Pred najavljeni susret ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i američkog državnog sekretara Reksa Tilersona o mogućoj normalizaciji prilično loših američko-ruskih odnosa vlada veća panika nego u filmu Rusi dolaze.

Rusko-američkom sporazumu se s jedne strane protive američki jastrebovi (u koje spada raznolika galerija aktera – od humanitarnih intervencionista, liberala i konzervativaca kakav je recimo bivši vijetnamski zarobljenik Džon Mekejn). S druge strane, zabrinuti su pripadnici evropskih vladajućih establišmenata koji "neće ni Trampa ni Putina za predsednika" i koji se plaše da će biti oduvani nekim "trampovskim" populističkim galskim ili drugim talasom. Tu su i istočni Evropljani pod NATO kišobranom. Pristrasni analitičari nagađaju šta hoće Tramp, a šta hoće Putin – koji je rekao šta hoće još pre deset godina, ali ga nisu čuli.

Ta atmosfera čini aktuelnim govor predsednika Ruske Federacije na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 10. februara 2007. u kome je on osporio u to vreme potpuno neprikosnoveni koncept jednopolarnog sveta, rekavši da taj termin znači samo jedno: jedan centar vlasti, jedan centar moći, jedan centar donošenja rešenja – svet jednog gospodara, jednog suverena, a da to nema nikakve veze s demokratijom, da je neprimenljivo, nemoguće i opasno.

Krizu na Bliskom istoku, koja se 2007. tek razgorevala nakon američke invazije u Iraku 2003, Putin je povezivao i sa rastom socijalne napetosti u nepravednom i ciničnom unipolarnom svetu gladnom profita, koja, po njegovoj proceni, u bednim i depresivnim regionima neizbežno utiče na rast radikalizma, ekstremizma, potpiruje terorizam i lokalne konflikte. "A ako se desi da sve ovo, na primer, na Bliskom istoku dodatno pojača percepciju spoljnog sveta kao nepravednog, onda postoji opasnost od globalne destabilizacije", rekao je Putin 2007.

Naročito oštro je govorio o tome da je krajnje opasna hipertrofirana primena vojne sile u međunarodnim odnosima, jer vodi iz jednog konflikta u drugi, dovodi do toga da se niko više ne oseća bezbednim, zato što se niko više ne može osloniti na međunarodno pravo kao na kamenu stenu, a takva politika vodi u trku u naoružanju.

Na pitanje da li treba nezainteresovano i bezvoljno gledati na različite unutrašnje konflikte u pojedinim zemljama, na postupke autoritarnih režima, tirana, na rasprostranjenje oružja masovnog uništenja, Putin je sagovornike podsećao na to da se desila mirna transformacija sovjetskog režima – i "to kakvog režima, s kakvom količinom oružja, posebno atomskog oružja" – pa zašto je sada u svakom pogodnom slučaju nužno bombardovati i pucati?

NE NATO: Najkonkretnije se Putin 2007. protivio proširenju NATO-a na istok.

Dogovor o običnim oružanim snagama u Evropi potpisan 1999. uvažavao je novu geopolitičku realnost – likvidaciju Varšavskog bloka – i sadržavao odredbe o razmeštanju određene količine oružja na tzv. krilnim pozicijama, ali su države članice NATO-a otvoreno izjavile da ga neće ratifikovati do trenutka dok Rusija ne povuče svoje baze iz Gruzije i Moldavije, objašnjavao je 2007. godine. Putin je tvrdio da je ruska vojska usporenim tempom izvođena iz Gruzije, a da je u Moldaviji ostalo oko 500 vojnika koji ispunjavaju mirotvoračke dužnosti i čuvaju skladišta oružja koja su tamo ostala iz vremena SSSR. Upozorio je, međutim, da su u to vreme u Bugarskoj i Rumuniji razmeštane takozvane lake američke isturene baze od po pet hiljada komada bajoneta u svakoj.

Prema Putinovim rečima, ozbiljni provocirajući faktor je bilo to što je NATO na ruskim državnim granicama, a Rusija, strogo ispunjavajući dogovor, nikako ne reaguje na ta dejstva.

"Šta je ostalo od uveravanja koja su davali zapadni partneri posle raspuštanja Varšavskog pakta? Njih niko čak i ne pominje", rekao je i podsetio na izjavu tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a nemačkog generala Manfreda Vernera u Briselu 17. maja 1990: "Sama činjenica da smo mi spremni da ne razmeštamo vojsku NATO-a van teritorije Savezne Republike Nemačke daje Sovjetskom Savezu tvrde garancije bezbednosti."

