Startni znak za početak izbornog procesa, u trenutku nastajanja ovog teksta, još nije dat, ali se već iz dosadašnjih šumova, kao i zvaničnih objava o tome koji će izbori biti i kada, uz već naraslu predizbornu atmosferu, nazire njegov jasan ton. Na ovu temu razgovaramo sa Rašom Nedeljkovim, programskim direktorom Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), organizacijom civilnog društva akreditovanom za nezavisno posmatranje i kontrolu izbornih procesa, koja je po svom kontrolorskom štambilju prepoznata još od vanrednih parlamentarnih izbora prošle godine.

"VREME": I, konačno, odlučeno je da parlamentarnih izbora neće biti. Kako ta odluka dalje utiče na izbornu kalkulaciju, odnosno kome ide u korist?

RAŠA NEDELJKOV: Svaka odluka o izborima išla je u korist onoga ko je imao moć da je donese, tako i ova da li će se ići i na vanredne parlamentarne izbore. Ustavna i zakonodavna moć je u rukama predsednika Narodne skupštine, ali je ovoga puta svima nedvosmisleno jasno da je u rukama jednog čoveka koji kroz partiju i druge kanale moći kontroliše parlament, odnosno on odlučuje. Sama neizvesnost i spekulacije koje su se pojačavale u vezi sa tim da li će i kojih izbora biti govori o bazičnom nedostatku demokratske političke kulture, o tome da ne postoje red i sistem. Umesto toga, institucije se podređuju neposredno partijskim interesima. To nije nešto novo i nije ekskluzivno samo za Srbiju, ali iz perspektive organizacije civilnog društva koja se zalaže za kvalitet demokratskih procesa moram da kažem da naprosto nije u redu da do poslednjeg trenutka ne znamo koje ćemo izbore imati.

Što se tiče same izborne matematike, jasno je da je prisutna ideja da se jednim udarcem ubije više muva. Očigledno je da istraživanja javnog mnjenja, a ne politike rešavanja problema, diktiraju kakve ćemo izbore imati. I ona su pokazala da je u ovom trenutku politički oportunije da imamo samo predsedničke izbore.

Opozicija je na ovim izborima, koliko vidimo, podeljena na prodesničarsku i proevropsku, pa unutar njih ide u dve ili tri kolone. Koja bi mogla biti najvidljivija posledica s obzirom na tako širok spektar kandidata?

Teško je ovde govoriti ko su protivkandidati, jer je jako teško odrediti kakvu politiku kandidati zastupaju. Videli smo da su političari prilično slobodni da interpretiraju različite ideologije i da zastupaju one interese za koje prepoznaju da im u tom trenutku donose najviše poena. Opet se vraćamo na vođenje politike na osnovu javnomnjenjskih istraživanja, a ne u odnosu na državotvornu politiku. Smatram da ni javnost nema dovoljno informacija ko zastupa kakvu politiku. Znamo, na primer, kakve vrednosti zastupa Saša Janković ili makar kakve je vrednosti iznosio u javnost sa pozicije ombudsmana. S druge strane, imamo u ovom trenutku jakog kandidata u opoziciji – Vuka Jeremića, koji je imao različitih izjava, od prilično nacionalističkih do krajnje liberalnih. Zatim, imamo predstavnika vlasti koji iznosi prilično snažne stavove u odnosu na EU i zapadne vrednosti, ali u istom trenutku balansira i sa Rusijom. I sad, ko je tu proevropski orijentisan? Na osnovu čega definišemo ko je za koju politiku? To je ono što tek ostaje da čujemo. Još nešto je važno, u ovom trenutku ne znamo ko su ciljne grupe kandidata, odnosno na koji način se one poklapaju ili preklapaju. Ne znamo da li se kandidati opozicije dopunjuju i time čine nekakav front u odnosu na kandidate koji su bliski vlastima – ili rade jedan protiv drugog.

Ne mislite da veći broj kandidata direktno implicira i veću izlaznost?

