijalisti su zapravo tražili smenu ne "dosovaca", već samo i isključivo svojih i naprednjačkih kadrova.

Članovima Saveta mandat traje šest godina, a od njih devet, samo je troje članova izabrano pre 2012. i zbog toga samo oni teoretski mogu biti "dosovci". No, imajući u vidu da njima mandat ističe za manje od mesec dana, a da je jedan od te trojice i Miloš Rajković, kojeg je za reizbor sada predložio SNS, logičan je zaključak da samo dvoje od devetoro članova Saveta mogu da budu dovedeni pod sumnju.

Svi ostali članovi i članice birani su u vreme kada su naprednjaci i socijalisti ubedljivo dominirali parlamentom – za neke od njih, skupštinska većina odlučivala se posle višemesečnih manipulacija i slobodnog tumačenja zakona (o čemu je i "Vreme" u više navrata pisalo), a za praktično sve koji sede u tom telu unapred je bilo jasno da će biti izabrani.

Kako god da okrenemo, u svakom pojedinačnom slučaju očigledna je posredna ili neposredna povezanost bilo s naprednjacima, bilo sa socijalistima. I zbog toga se, kao i u slučaju bizarnog Vulinovog zahteva, postavilo pitanje: šta su socijalisti zapravo hteli?

Stvar je bila sasvim jednostavna. Zahtevom socijalista opran je neopisivo uprljan obraz REM-a, a Vučić proglašen žrtvom koja će – kao u bajci – savladati troglavu aždaju i ipak pobediti.

Naime, sredinom marta, kada se taj skandal dogodio, javnost je već uglavnom bila obaveštena o nepodobštinama u REM-u. Pričalo se tih dana, intenzivno, o telu koje je do tada bilo pominjano samo u zainteresovanim krugovima i pred brojčano ograničenom publikom. A onda to i takvo – korumpirano, politički pritisnuto i nepotizmom opterećeno telo donese odluku koja je uglavnom u skladu s normalnim ponašanjem regulatora elektronskih medija (pravnici su imali ozbiljne primedbe, ali je to nažalost palo u senku činjenice da se REM konačno oglašava i upire prstom u neki neprihvatljiv sadržaj). Istog trenutka, bar pred širom javnošću, sve kritike donekle izblede – jer, nije REM zabranio tamo neku reklamu, ili deo emisije Ivana Ivanovića, već spot Aleksandra Vučića lično!

Na kraju priče, REM je prikazan kao agentura opozicionih kandidata, Vučić kao "sam protiv svih", a socijalisti kao borci za slobodnu i nepokorenu Srbiju. Nevolja je, međutim, što su u tu priču mogli da poveruju samo oni neinformisani, ili oni koji pate od intelektualnog deficita.

Jer, kompletna dramaturgija bila je planirana, ciljna grupa precizno određena, a efekti unapred proračunati: predizborno ponašanje REM-a bilo je u funkciji samo jedne stranke i jednog čoveka, Vučić je u medijima bio prisutan više nego što je moglo da se i zamisli, a sadržaj saopštenja SPS-a bio je kompletno baziran na lažima i kombinaciji tih laži. Nažalost, javnost – zalepljena za TV ekrane s kojih se Vučić nije skidao – o tome nije bila obaveštena.

ČUDA NEVIĐENA: Spinovanje i sumanuti zahtevi za smene ovog ili onog faktora na medijskoj sceni, ipak nisu jedini noviteti ove predizborne kampanje.

Dan pred početak izborne tišine, 30. marta 2017, sedam od ukupno devet dnevnih listova koji se prodaju na teritoriji čitave Srbije, osvanulo je "umotano" u reklamu Aleksandra Vučića. Stvar je sama po sebi bila više od medijskog i političkog skandala, a izmicala je svakoj zakonskoj ili etičko-profesionalnoj analizi: nijedan zakon, nijedan član profesionalnog kodeksa ne zabranjuju simultano političko oglašavanje.

S druge strane, jasno je da nema tog zakonodavca, pa ni prikupljača i regulatora profesionalnih standarda, kojem je na pamet mogla da padne ideja da će se neko uopšte usuditi na takav vizuelni, ideološki, pa i ljudski napad na medije i njihove konzumente.

Pritom, valjda da se "Vlasi ne dosete", jedini listovi koji tog dana nisu umotani bili su – "Danas" i "Informer". U slučaju ovog prvog, stvar je jasna: u pitanju je jedini dnevni list koji tokom kampanje svojim čitaocima nije pružio razlog za "transfer blama" i koji nije posrnuo u bezdan tabloidnog.

