Kad veruješ radikalima: Vučiću, vrati ono što si uzeo!

Taman zaboravim prekorne poglede i reči Dragoslava Grujića, šefa dokumentacije nedeljnika "Vreme", koji me je onomad upozorio da radikalima ne treba verovati, kad nešto me podseti na taj greh.

Ništa nije bilo ubedljivije u tom podsećanju nego onaj spot, od pre neki dan, kad "mali Alek" u liku premijera i kandidata za predsednika, posle 35 godina dolazi u biblioteku da vrati knjigu Đulići a Nada, zvana Ajkula, Aleka šalje u ćošak.

Po tom spotu ja ću da čekam još oko 25 godina da se Vučić pojavi s knjigama nama dragocenim i dragim, a njemu korisnim tamo negde oko 2007. godine kada su pozajmljene za potrebe Štaba za odbranu Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom.

Bilo je to ovako. Mali Alek zvao je telefonom jedno pre podne i molio da mu pozajmimo komplete "Vremena" iz ratnih godina u Hrvatskoj i Bosni. Nudio je i da plati korišćenje te arhive koja nije postojala u elektronskoj formi već je bila ukoričena u tamnoplave, debele korice: svako tromesečje jedna knjiga.

Tog sam dana bio bolje volje nego obično i rekao sam da nećemo ništa da naplatimo, ali da molim da se kompleti vrate. Tako se dogodilo da su već sutradan na vrata redakcije, tada još u Mišarskoj ulici, banula dva pojača i mlađa radikala i u više navrata izneli naše đuliće, a od tada su knjige nestale bez traga mada je, barem u meni, tinjao trag nade da je možda i haški pritvorenik čitajući naše reportaže i analize shvatio nešto iz tog vremena što mu je tada promicalo u gorljivoj želji da bude najgluplji Srbin.

A onda su se radikali raspali i siguran sam da Vučić nije imao hrabrosti da od svog političkog oca traži povraćaj bilo čega, makar to bilo i tuđe. Uostalom, nije se u našoj biblioteci zadužio Šešelj, već Aleksandar Vučić, glavom i bradom, i isto tako, glavom i bradom, garantovao je da će poštovati dogovor – odnosno da će da vrati komplete.

I ništa od toga nije bilo.

Kao što čujem sa raznih strana, najjači čovek u Srbiji, inače, što više napreduje u hijerarhiji, sve se manje drži dogovora, a broj onih kojima je nešto obećao pa ih zaboravio množi se po progresiji jednako ubrzanoj kao i njegov dosadašnji politički uspon. Dakle, velikom brzinom.

Ima, međutim, i nešto lepo u činjenici da vam najmoćniji čovek u Srbiji nešto duguje, a vi njemu ne dugujete baš ništa. Neće to, istina, da uteši Dragoslava Grujića, ali za utehu je što smo te komplete pravili u tri primerka, pa ih imamo u rezervi, mada rupa u ormanu, kad ga povremeno otvorim, svedoči da je Vučić, kao u spomenutom propagandnom spotu, zaslužio da ode u ćošak.

Povremeno me kopka sudbina tih kompleta. Da li su ostali, kao nepotrebni Šešeljov prtljag pri povratku kući, u nekom magacinu haškog zatvora ili skupljaju prašinu na tavanu zemunskog Magistrata?

Lepo bi bilo da nas Vučić makar i neformalno obavesti o sudbini naše imovine. Među časnim ljudima pozajmice se ne zaboravljaju.

Andrej i Nataša: Uloga brata i supruge u srpskoj politici

O liku i delu izvesnog Milenka Jovanova detaljnije i stilski razigranije i žučnije u ovom broju "Vremena" piše Teofil Pančić. To je onaj dilber, Jovanov, a ne Pančić, koji je Natašu Jeremić, suprugu kandidata za predsednika Srbije Vuka Jeremića, optužio da je glavni narko-diler u Srbiji.

Aleksandar Vučić se posle tobože izvinjavao u lično i u ime stranke, ali to je učinio toliko neubedljivo da Jovanov tek sada misli da je bio u pravu smišljajući tu lažljivu glupost i gadost. Taj je zapamtio jedino Vučićevu ocenu da on, Jovanov "podseća na njega (Vučića) kad je bio mlad".

Ali, kao što sam napisao, Jovanov je u temi na drugom mestu u ovom broju "Vremena". Taj ispad oko Nataše Jeremić bio je, koliko se da razabrati, odgovor Srpske napredne stranke na činjenicu da Vuk Jeremić napada premijerovog brata Andreja Vučića.

Ali, razlika između Andreja i Nataša je ogromna. Kao prvo, oko brata se vode dva sudska postupka, indikativno – oba nedovršena. Onaj oko "Asomuka", odnosno lažne lične karte kojom je neko poslovao pod imenom premijerovog brata, i drugi, takođe otegnut kao "gladna godina", oko tuče sa žandarmima na Paradi ponosa. Kao drugo, osim što je predmet "crnih hronika" brat je i politički angažovan posebno u, kako se sumnja, odeljenju posebnih operacija srpskih naprednjaka i viđen je kao aktivni učesnik stranačkih nadgornjavanja u nekoliko gradova u Srbiji.

To ga u "izbornoj groznici" čini legitimnom metom, mada niko odgovoran ne bi smeo s tim da preteruje, kao što je Jovanov preterao s Natašom Jeremić. Ona se u američkom modelu predsedničke kampanje na tribinama pojavljuje pored supruga i to je – sve.

Treće, sumnja se da je Andrej Vučić ozbiljan trgovac političkim uticajem, a Nataša bi to mogla da bude tek ako Vuk Jeremić pobedi na izborima i dočepa se neke realne vlasti.

Bezobzirnim i do nebesa glupavim saopštenjem o Nataši Jeremić SNS je sam sebi lupio šamar i vrlo verovatno povećao rejting Vuka Jeremića. S ovim ispadom postalo je evidentno da je Jeremić žrtva crne propagande, a osetljivost kojom SNS brani lik i delo premijerovog brata samo podgreva narodnu sumnju naraslu u skladu s izrekom da tamo gde ima dima ima i vatre.

Vukadinović pita: Suzama sam lepio – plakate!

Poslanik Đorđe Vukadinović, u grčevitoj borbi da očuva neku vrstu skupštinske aktivnosti, na konferenciji za novinare u holu Skupštine postavio je važno pitanje. Rekao da treba utvrditi da li je Milivoje Gajić, koji je u subotu poginuo kada je lepio plakate Srpske napredne stranke, "delovao samoinicijativno", ili ga je neko pretpostavljen poslao, ko ga je poslao i ima li mesta krivičnoj odgovornosti tog ko ga je poslao da, po noći, na auto-putu lepi plakate i tako ugrozi život i sebi i drugima.

Plakati su lepljeni na neadekvatnom mestu i u neadekvatno vreme, rekao je Vukadinović, a za to Aleksandar Vučić snosi makar moralnu, ako ne i neku drugu odgovornost.

Vučić je rekao, na mitingu u Novom Sadu, da dotičnom Gajiću "bude laka srpska zemlja". I to je bilo sve.