Ne. Ili, možda, ako izlaznost pretpostavlja da se birači ipak odluče za nekog od kandidata. S druge strane, ako ste svesni da vaš kandidat neće pobediti, postavlja se pitanje: pa kome onda da dam glas? Otvoren je put i ka manjoj i ka većoj izlaznosti. Ali ono što mnogo više utiče na izlaznost jeste poverenje u izborni sistem. Istraživanja koja je CRTA sprovela govore o tome da od 2008. do 2014. u našoj zemlji postoji pad izlaznosti građana na izbore. Prošle godine, 2016, zabeležen je blagi porast, ali to je daleko ispod u odnosu na 2008. godinu.

Šta nam to kazuje, da su birači ponovo počeli da stiču poverenje u izborni sistem?

Ne mora da znači, možda su prošle godine bili malo više animirani. S jedne strane, kada pitamo građane koji je to mehanizam pomoću koga oni kao građani mogu da učestvuju u nekom delu procesa demokratije u Srbiji, jedino što vide jesu izbori. A sa druge strane, imamo pad izlaznosti. Možemo to čitati i kao nedostatak jasne ponude, nedostatak programa i politike, jer građani očigledno imaju apetit za tim, ali ne dobijaju ponudu. U julu prošle godine sproveli smo javnomnjenjsko istraživanje o tome kako su građani videli vanredne parlamentarne izbore 2016. godine. Dvadeset procenata građana smatralo je da je bilo neregularnosti na prethodnim izborima koji su uticali na rezultate, a 40 odsto da je bilo neregularnosti, ali da nisu uticali u većoj meri na konačne rezultate. Kada govorimo o poverenju u izborni sistem, treba da imamo na umu tih 60 odsto građana koji smatraju da je bilo neregularnosti na prethodnim izborima, što je alarmantno. Većem rastu njihovog nepoverenja i odluci da ne učestvuju na izborima doprinosi nedostatak jasne, snažne reakcije države na probleme u izbornom procesu koji su vidljivi. Dokle god imamo nekažnjivost kao pravilo u odnosu na presude kojima se staje na put ili šalje jasna poruka da krivična dela u izbornom postupku nisu dozvoljena, kao što su korupcija, pritisci, iznuđivanja da se glasa za određenu stranku, dotle ćemo imati problem s demokratijom u Srbiji.

U koju vrstu pritisaka spada i uporan apel vlasti na birače da izbori moraju biti završeni u prvom krugu?

To nije govor državnika, to je govor političara, tačnije politička taktika. Ona spada u deo problema onda kada imate kandidata za predsednika koji je ujedno i predsednik vlade. Onda se postavlja pitanje, u kom kapacitetu to govori, recimo, Aleksandar Vučić, ili ministri u vladi? Biće to jedan od velikih izazova kada govorimo o prirodi predstojeće kampanje, jer mi smo i prošle godine zabeležili veoma veliku prisutnost funkcionerske kampanje, kada su pre svega lokalni funkcioneri i državni činovnici obavljajući svoju javnu funkciju promovisali svoju stranku. U to vreme bilo je i funkcionera tadašnje vladajuće stranke na nivou pokrajine Vojvodina koji su se slično ponašali. Govorimo dakle o jednoj političkoj kulturi ili nekulturi koja glasi, ukoliko si na vlasti – u kampanji ti je sve dozvoljeno. E pa, mislim, ukoliko želimo da gradimo državu, važno je da dajemo i odgovorne izjave, važno je da postoje konsekvence za javno izgovorenu reč.

Koja je po vama javno izgovorena reč simbolično obeležje ovih izbora? Je li to možda "pobeda u prvom krugu", "izlaznost" ili nešto treće?