Na pitanje zašto se Rusija boji demokratije i stabilnih suseda, s obzirom na to da je priključivanje NATO-u rezultat demokratske volje država koje hoće da pođu tim putem, odgovorio je konstatacijom da NATO nije univerzalna organizacija kao Ujedinjene nacije, već da je to pre svega vojno-politički blok, da Rusija ne spori da je čuvanje sopstvene bezbednosti prerogativ svake suverene države, ali je pitao da li je pritom nužno gurati vojnu infrastrukturu ka ruskim granicama.

Putin je 2007. rekao da su sistemi protivraketne odbrane (PRO) u istočnoj Evropi u to vreme bili neefektivni, ali da će Rusi morati da reaguju kada nastupi trenutak da ruske nuklearne snage pomoću tog sistema mogu biti neutralizovane, a balans narušen, što može voditi rasplamsavanju lokalnih pa i globalnih konflikata. Na pitanje "kako", odgovorio je: "Onako kako je jeftinije po nas – asimetrično… Ako vi govorite da sistem PRO nije usmeren protiv nas, onda ni to naše oružje nije usmereno protiv vas. Tu nema ničeg ličnog, to je samo računica…"

GRUZIJA I UKRAJINA: Godinu dana posle tog skupa u Minhenu, dok je Putin, tada premijer, bio na Olimpijadi u Pekingu, tadašnji od Zapada podržavani predsednik Gruzije Mihail Sakašvili pokrenuo je vojnu akciju radi pokoravanja i reintegracije odbegle Južne Osetije, pa je posle pogibije ruskih mirotvoraca na liniji razdvajanja po naredbi tadašnjeg predsednika Dmitrija Medvedeva ruska vojska intervenisala u Gruziji, što su zapadne države tumačile kao ruski upad u Gruziju. Južna Osetija je proglasila nezavisnost, a konflikt je zamrznut.

Godine 2014, opet za vreme Olimpijskih igara, ovog puta zimskih u Sočiju, tzv. Majdan revolucija rezultirala je svrgavanjem ukrajinskog premijera Viktora Janukoviča, nakon čega je u prisustvu ruske vojske (koja je inače bila u Sevastopolju u okviru ugovora o lociranju Crnomorske flote) na Krimu sproveden referendum o priključenju Rusiji. Tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton je to poredila sa Hitlerovom aneksijom Sudeta, Putinu su u zapadnim medijima crtali Hitlerove brkove, a Raša tudej se i danas ruga američkom slabom poznavanju istorije i vrti klip u kome neka američka političarka besno protestuje protiv ruskog upada u Koreju (russian incursion i Korea… Krimea). Dok su analitičari Stratforda i drugih think–tank organizacija prognozirali da će Putin sigurno osvojiti još parče Ukrajine da bi obezbedio koridor do Krima, s druge strane Krima, u Kerčenskom moreuzu Rusija gradi 19 kilometara dug most. Putin izjavljuje da je bolje da na Krimu bude ruska Crnomorska flota nego flota NATO-a "pa da nas zovu u goste".

Godine 2014. Putin je nekoliko puta pomenuo kosovski primer kao presedan koji je razrušio princip nepromenljivosti granica, kad su ga optuživali da taj princip krši pripajanjem Krima Rusiji. Na pitanje šta će biti s Kosovom i Srbijom, Putin je te 2007. odgovorio da nije nužno predstavljati sebe kao gospoda boga i rešavati sve probleme svih naroda. Većina zapadnih zemalja je 2008. priznala nezavisnost Kosova.

Kad je posle Majdan revolucije u Kijevu, u Donbasu izbio ustanak, pa nakon što je Ukrajina pokrenula takozvanu Antiterorističku akciju, poginulo je oko 10.000 ljudi. Zapadne države su optužile Rusiju da je vojno intervenisala u Ukrajini i ugrozila njen državni suverenitet, i zavele su joj sankcije. Rusija je optuživala SAD i zapadne sile da su izvele državni udar u Kijevu. Konflikt je zamrznut takozvanim Minskim sporazumom, ali puškaranja na liniji razdvajanja nisu prestala.

NATO je 2012. počeo raspoređivanje tenkovske brigade od oko 4000 ljudi u baltičkim zemljama, koje je iz nekih razloga proglasio za sledeću metu ruskog rata preko posrednika (proxy war), te u Poljskoj, s nagoveštajem da će se jedinice rotirati i biti takođe raspoređene u Rumuniji i Bugarskoj. Rusija je zauzvrat pojačala vojno prisustvo, razmestivši novu diviziju uz svoju severozapadnu granicu, a u Kalinjingradu je postavila raketne sisteme "iskander".

