Da prošle srede nije došlo do pucnjave u hotelu "Prag", mnogi česti gosti beogradskih kafana ne bi pojma imali ko zarađuje na svakom gutljaju i svakom zalogaju kojim su se častili. Oni koji gravitiraju Skadarliji saznali su da je vlasnik "Dva bela goluba" i "Tri šešira" Predrag Ranković Peconi, čovek kome su te večeri izrešetane noge, a ljubitelji vračarskog šmeka i kafana poput "Kalenića", "Trandafilovića" i "Orašca" (u sastavu preduzeća "Tri grozda"), da su ti lokali u posedu Željka Rutovića, čoveka koji ga je upucao. Obojica su vlasnici celog niza brendiranih preduzeća i obojica imaju zanimljivu prošlost, jer su tokom devedesetih dovođeni u vezu sa kriminalnim klanovima: Peconi sa surčinskim, a Rutović sa zvezdarskim. Ostavićemo Rutovića, koji je u bekstvu, za neku drugu priliku, a u ovom tekstu ćemo se pozabaviti Peconijem, jednim od retkih koji su ne samo preživeli gangstersko-udbaške krvave obračune devedesetih i dvehiljaditih, nego su sasvim legalizovali poslove i postali ugledni preduzetnici.

JEDAN NEZGODAN TRENUTAK: Ranković je rođen 1962. godine i odrastao je na Novom Beogradu, u Ulici narodnih heroja (i danas živi u tom kraju). Počeo je sa fliperima, a zatim nastavio sa kockarskim aparatima i menjačnicama. Kada i pod kojim okolnostima je ušao u Surčinski klan, koji je predvodio Ljubiša Buha Čume, ne zna se, ali je njegovo ime navedeno u čuvenoj "Beloj knjizi" iz 2003. godine u kojoj su skupljena sva policijska saznanja o organizovanim kriminalnim grupama u Beogradu. Tamo piše da je Surčinski klan imao široku lepezu aktivnosti, od krađe kola do šverca narkotika, ali da je značajnu dobit stekao i ilegalnim uvozom i prodajom nafte i cigareta. "Nelegalno stečeni novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije, kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za asfaltiranje puteva i dr. U transformaciji novca u legalne tokove direktno je učestvovao Ranković Predrag zvani Peconi", navodi se, bez ikakvih dodatnih informacija. Peconi je nakon ubistva premijera Zorana Đinđića priveden u toku akcije "Sablja", ali je veoma brzo pušten.

I kriminalci i preduzetnici mogu se podeliti u dve grupe: na one koji vole da budu viđeni i uslikani u visokom društvu i one koji beže od publiciteta glavom bez obzira. Peconi očigledno spade u ovu drugu grupu, jer se jedna jedina njegova fotografija (ova koju i mi objavljujemo) provlači kroz sve srpske medije. Ni kroz krivičnu evidenciju gotovo da ne prolazi: jedina prijava koju je junak ove priče ikad "zaradio" je iz 2004. godine, zbog utaje poreza. Bilo je i suđenje, koje se vuklo čitavu deceniju i završilo bez presude, jer je predmet otišao u zastaru.

Bio je i jedan nezgodan trenutak, 2010, kada je konvoj džipova u kome je bio Peconi slučajno naišao na konvoj u kome je bio Čume, sa kojim je dugo bio u svađi, pa su pratioci, misleći da je reč o atentatu, izvukli pištolje i pripucali jedni na druge. Na svu sreću, niko nije stradao, a na sud su otišli samo pucači, ne i njihove gazde. Čume i Peconi su se, kako navode tabloidi, nedugo posle toga pomirili.

KUPUJU SE NA KIOSCIMA: Prvi veliki legalan posao koji se vezuje za Peconija su cigarete "Fast" koje su, po ceni znatno nižoj od konkurencije, ranih dvehiljaditih preplavile srpsko tržište i bile agresivno reklamirane (uprkos zabrani reklamiranja duvanskih proizvoda) pod sloganom "Kupuju se na kioscima, a nisu novine". Kada su u Srbiju u drugoj polovini dvehiljaditih ušle velike duvanske kompanije poput BAT-a, donet je novi zakon o akcizama, koji je trebalo da ujednači cene cigareta kroz povećanje akciza za jeftinije marke, što bi najviše pogodilo "Fast". U poslednji čas, međutim, zakon je promenjen amandmanom koji je predložio poslanik Socijalističke partije Srbije Branko Ružić, ali su ga podržale i druge stranke, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine i Demokratske stranke Srbije, i njime je cena jeftinih cigareta održana na pređašnjem nivou. Na optužbu da je amandman donet na Peconijev zahtev, Ružić je odgovorio da mu je namera bila da zaštiti životni standard siromašnije kategorije pušača.