Do sada smo bili koncentrisani na to koje ćemo izbore imati i kada će da budu. Iako kampanja nije još zvanično krenula, ovo što smo do sada čuli nisu bile nikakve snažne poruke u vezi s tim šta treba da bude uloga predsednika u narednih pet godina. Kao neko ko se bavi izbornim procesom, voleo bih da smo mnogo više slušali o tome u kakvoj atmosferi ćemo imati izbore. Ko će kontrolisati medije? Da li će svi kandidati imati jednak, ravnopravan pristup na najuticajnijim mas medijima? Na koji način će kandidati, odnosno njihovi izborni štabovi koristiti javna sredstva u kampanji? Da ne govorimo o nuđenju rešenja i politika. Politika u najčistijem smislu reči, kao veština upravljanja državom, ovde za sada izostaje.

Ako biste ipak morali da se opredelite za tu jednu reč?

Bila bi to "stabilnost", reč koju smo čuli mnogo puta. Jer, stabilnost i budućnost Srbije dovode se u pitanje ukoliko na dve različite pozicije u izvršnoj vlasti dođu ljudi iz različitih političkih miljea. A to dalje znači da je razvoj zemlje pretpostavljen time da su sve institucije i sve pozicije pokrivene ljudima i kadrovima iz jednog političkog centra.

Drugim rečima, ključna reč služi za obesmišljavanje samih izbora?

To je jedna od stvari koja obesmišljava izbore. Druga stvar je kupovina glasova, odnosno pritisci na birače da glasaju za određenog kandidata.

Do koje mere sve te nabrojane neregularnosti mogu biti dozvoljene?

Neke su merljive, a neke su stvar utiska. U prošloj kampanji imali smo mnogo informacija i priča o kupovini glasova. Međutim, da biste dokazali kupovinu glasova, morate imati ili svedočenja ljudi ili bilo koji dokaz te radnje. S druge strane, dovoljno je i ukoliko se samo stvori atmosfera u kojoj se priča o kupovini glasova, o pritiscima. I jedna i druga situacija su problematične. Međunarodna praksa kaže da četiri procenta velikih nepravilnosti na biračkim mestima nisu dovoljna da se dovede u pitanje regularnost izbora.

Upravo onoliko koliko ste vi utvrdili prošle godine na parlamentarnim izborima.

Da, međutim, setite se, prošle godine su tri izborne liste bile na ivici cenzusa. Jedna izborna lista bila je svega za jedan glas ispod cenzusa. U tom slučaju četiri odsto biračkih mesta može da promeni izborni rezultat. Kada pričamo o međunarodnoj praksi, deset odsto nepravilnosti na biračkim mestima ukazuje da su neregularnosti, da kažem, ozbiljne.

Izbori su zakazani za 2. april, a ako bude drugog kruga, održaće se 16. aprila, na Uskrs, u vreme kada će mnogi otputovati na kraći odmor. Kakav je vaš komentar u vezi sa tim "prazničnim" izborima, kada se ionako zna da u drugom krugu po pravilu izlazi manje glasača?

Prvo, kampanja se svodi na minimalan period, a za predsedničke izbore ona može da traje od 30 do 60 dana. Gledano iz ugla političke matematike, oni koji su takmaci stavljaju se u nepovoljniji položaj, pogotovo sa zakazivanjem drugog kruga na sam praznik. Kako god da su odlučivali o datumima, reč je o kalkulaciji na osnovu javnog mnjenja, na osnovu toga da li će "moji" glasači izaći 16. aprila na izbore, te da li će glasači potencijalnog protivnika u drugom krugu izaći na izbore ili pak otputovati negde na odmor. Odlučivalo se iz malih, uskogrudih interesa političara. Iz perspektive nekoga ko bi trebalo da bude državnik očekivalo bi se da želi da crpi legitimitet iz što većeg broja građana zemlje i da na taj način postane stub institucije koju želi da predstavlja.

Jasno je da pozicija aktuelnog premijera i ujedno predsedničkog kandidata stavlja u nefer startnu poziciju ostale kandidate, makar samo u medijskoj promociji. Šta vama kao posmatraču to govori o karakteru predstojeće kampanje?

