Sećamo se mi deca socijalizma onih porodičnih skupova gde jedan deo muškaraca – uvek su muškarci u pitanju – žučno navija za Ruse, dok je drugom delu Amerikanac draži. Pa kad se isponapijaju promene strane. Ili raspilavljenog i ubalavljenog društvanceta ispred prodavnice (opet muškarci) koje cirka mlako pivo i umuje o tome kako Amerikanci, u stvari, nikada nisu ni stigli do Meseca (brajko moj…), no snimili film u pustinji Nevade pa sad naivnima prodaju mošnice za bubrege. To veselo društvance uronjeno u Jagodinsko pivo, međutim, na te se koještarije ne prima. Jok brajko. Oni ne. A i samo da su one Migove, u šestodnevnom ratu, vozili Rusi, a ne nesposobni Arapi, ne bi Egipat, Sirija i Jordan za tili čas ostali bez ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane (RV i PVO). Ono što je tadašnje obožavaoce Sovjetskog Saveza krasilo bilo je da o predmetu svoje ideološke ljubavi ne znaju ništa, a i ono što bi saznali nastojali bi da pod hitno zaborave jer nije bilo lepo. Zabavno je što i današnji obožavaoci Rusije o njoj ne znaju bog zna šta, ali kao i društvance pred prodavnicom imaju mišljenje. Izvrstan poznavalac ruske intelektualno-političke scene Milan Subotić izabrao je sveže oglede jedanaestoro ruskih intelektualaca koji ne dele ni političke, ni intelektualne, niti moralne nazore predsednika Rusije i njegove ekipe, a Zorislav Paunković majstorski ih preveo. Ovim izborom tekstova izdavač "XX vek" odškrinuo je vrata – samo odškrinuo – koja vode u sasvim drugačije predele od onih koje nam nude zvanična ruska i dominantna srpska priča.

Bio bi, naime, ruski predsednik Vladimir Putin čovek apsolutno srećan da mu nije jedne sitnice: Rusa. Doduše, nije ni da su Rusi neki prevelik problem: podržavaju ga u dramatično velikom broju, premda bi, sva je prilika, on više voleo da ga obožavaju svi. Ali šta da se radi, life’s a bitch. Жизнь дрянь. Ima i onih koji baš i ne nalaze da je on spasilac Rusije i najdivnije biće u galaksiji, te da je više štetočina grandioznih razmera koja je Rusiju uspešno gurnula u provaliju, pa sad ova velika zemlja, poput Titanika, elegantno tone ka dnu. Uporno ti nezahvalnici pišu o tome šta se događa u stvarnosti, a ne na Putinovim televizijama. Govore o problemima, iako Putin i mediji tvrde da žive u najboljem od svih svetova. Analiziraju kakve to veze ima s politikom, a kakve s ekonomijom, gde je tu mesto kulturi a gde istoriji, zašto su popovi postali tako važni a demokratija tako nevažna i, uopšte, o čemu je tu reč. Ta "druga Rusija", dakle, veoma je svesna da je jedva ko čuje jer, razumljivo, nema pristup uticajnim medijima, a i veliki se brat Vladimir ume unervoziti ako ogledalce ne mrmori neprestano da je on, upravo on i samo on, najzgodniji, najpametniji i najjači na svetu. Ali ljudi pišu. Ne daju se. Izvlače iz svog predivnog jezika i velike kulture ono vitalno, žilavo, moćno i suprotstavljaju se beznađu, gluposti i beskrupuloznosti koji metastaziraju s obolelog političkog vrha Rusije. Ovi nam tekstovi predstavljaju pisce drugačije od živopisnih likova koji iz Rusije svako malo dolaze u Srbiju – političari, geostratezi, književnici, režiseri, pametnjakovići opšte prakse – i koji, gle čuda, svi bez razlike obožavaju Putina, sole nam pamet i fino se druže uglavnom s predsednikom republike i njegovom ekipom, a s lokalnim fašistima ljube se u usta, po ruski.

Tekstovi su, grubo uzev, sakupljeni u tri tematske celine. Prva se bavi pojmom evroazijstva kao geostrateškom i legitimizujućom veličinom, kao svojevrsnim izumevanjem ruskog prostora koji, konsekventno, u sebe nastoji da sabije evropske i azijske vrednosti, da ih umeša na do sada neviđen, ruski način. Druga celina analizira "prokletstvo resursa". Ogromna nalazišta nafte i gasa i korumpirani politički vrh u sprezi s beskrupuloznim naftnim mogulima, dovode do gomilanja upravo nezamislivog bogatstva u rukama 1% ljudi (u uvodnom tekstu Subotić navodi podatak po kojem 1% bogataša drži 77% bogatstva, što je duplo više nego, recimo, u drugoplasiranoj Americi), dakle do pljačke neuporedivih razmera, do razgradnje institucija, naročito onih demokratskih, do demodernizacije zemlje i posledičnog anesteziranja ionako pasivnog stanovništva prema kojem se Putinova oligarhija ponaša pokroviteljski, kao prema nezrelom detetu (daje mu cuclu kad zapišti, opali po guzi kad pretera, a ume i u zatvor da strpa). Uostalom, stanovništvo je ionako višak. Najzad, u trećoj se celini analizira kulturna politika Rusije kao izvor legitimnosti političkih poteza. Posledice su, očekivano, katastrofalne: gotovo potpuno stavljanje medija pod kontrolu, pravljenje neprijatelja od Zapada, osnaživanje crkve, razgorevanje nacionalističke priče – u sklopu kojeg poduhvata Ukrajinci, najedanput, postadoše fašisti, a Krim ruski – kontrolisanje istraživanja istorije… Jednom reči, uklanjanje čvorišta kompetencije da bi se proizvoljnosti Putinove oligarhije nesmetano prostirale diljem zemlje i šire.

Zbog znalačkog Subotićevog izbora tekstova, njihovog intenziteta, britkog jezika kojim su pisani (i prevedeni), te nenametljive erudicije kojom su ogrnuti, teško je prednost dati bilo kome od ovih ogleda: kada je započnemo, knjiga se ne ispušta iz ruku. U urnebesno duhovitoj i lucidnoj analizi pisac i slikar Maksim Kantor će da raskomada koještarije o (zlo)upotrebi evroazijskog fantazma. Aleksandar Etkind će u staloženom izvođenju da ukaže na pogubne posledice demodernizacije Rusije zbog zloupotrebe ogromnih izvora nafte, ali i da ukaže na to da se Rusiji to već događalo u istoriji (kriza s medveđim krznom). Sergej Medvedev piše o narastanju ruskog resantimana kao posledice zatvorene kulture, dok više autora, a najubedljivije Igor Torbakov, strpljivo objašnjava tehnike retuširanja istorije zarad tekućih, uglavnom posebnih, ili privatnih interesa.

Dakle, ovdašnjem čitaocu svi motivi su sasvim jasni i bliski, jedino što je u Rusiji sve upravo gigantskih razmera i utoliko još jezivije i opasnije.