Nakon toga, Ranković seli proizvodnju cigareta iz Crne Gore u Inđiju, što je u jednim beogradskim večernjim novinama propraćeno ushićenim naslovom "Dimiće se i iz Inđije". Istovremeno, kapital stečen na "Fastu" počinje da se grana u čitav niz preduzeća, koja privatizacijom ulaze u matičnu Peconijevu firmu "Invej". U sastav "Inveja", pored pomenutih kafana i još nekih, ušli su i kruševački "Rubin", fabrike ulja "Vital" i "Sunce", "Milan Blagojević" (šporeti "Smederevac"), Luka "Dunav" u Pančevu… Gotovo je nemoguće razmrsiti šta sve Ranković poseduje jer se firme uglavnom vode na njegove poslovne partnere, a neke imaju vlasnički udeo u drugima, koje su pak istovremeno suvlasnici prvih, ali se sve zajedno vode na treće i četvrte. Mada poseduje i jednu televiziju ("Hepi"), Peconi nikada ne daje intervjue niti komunicira sa novinarima. To je šteta, jer bi bilo zanimljivo pitati ga da li može iz glave da nabroji sva važnija preduzeća koja ima.

PRAŠKO PODZEMLJE: Ranković bi nastavio da uživa u anonimnosti za koju se krvavo izborio da nije bilo kobne večeri u hotelu "Prag", inače jednom od najstarijih objekata te vrste u Srbiji, koji se vodi kao zaštićeno kulturno dobro. Hotel je ranije ovog meseca privatizovan, a kupio ga je Srđan Milovanović, vlasnik firme "Kopernikus" i istoimene televizije. U medijima se navodi da je Milovanović pozvao prijatelje, uključujući i Peconija, da proslave transakciju, što je malo čudno jer je privatizacija sedam dana ranije poništena odlukom Ministarstva privrede. U jednom trenutku pojavio se i Rutović, pomenut na početku teksta, sa kojim je Peconi odranije bio u svađi, i smestio se za susedni sto. Na osnovu iskaza očevidaca, ali i snimaka sigurnosnih kamera, Rutović je u jednom trenutku ustao i prišao Rankoviću, nakon čega je došlo do razmene uvreda. U jednom trenutku, Rutović je iz torbice izvukao pištolj i ispalio nekoliko hitaca Rankoviću u noge, a zapucao je i jedan Rutovićev telohranitelj. Zatim, kad je Peconi pao, Rutović je počeo da ga šutira i udara pepeljarom, nakon čega je Peconijevo obezbeđenje skočilo u odbranu gazde gađajući napadača stolicama. Rutović je potom pobegao, a Peconi je završio na intenzivnoj nezi, sa prostrelnim ranama na nogama i povredama glave. Ništa od toga, na Rankovićevu sreću, nije ispalo fatalno, ali lekari ne isključuju mogućnost da će ubuduće teško hodati.

U prvoj verziji koja se pojavila nakon incidenta, povod za pucnjavu bilo je to što je Rutović nešto ružno dobacio u pravcu dve mlade žene u Peconijevom društvu, nakon čega je ovaj viteški ustao u njihovu zaštitu. Ubrzo zatim, međutim, pojavila se manje romantična, ali mnogo zapetljanija verzija, koja se vrti oko privatizacije još jedne poznate kafane: "Venecije" na Zemunskom keju.

Ovaj lokal je u vlasništvu državnog preduzeća koje je u stečaju i ide na doboš, a Peconi ju je preko bliskog saradnika Aleksandra Kajmakovića pretprošle godine zakupio, uz kiriju od milion i po dinara mesečno. Pretpostavlja se da Peconi planira da kupi ovaj lokal, ali istu nameru je imao i Rutović, koji se navodno zainatio da pokupuje sve bolje kafane u gradu. Peconi nije pristao da odstupi, i oni su od tada u svađi, koja se završila onako kako se završila.

Šta će dalje biti teško je proreći, jer Peconi odbija da sarađuje sa policijom, dok je Rutović verovatno u rodnoj Crnoj Gori. Nije nemoguće da se njih dvojica u nekom trenutku pomire, a telohranitelj preuzme svu krivicu za Peconijeve rane, kao što se desilo u slučaju razmene vatre sa Čumetovom ekipom. Malo je nezgodan onaj snimak na kome Rutović puca, ali naše je pravosuđe ponekad veoma elastično.

Neko bi iz cele ove priče mogao da izvuče pouku da čoveka njegova prošlost, ma kako temeljno oprana, kad-tad nekako stigne. Nema sumnje da će se o toj tezi moralisti i još dugo voditi žučne rasprave – po beogradskim kafanama.