Ono što je problematično jeste da naše pozitivno pravo dozvoljava tu opciju. Osim toga, premijer ima čitavu aparaturu iza sebe koja podrazumeva sve nivoe vlasti u našem društvu. U tom smislu ne možemo govoriti o ravnopravnim izborima. Kada to dovedemo u vezu sa medijima, možemo koristiti iskustva iz prethodne izborne kampanje, analize medija koje smo obavili mi, ali i druge organizacije civilnog društva. Jedna stvar je bila nedvosmislena, da je vladajuća koalicija, odnosno premijer imao daleko veći broj pojavljivanja u medijima i to sa afirmativnim, pozitivnim odjekom. Opozicioni lideri, pa čak i drugi lideri vladajuće koalicije imali su daleko manje pojavljivanja, a i kada bi se pojavili u medijima, u malom procentu su bili praćeni pozitivnim ili makar neutralnim sadržajem. U većini slučajeva, pogotovo u tabloidnim medijima, taj sadržaj je bio izrazito negativan. Zabrinjavajuće je što regulatorno telo koje bi trebalo da kontroliše rad elektronskih medija do ovog trenutka nije izašlo sa svojom analizom, niti je bilo šta uradilo tokom izborne kampanje kako bi omogućilo ravnopravnost. Ako govorimo o predstojećoj izbornoj kampanji u kojoj će sasvim sigurno za predsednika trčati najviši funkcioner u našoj državi, predsednik vlade, i ako imamo iskustvo iz prethodnih izbora o tome kako izgleda raspodela i ponašanje medija s jedne strane, a sa druge kako izgleda izostanak posmatranja regulatornih tela, onda već sad ne možemo govoriti o fer utakmici i ravnopravnim okolnostima za izbore.

Koja je vaša ocena dosadašnje predizborne atmosfere?

Obišli smo u prethodnih mesec dana skoro celu Srbiju i sasvim je sigurno da postoji atmosfera u kojoj se priča o pritiscima i o kupovini glasova naširoko. Kad kažem naširoko, mislim bukvalno na celu teritoriju. Nema opštine u kojoj nismo bili, a da nismo slušali o istim ili sličnim mehanizmima koji se koriste za prikupljanje podrške i za sigurne glasove.

U ovom trenutku govorimo o atmosferi u kojoj ljudi nisu spremni da govore o svom političkom mišljenju, makar ne javno, jer se plaše na koji način to može da utiče na njih ili na nekog u njihovom okruženju. Svakako da i sam način tretiranja kandidata koji nisu bliski vlasti doprinosi takvoj atmosferi straha. A sama okolnost da ne smete da kažete da ćete da glasate za određenog kandidata govori o atmosferi pritiska koja je našim pozitivnim pravom zabranjena.

Na izborima od prošle godine zabeležili ste niz nepravilnosti u vezi sa biračkim spiskovima, položajem nezavisnih kontrolora i mnogo toga još. Da li se nešto od tada promenilo?

Nažalost, promenilo se veoma malo, gotovo ništa. Kad kažem veoma malo, ostavljam prostor da se nešto dešavalo iza kulisa odnosno unutra institucija. Ono što je sadašnja slika, a možda će se promeniti u narednih mesec dana, jeste da ćemo u izbore ući sa prilično oslabljenim kapacitetom nezavisnih kontrolnih institucija. Jedna je Agencija za borbu protiv korupcije, druga je REM, obe imaju veoma važna ovlašćenja za kontrolu političkih aktera u izbornoj kampanji – jedna u odnosu na javne resurse i funkcionersku kampanju, druga u odnosu na ponašanje medija. Dakle, to su dve ključne stvari. Što se biračkih spiskova tiče, na pitanje koje smo nadležnim institucijama postavljali i mi i drugi – kako je moguće da se birački spisak u elektronskoj verziji na veb-sajtu državne uprave toliko razlikuje u odnosu na izvode biračkog spiska – odgovor još nismo dobili. I ne znamo šta se događa u vezi sa tim, nemamo signal da se neko time bavio, ali ostavljamo mogućnost da je neko poslednjih meseci intenzivnije ažurirao birački spisak. Samo, problem biračkog spiska ne potiče od prethodnih izbora, to je očigledno kancerogeno pitanje za sve vlasti. Mogu da budem slobodan i da kažem da to, na kraju krajeva, i odgovara strankama na vlasti pošto one imaju mogućnost da utiču na to kako će izgledati birački spisak.