Slučaj "Informera" je, međutim, nešto kompleksniji – list koji je otvoreno navijao za Aleksandra Vučića, a kao izdajnike targetirao sve njegove protivnike i kritičare, mogao je da ostane bez reklame samo iz strateških razloga (da se objasni kako, eto, tog dana nisu bili kupljeni baš svi mediji).

U medijskom smislu, taj je dan i inače bio zanimljiv. U listu "Blic", čiji su ostaci profesionalnosti trenutno na velikom ispitu i koji se već neko vreme opušteno valjuška u tabloidnoj sferi, objavljen je intervju s Milicom Vučić, maloletnom ćerkom premijera i predsednika Aleksandra.

Iako ni takvu pojavu zakon eksplicitno ne zabranjuje (dete je imalo saglasnost roditelja za razgovor s novinarima, a zbog funkcije roditelja i inače je izloženo javnosti), to je nešto čime čak ni živopisna srpska medijsko-politička scena nije mogla da se podiči. Marija i Marko Milošević davali su onomad intervjue, ali su u to vreme već bili punoletni i imali su (kakve-takve) profesije – šta god o njima mislili, bili su "svoji ljudi". Što Milica Vučić, sa svojih 15 godina, svakako nije.

Iste večeri, Aleksandar Vučić pojavio se na Televiziji Hepi sa svojim roditeljima.

Izuzev supruge, koja se i dalje drži u dubokoj ilegali, javnost je tako detaljno i vrlo intimno upoznata s njegovom kompletnom familijom – što takođe nije zapamćeno, što izaziva stid i sram kod pristojnog sveta, što nije u skladu s bilo kakvim i bilo čijim standardima i što jednostavno nije smelo da se desi.

Čuda su se nastavila i nakon Vučićeve pobede na izborima. Iako i formalno i neformalno drži Srbiju u šaci, pita se za sve i ne manjka mu medijskog prostora, premijer i predsednik se bukvalno svakog dana obraća javnosti, uz uvek nove dramaturške elemente.

U emisiji Milomira Marića na TV Hepi, emitovanoj 10. aprila, inače prijateljski ton i obraćanje "na ti" obogaćeno je opuštenom prepirkom u vezi s puštanjem reklama. Marić je hteo da poslednje pitanje ostavi za kraj i u međuvremenu "ispoštuje oglašivače" i pusti jedan reklamni blok, dok je Vučić hteo da se emisija pošto-poto završi, a da reklame budu puštene kasnije. Nekoliko je minuta trajalo nadgornjavanje gosta i voditelja, završivši se, naravno, u korist premijera-predsednika: oglašivači su na kraju samo nabrojani, a intervju je završen onda i onako kako je Vučić poželeo.

Čitava bi se knjiga mogla napisati samo o ovom slučaju, ali je za ovu priliku dovoljno reći da je taj medijski hepening školski primer degradacije novinarstva, novinara i svega što s medijima ima veze: premijer i voditelj ne smeju da budu na "ti"; voditelj nije fikus, a ni krpa kojom će gost brisati patos kad mu se prohte (kakvi god prijatelji bili); reklame se puštaju kada o tome odluči režija, a ne kada kaže Aleksandar Vučić. I to nije smešno, nije zabavno, nije ništa od onoga kako ga je Milomir Marić te tužne večeri predstavio. To je jednostavno – sramota. Za njega i za nas.

Premijer-predsednik se javnosti obratio i nakon izbora ponovljenih na nekoliko biračkih mesta – u dva navrata, 11. i 17. aprila, TV Pink je samo za njega rezervisao vanredni termin i omogućio mu da o izbornoj odluci dve-tri hiljade birača govori po desetak minuta. Strogo dramaturški, ovde nije bilo ničega novog: trijumfalizam, narcizam, zamena teza, pogledi obožavanja stranačkog podmlatka, dobro tempirani aplauzi, patetični momenti i očinsko-ljubavnički zagrljaj s Nebojšom Stefanovićem… Sve je to nekako već viđeno.

Čudno je, međutim, i na globalnom nivou veoma retko, da lider koji je preuzeo praktično svu moć u zemlji ima potrebu da se tim svojim dostignućem hvali na taj način, a povodom zaista minornog uzorka biračkog tela.

U međuvremenu, dnevni nastupi Aleksandra Vučića teku po već utvrđenom scenariju: na pitanja se ne odgovara, tvrdnje ozbiljnih medija kvalifikuju se kao "bapske priče" (kako je ocenio istraživanje "Insajdera" o zloupotrebama prilikom izgradnje puteva), a demonstranti i kritičari nazivaju se "malim Đokicama".

