Obavezni vojni rok jedno je od sredstava odbrambene politike. Kao i sve drugo, tako i obavezno služenje vojske stvar je procene pretnje i ugroženosti zemlje, ali ne samo to. Istorija nas uči da je obavezni vojni rok – pored svega ostalog – i sredstvo političke kontrole nad stanovništvom. Taman kad smo pomislili da će se vojske u zemljama bivše SFR Jugoslavije konačno profesionalizovati i svesti u razumne i potrebne mere, krenule su priče o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka u Hrvatskoj i u Srbiji.

TRKA U NAORUŽANJU NA LOKALU: Ozbiljna i hladna analiza regionalnih bezbednosnih prilika ne pruža nikakvo opravdanje za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka u obe države. Činjenično stanje – što bi rekli pravnici – ni u čemu se nije promenilo na Balkanu od vremena kada je vojna obaveza bila ukinuta. Hrvatska je postala članica NATO-a; Kosovo je fiksirano u nađenom stanju, a najava osnivanja (zapravo preimenovanja) njihove vojske ne menja ništa u sadašnjoj situaciji; stanje u Bosni i Hercegovini takođe je fiksirano Dejtonskim sporazumima. Četiri susedne države Srbije – Hrvatska, Mađarska, Rumunija i Bugarska – članice su NATO-a; Crna Gora samo što nije; Makedonija se o svom jadu zabavila. Pa odakle onda ova iznenadna i nepotrebna priča o obaveznom služenju vojske?

Pre svega od lokalnih političara koji u panici zveckaju oružjem i obilaze vojne otpade NATO-a i bivšeg Varšavskog ugovora, kupujući za pare koje nemaju viškove zastarele vojne tehnike koja im ne treba. Hrvatska je – bili smo užasnutim glasovima obavešteni – krenula da kupuje "balističke rakete" koje mogu da domaše do Paraćina. Kao prvo, svaka raketa koja nije navođena po definiciji je balistička; kao drugo, reč je o višecevnim raketnim bacačima (VBR) kakve i mi imamo i više nego što nam treba. Onda su Hrvatsku optuživali da kupuje borbene helikoptere (zastarele Kiowe iz rezerve Vazduhoplovne nacionalne garde), a da hoće da kupi i "borbene" helikoptere Blackhawk (UH-60), koji nisu borbeni, nego višenamenski, kao i naši. Onda je Aleksandar Vučić krenuo da kupuje od Rusa i Belorusa lovačke avione, što se može razumeti čim doznamo cenu remonta, protivavionske sisteme, ali i oklopna vozila i tenkove. Priča pritom o tome da Srbija kupuje "odbrambeno oružje i oruđe", kako voli da kaže. Avioni i protivavionski raketni sistemi spadaju u odbrambena sredstva; tenkovi i oklopna vozila ne. Da je krenuo da kupuje protivoklopna sredstva – to bi se dalo razumeti, bilo bi efikasnije i mnogo jevtinije.

ZA VOJSKU – SPREMNI: Vratimo se sada na vojni rok. U svetlu ovoga što smo nabrojali, pretnje uvođenja obaveznog služenja vojske u Srbiji i u Hrvatskoj spadaju u unutrašnju politiku, a ne u politiku odbrane. Dva nacionalistička režima osećaju gubitak kontrole u društvu; mlađe generacije malo su se razularile i stiču razne ideje; treba ih uterati u red i stegu. Šta je bolje od vojnog roka? Viktor Ivančić podsetio je nedavno na svoju vojnu obuku u IV gardijskoj brigadi u Splitu 1994: "Za dom – spremni" bio je obavezni pozdrav. E, sad: ovdašnje ministarstvo vojno uporno tvrdi da je nekih 60 odsto anketiranih građana za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Mi ne znamo odakle im podaci, kakva je starosna, obrazovna i polna struktura ispitanika. U Hrvatskoj idu malo nežnije: predstavnici Ministarstva obrane aludiraju na "kraće vikende u prirodi", neku vrstu provoda u uniformi i sa vojnom obukom, ali polako i iz više puta. Pokret Radnička fronta u Hrvatskoj već je počeo da organizuje proteste protiv toga.

Nekada je postojala predvojnička obuka u srednjim i visokim školama. Učili su nas korisnim veštinama za život u prirodi, išli smo na strelišta i pucali iz mauzerki M-48, imali kurseve iz prve pomoći. Zašto nikome ne pada na pamet da – umesto budalaština sa obaveznim vojnim rokom – uvede ponovo elementarnu predvojničku obuku, da se hrvatski vojni funkcioneri ne bi tresli od straha da deca neće umeti da pucaju iz puške, ako dotle dođe?

Ceo ovaj cirkus – uključujući i apel gen. Atifa Dudakovića da deca počnu sebi da kupuju uniforme, vreće za spavanje itd. – ima isključivo unutrašnjopolitičku, a nimalo odbrambenu svrhu. Sadašnje vojske, u nađenom stanju, u Srbiji i u Hrvatskoj više su nego dovoljne, ako ne i preterano velike, i bez gromoglasnih najava novog naoružavanja, a pogotovo uvođenja vojne obaveze.

Cela ova igra ima sasvim drugačiju svrhu: disciplinovanje stanovništva i uvođenje još strože kontrole, podgrevanje ohlađene patriotske atmosfere. Ukratko: uhvatila ih je panika i traže načina da nas zajašu.