Koliko je zapravo biračkih mesta u Srbiji pokriveno vašim nezavisnim kontrolorima na dan izbora?

Mi pokrivamo celu Srbiju kroz uzorak. Za 8370 biračkih mesta, da biste posmatrali izbore u skladu sa međunarodnim pravom građanskog posmatranja moraju da postoje dve smene, dva kontrolora po biračkom mestu. Da bi se posmatrala sva biračka mesta treba 17.000 obučenih ljudi koji nisu aktivni ni u čijoj kampanji. To se ni u svetu u suštini ne radi, već se prave statistički stratumi na osnovu kojih kažemo: ako posmatramo ovih 450 biračkih mesta, to posmatranje nam daje sliku šta se događa u celoj Srbiji. Dakle, ako se na jednom biračkom mestu pojavi neko ko će ubaciti 50 glasačkih listića u kutiju, to je na nivou 1 prema 450 i po pravilu ne utiče na izborne rezultate. Ali ako vi to ponašanje utvrdite na većem procentu, znači da se u većem procentu događa i u Srbiji. Da ilustrujem: prošle godine na izborni dan postavili smo pitanje našim posmatračima da li je bilo slučajeva da je neko proverio u elektronskoj bazi da se nalazi u biračkom spisku, ali kada je došao na biralište nije mogao da glasa, i potvrdan odgovor dobili smo sa 20 odsto biračkih mesta. To nam je reklo da je problem biračkog spiska šireg karaktera i ne tiče se samo jedne opštine, jednog okruga, već cele Srbije. Ali, kada smo postavili drugo pitanje: koliki je broj ljudi onemogućen zbog toga da glasa dobili smo odgovor da je u pitanju svega 0,37 birača. Naravno, sramno je što nisu mogli da glasaju, ali taj problem, ma kako važan, nije bio od većeg uticaja na konačan ishod rezultata.

Stranke pak nemaju kontrolore nego članove proširenog sastava biračkih odbora i oni u odnosu na političku procenu odlučuju da li će prijaviti probleme ili neće.

Kakva je kontrola glasova na Kosovu?

Prošle godine na Kosovu nismo imali kontrolore, ali za integritet tog procesa garantovala je misija OEBS-a, uz čiji se nadzor i koordinaciju glasalo, dok je brojanje obavljeno u Srbiji, u Vranju i u Raškoj. Deo tog procesa smo pratili, ali nismo pratili put glasova od Kosova do "sabirnih centara". To jeste senka u tom procesu, ali ne mogu da kažem o tome ništa pozitivno ili negativno. Sa Kosova dolazi 55.000 glasova, što je petina glasova potrebna za ulazak u parlament ako pričamo o parlamentarnim izborima.

I, za kraj, koliko je elektronski način glasanja daleko od nas?

Prva prepreka za uvođenje elektronskog glasanja je nepostojanje resursa. Često nemamo para da na čestit način organizujemo biračko mesto, da imamo paravane, na primer. Mi sada govorimo o opštinskim izbornim komisijama, dakle ne o biračkim mestima, koje nemaju kompjutere. Imamo biračka mesta koja su organizovana u restoranima, kafanama, čak u kazinu. Da biste organizovali elektronsko glasanje, vi morate imati ozbiljnu elektronsku strukturu, a mi nemamo ni jedinstven registar građana. Nemamo ni rešenost državnih institucija da se unapredi postojeći izborni proces. Uvođenje elektronskog glasanja, za koji lično mislim da bi bio vrhunac uspeha nas građana, pretpostavlja kapacitet države da izbore organizuje tako da građani imaju poverenje u taj sistem. Pogledajte samo da je i RIK prošle godine imao ozbiljnih problema sa resursima kako bi sproveo izbore na efikasan način, a da ne govorimo o tome kako sve to izgleda kada se spustimo na okolnosti u lokalu.