Tabloidi divljaju, šire se spiskovi izdajnika i plaćenika, medijski konzumenti plaše se različitim "scenarijima", televizije s najširim dometom i najvećim brojem gledalaca žive i rade u paralelnom univerzumu koji s realnošću ima sve manje veze. Retki su oni koji se usude da postave logično pitanje, a još ređi oni koji suvislo odgovaraju.

Dve sedmice posle predsedničkih izbora i usred studentsko-građanskih protesta protiv diktature, sloboda govora i pravo na informisanje više ne stanuju ovde.

Nastavak protesta – Zastrašivanje

Protestima nije išlo za vreme uskršnjih praznika. Prvobitni dogovor izglasan na Fejsbuk stranici Protiv diktature – da se napravi pauza u toku praznika kako bi studenti koji nisu iz Beograda otišli kućama – pobunio se određen broj onih koji su to smatrali "predajom vatre", i nametnuli se kao "čuvari vatre". Ova okupljanja bila su slabo posećena, i uglavnom su stariji građani, često sa decom, provodili svoje praznike na ulicama. "Odabrani" su bili bučni, lako se koordinisali i dogovarali, i sve u svemu, održavali pobunu u prazničnom raspoloženju na ulicama.

Povratak masovnih protesta najavljen je za utorak, 18. april. Nova ruta je izglasana na Fejsbuk stranici Protiv diktature te se išlo od Skupštine, do Pravnog fakulteta, Beogradskom do Slavije, pa Terazijama do Knez Mihailove. Posebna akustika ove ulice u kojoj je preteće odzvanjalo "Ispunite zahteve" i "Vučiću, siso", napravila je teatralan efekat. Okupljeni su potom skrenuli Pariskom do Studentskog trga i preko Trga republike nazad do Skupštine.

Broj od nekoliko stotina ljudi okupljenih na početku, po ustaljenom tempu, tokom šetnje popeo se na dve-tri hiljade. Demonstranti govore da "ovo nije dovoljno" i da je sve manje studenta, a da protesti postaju više građanski. To se ogleda i u načinu na koji se oformila kolona: mladi su napred održavali atmosferu pesmama "Kupi nam diplome, Nebojša" i "Padni mi na grudi, Nebojša", dok su pozadi stariji, naročito penzioneri, čvrsto u zubima držali svoje pištaljke i dostojanstveno "čuvali leđa" omladini. "Mi smo ovde zbog vas", ponavljao je svako od njih. Četrdesetogodišnji Vladimir, jedan od najaktivnijih demonstranata, kaže da nije neobično što ima sve manje studenata, i da su i ‘96 "deca krenula", a građani nastavili.

O budućnosti protesta nema saglasja. Miljan, student ekonomije, energično objašnjava da moraju istrajati, sve dok ih ne okupi nekoliko stotina hiljada i konačno ne budu mogli da blokiraju auto-put čime bi poslali jasnu poruku onima koji u inostranstvu podržavaju Vučića da ovde nešto ne valja. Ipak, protesti se osipaju i čini se da su ovakvi planovi sve manje izvesni. Mnogi pomirljivo kažu da je bitan kontinuitet, da je ovo prvi dan posle praznika, da vreme nije poslužilo, ali i da ovako mogu još mesecima.

I dok jedni kivno objašnjavaju da studenti ipak jesu apatični, a drugi da se nadaju da su se studenti konačno najeli kod kuća i da se vraćaju "u bojne redove", mnogi čeznu za radikalizacijom protesta. Pominju se neformalni sastanci najaktivnijih demonstranata na kojima se dogovara blokiranje ulica, fakulteta i nekih institucija kulture, a slični predlozi se vide na Fejsbuk stranici Protiv diktature.

Kao glavno objašnjenje zašto protesti ne napreduju, mnogi pominju da su čuli "iz pouzdanih izvora" da se sutra, preksutra protestima loše piše. Lažne stranice na Fejsbuku rasipaju vesti o mogućim "nameštaljkama" – spremaju se upadice huligana i radikalnih desničarskih pokreta.

"Čuo sam svoje prijatelje kako govore da se ovih dana sprema neka nevolja na protestima. Mislim da je to samo izgovor da ne dolaze. Ili još gore, i kukavičluk. Sa druge strane, tako se dobro širi panika", kaže Vukašin, student informatike. "Čovek se na sve navikne, ali mi nećemo na diktaturu."

Nevena Milojević