Makondo, beogradski izdavač strip-serijala Pogrebnik Ralfa Mejera i Gzavijea Dorisona, objavio je njegov prvi album Čovek koji je jeo zlato prošle godine, a nedavno i naredna dva, Ples lešinara i Ogar iz Sater kampa, kako bi ih promovisao istog dana kada je u Francuskoj, matičnoj državi ovog čuvenog stripa, promovisan njegov najnoviji, treći deo.

Pogrebnik je nesumnjivo značajan strip-serijal. Prva dva albuma, objavljena u Francuskoj 2015. godine, pratila je opsežna marketinška kampanja i pre nego što su i ugledali svetlost dana. Serijal je najavljivan kao "najveći vestern nakon Bluberija", ikonografskog serijala Žan-Mišela Šarlijea i Žana Žiroa koji se smatra vrhunskim ostvarenjem ovog žanra. Takve najave i marketinške kampanje nisu ništa novo, niti ulivaju poverenje, jer ko može stvarno tvrditi koji će to strip doživeti planetarnu popularnost Bluberija ili se pak ugasiti posle nekoliko brojeva. Međutim, čim je prvi album objavljen stigle su pozitivne kritike, kao i sjajni rezultati prodaje. Nakon drugog albuma nastala je pauza, sve do nedavne promocije novog serijala Pogrebnika: marketinška kampanja je opet pokrenuta, i Pogrebnik 3 je postao jedan od najiščekivanijih stripova u Francuskoj. Prethodni albumi su prodati u stotinama hiljada primeraka, i najvažniji test za serijal će biti potražnja za ovim novim albumom kojim započinje nova narativna celina.

Scenarista Pogrebnika Gzavije Dorison jedan je od najpoznatijih mejnstrim autora današnjeg francuskog stripa. Karijeru je počeo 1997. godine serijalom Le Troisieme Testament, i otad je angažovan na nekim od najtiražnijih serijala izdavačkih kuća Glenat i Dargaud. Odnedavno je zadužen i za pisanje scenarija novih epizoda serijala Torgal, koji važi za jedan od najvećih strip-klasika. Domaća publika ga poznaje po serijalima WEST, koji je objavljivan u "Politikinom zabavniku" a sada ga u albumskom formatu objavljuje beogradska izdavačka kuća Darkwood, Long Džon Silver, čija je četiri albuma objavio Darkwood, i Prorok od istog izdavača, kao i Asgard Phoenix pressa. Dorison se na tim serijalima oprobao u temama poput srednjevekovnog misticizma, pirata, okultnog divljeg zapada, mobidikovske verzije nordijske mitologije i lavkraftovskog horora.

U Pogrebniku se vraća vesternu, ali u maniru mejnstrim realističnog žanra, sa svim surovostima koje se mogu očekivati na Divljem zapadu u drugoj polovini 19. veka, u mestima gde su civilizacijske tekovine u velikoj meri gurnute u stranu, o čemu asocira natpis "Dobro došli u Oregon – Ovde prestaje civilizacija" na jednom drvetu u trećem albumu.

Pogrebnik se kroz širi narativ vestern žanra bavi ispitivanjem rubnih oblasti civilizacijskih normi. Radnja prati pogrebnika Džonasa Kroua, kome profesija služi i kao paravan s obzirom da mu je glava ucenjena zbog impresivnog broja ubistava. Ljudi ne vole pogrebnike, klone ih se, i to Džonasu savršeno odgovara za skrivanje svog pravog identiteta. On je akter tipičnog antiherojskog stava, pokušava da se kloni nevolja koje ga ipak sa lakoćom pronalaze.

Pogrebnik ne stavlja akcenat na akcione scene, već na neizvesnost daljih postupaka svih likova, pa i glavnog aktera. Dorison naglašava izbore likova u pojedinim situacijama kao tačku oko koga gradi dešavanja. Glavna bitka u Pogrebniku se vodi u glavama aktera, a ne na bojnom polju. Dorison smešta svoje likove u potencijalno moralno degradirajuće situacije, u kojima je njihov izbor predmet dubokih unutrašnjih konflikata. Time se karakterizacija likova odvija pred očima čitalaca, produbljuju se pitanja koja ih okružuju, a sami akteri prolaze kroz faze evolucije i devolucije moralnosti. Dorison ne dopušta da simpatije prema glavnim likovima budu bezrezervne. Pojmovi junaštva i junaka u Pogrebniku ne postoje, već samo ljudi u potpunoj čovečnosti, sa svim manama i slabostima.

Ralf Mejer je kao crtač radio sa Dorisonom na dvodelnoj priči Asgard, koju je u Srbiji objavila izdavačka kuća Phoenix press, kao i na jednom od albuma serijala XIII. Mejerov crtež, uz kolor Karolin Delabi, odgovara realističnom maniru Pogrebnika. U prvom albumu se u velikoj meri klonio crtanja velikih pejzaža Divljeg zapada, ali već od drugog albuma, nakon neophodnog uhodavanja, počinju da se nižu impresivne table sa širokim planovima pustinja i planina.

Međutim, zašto ne istaći, suprotno mišljenju marketinških stručnjaka Pogrebnik se ipak ne može porediti sa Bluberijem. Reč je o dva potpuno drugačija aktera, a samim tim i narativa. Bluberi uglavnom ostaje u okvirima filmskih uzora klasičnog vesterna. Poručnik Majk Bluberi je i pored antiherojske uloge lik snažnih moralnih normi, dok se u etiku Džonasa Kroua neprestano sumnja. Otud i opasnost po čitaoce da u traženju bluberijevskih uzora, kojih ima vrlo malo, zanemare stvarne kvalitete ovog serijala.

Još je rano govoriti o uspešnosti Pogrebnika kao serijala i prognozirati mu slavu Bluberija. Objavljeno je tek tri albuma – čak je i Bluberiju bilo potrebno sedam albuma da dosegne kvalitet zbog koga je postao čuven. Važna je namera autora da Pogrebnik preraste u dugovečan serijal, jer za to i te kako ima potencijala. Ne treba ga posmatrati u svetlu marketinških pozivanja na klasike, već kao nezavisnu priču sa sopstvenim kvalitetom.