GAS: Putin je u Minhenu 2007. pokušavao i da umiri evropske partnere posle energetske krize 2006, kada je zbog navodnog ukrajinskog neovlašćenog preuzimanja ruskog gasa namenjenog Evropi u zimskom periodu bio prekinut dovod gasa gasovodom Urengoj–Pomari–Užgorod (čijim velikim delom upravlja Ukrajina, a koji je inače izgrađen osamdesetih u vreme SSSR, uprkos tome što je administracija američkog predsednika Ronalda Regana zabranila američkim kompanijama da isporučuju opremu za njegovu izgradnju, pa i uvela sankcije protiv evropskih kompanija koje su odbile da na američki pritisak odustanu od ugovora sa SSSR o isporukama gasa preko tog gasovoda). Rekao je da u energetskoj sferi Rusija stoji na stanovištu da cenu energenata određuje tržište, a ne političke spekulacije, ekonomski pritisak ili ucene, za šta su Rusiju u to vreme sumnjičili Amerikanci, koji su se uplitali u energetsku priču u Evropi opisujući je kao previše zavisnu od Rusije, možda i radi obezbeđivanja tržišta za američki tečni gas, a i radi obezbeđivanja dovoda gasa u EU iz Azerbejdžana.

Razni faktori iz EU su u poslednjoj deceniji nizom poteza pokušavali da navedu ruski Gasprom da odustane od prekida tranzita gasa u EU preko Ukrajine najavljenog za 2019, odnosno preko pomenutog gasovoda Urengoj–Pomari–Užgorod, nekad nepoželjnog za Amerikance. Osujećena je realizacija gasovoda Južni tok na dnu Crnog mora. Motiv je bio da se novom evro-američkom štićeniku Ukrajini, čija je ekonomija bila u slobodnom padu, obezbedi tranzicioni prihod. Kad je zbog pritiska Evropske energetske zajednice, čije odredbe zabranjuju proizvođaču da bude i distributer gasa, Bugarska zamrzla rad na realizaciji Južnog toka, Rusi su precrtali Južni tok, a Putin je s turskim predsednikom Erdoganom ugovorio izgradnju Turskog toka, čija je realizacija posle šestomesečne krize u tursko-ruskim odnosima nastavljena. U međuvremenu, posebnim aranžmanom s Nemačkom izgrađen je gasovod Severni tok 1. Ugovorena je i izgradnja drugog kraka baltičkog gasovoda Severni tok 2, kome se još protivi Poljska, čiji tranzicioni status taj gasovod ugrožava.

BLISKOISTOČNI ČVOR: Putin je još u Minhenu 2007. najavio da "Rusija izlazi iz položaja uzdržanosti". To je, inače, za savremenu rusku spoljnu politiku kultna i reklo bi se rukovodeća rečenica ruskog ministra i kancelara Aleksandra Gorčakova izgovorena 1860, posle oporavka nakon poraza u Krimskom ratu 1853–56.

Putin je konstatovao da je hladni rat, kao i svaki rat, ostavio neeksplodiranu municiju, ideološke stereotipe, dvojne standarde i šablone dvojnog mišljenja. Mnoge tada pomenute teme i sada su na dnevnom redu. Borbu protiv međunarodnog terorizma proglasio je za prioritet, a saopštio je i da Rusija deli zabrinutost kad je reč o karakteru i nameni atomskog programa Irana i o probi atomske bombe koju je izvršila Severna Koreja, što su pitanja aktuelna i danas.

Ponovio je da će se Rusija angažovati na sprečavaju širenja oružja za masovno uništenje.

Rusija je bila aktivna u pregovorima SAD, Međunarodne agencije za atomsku energiju UN i drugih zemalja sa Iranom 2013. o obustavljanju na deset godina programa obogaćivanja uranijuma koji može omogućiti proizvodnju atomskog oružja. Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je pak najavio da će preispitati taj sporazum (kojim se Iranu ukidaju sankcije).

U saradnji sa administracijom Baraka Obame, s kojom je bila u konfliktu zbog Ukrajine, Rusija je isposlovala da se likvidiraju sirijske zalihe sredstava za hemijski rat. To je dalo alibi Obami da odoli pritisku intervencionista kod kuće i ne uplete se prekomerno u još jedan rat.

Rusija je pružila i masivnu vazdušnu podršku snagama Bašara Asada u sirijskom ratu svih protiv svih koji traje od 2012. Ta ruska vojna intervencija je izazvala besne reakcije u zapadnim zemljama, posebno u onima koje su inače obučavale i oružjem pomagale razne frakcije sirijskih pobunjenika, a naročito u Velikoj Britaniji i Americi, s kojom je Rusija inače dugo neuspešno pregovarala o mirovnom aranžmanu za Siriju. Rusija se inače protivila "izvozu demokratije" kroz tzv. arapska proleća u Tunisu, Libiji, Egiptu i Siriji.

Američki predsednik Tramp je najavio da bi mogao da se sporazume s Putinom u borbi protiv Islamske države, koja se prostire na teritoriji Sirije i Iraka, gde je u haotičnom vakuumu posle američke invazije na Irak 2003. i nastala, a protiv koje su Amerikanci formirali koaliciju od 68 zemalja koja nije dala željene efekte.