Sa predizbornim sloganom "Amerika na prvom mestu" stiglo se i do uvek s velikom pažnjom praćenog obraćanja naciji predsednika koji je netom položio zakletvu. Taj govor, svojevrsni okvir rada buduće administracije, u Trampovom izvođenju zvučao je kao najava sudnjeg dana za sporazume o slobodnoj trgovini – za one koji se već primenjuju, koliko i za one o kojima se još pregovara.

"Svaka buduća odluka o trgovini, porezima, imigraciji i spoljnim poslovima biće doneta u korist američkih radnika i američkih porodica. Druge zemlje su nam pričinjavale štetu proizvodeći naše proizvode, privlačeći naše kompanije i uništavajući naše poslove", poručio je Tramp napominjući da će "ovom zemljom nadalje upravljati nova vizija – Amerika na prvom mestu".

Trampovo nastojanje da se odrekne slobodne trgovine sa 11 država pacifičkog regiona (bez Kine) i briga za američkog radnika, imaju razloga da se nađu u istoj rečenici: procene Petersonovog instituta za međunarodnu ekonomiju iz Vašingtona predviđale su da bi u godinama nakon stupanja na snagu tog sporazuma oko 170.000 Amerikanaca ostalo bez posla. U Trampovu, čini se, korist idu i procene o skromnom ekonomskom benefitu od samog sporazuma: do 2030. godine, procena je Svetske banke, slobodna trgovina s pacifičkim regionom donela bi rast američkog BDP-a za manje od 1 odsto.

Ranije izjave novog predsednika signalizirale su opredeljenje o sklapanju bilateralnih umesto multilateralnih trgovinskih sporazuma, od kojih bi, govorio je, svi drugi imali više koristi od same Amerike. Nakon napuštanja TTP-a, američki mediji prognoziraju da će Tramp uskoro napustiti i pregovore o sklapanju Transatlantskog partnerstva o trgovinskom ulaganju sa Evropskom unijom i da će gledati da povoljan trgovinski sporazum sklopi sa Ujedinjenim Kraljevstvom, koje je na putu da napusti EU. Neoptimistične prognoze vezane su i za pregovore o TISA sporazumu sa 50 država.

PROZIVKA: Uz jasan poklič o "Americi na prvom mestu", Trampov govor je, međutim, implicirao i da se na pijedestalu ubuduće moraju naći i obični Amerikanci. Obraćajući se građanima SAD iz centra Vašingtona, Tramp je istom tom Vašingtonu, kao sinonimu za centar moći i donošenje odluka, objavio, u najmanju ruku, zemljotres. Moć se prenosi na američki narod, a ne sa stare na novu administraciju, rekao je Tramp.

Ta poruka nije bila upućena samo političkim elitama, već svima kojima je bilo omogućeno da se osećaju toliko moćno da decenijama unazad utiču na kreiranje zvaničnih stavova. Mnogo pre ulaska u Belu kuću Tramp je sve učinio da bi se mnogi sami pronašli prozvanim: lobisti, bankari, novinari pa čak i obaveštajna zajednica. U svojstvu predsednika, Tramp je najpre posetio sedište Centralne obaveštajne agencije, u pokušaju da izgladi tenzične odnose nakon uvredljivih komentara na njihov račun, a onda je svojski napao "zle" medije optužujući ih za sejanje razdora (i) sa špijunima. Sa kritika se na dela prešlo već prvog radnog dana kada Trampov sekretar za medije, suprotno "dobrim običajima", nije dozvolio novinarima najvećih američkih medija da među prvima postave pitanja.

Istini za volju, političari u Vašingtonu imali su razloga da se osete najviše prozvanima u Trampovim rečima. Oni u napuštanju Transpacifičkog trgovinskog sporazuma, čini se, manje vide ispunjenje obećanja iz izborne kampanje, a više udarac davno uspostavljenom bazičnom međupartijskom konsenzusu o podsticanju slobodne trgovine i sklapanju odgovarajućih sporazuma. Republikanci su u tim procesima, logično, uvek pokazivali više strasti i posvećenosti.

SARADNJA SA KONGRESOM: Otuda i nije toliko čudno što su najveći saveznici bivšeg predsednika Obame u legislativnim akcijama, koje bi trebalo da omoguće jednostavniju proceduru ratifikacije sporazuma, bili upravo zakonodavci iz Republikanske stranke. Isti oni koji danas mirno posmatraju kako nestaje rezultat dugogodišnjih pregovaračkih napora, do jesenas su tražili saveznike u rivalskoj stranci. Demokrate su pak iz oportunih razloga okrenule leđa svom predsedniku, čak i njihova kandidatkinja za predsednika, iako je kao državna sekretarka učestvovala u pregovorima sa predstavnicima zemalja obuhvaćenih sporazumom. To što su republikanci još sredinom prošle godine ignorisali Trampove poruke iz kampanje upućuje na zaključak da su intimno verovatno očekivali drugačijeg stanara Bele kuće nakon januara 2017. godine.

Ono što Tramp može samostalno da uradi po pitanju ostvarivanja svoje agende može da ima simboličan i ograničen efekat, poput izvršne naredbe o usporenijoj primeni Obamakera. Konkretne akcije moguće su samo u Kongresu – samo zakonodavno telo, naime, može da ukine Obamaker i da usvoji odgovarajuću zamenu za taj zakon. U tom smislu, Tramp na Kapitol Hilu mora da ima saveznike.

Za same republikance, koji od ove godine kontrolišu oba kongresna doma, mantra "Amerika na prvom mestu" biće značajna onoliko koliko bude procenjeno da sprovođenje Trampovih ambicioznih planova donosi kapital za naredne izbore. Na mnogim poljima zakonodavci i predsednik odavno imaju usaglašene pozicije, poput smanjenja poreskih stopa, ukidanja Obamakera i nastavka naftaških projekata koje je Obama stopirao, i tu poruku birača obe strane su dobro razumele.

RAZVLAŠĆIVANJE VAŠINGTONA: Možda najjasniju poruku političkim elitama u Vašingtonu Tramp je poslao izborom u javnim poslovima neiskusnih pojedinaca za pozicije u svom kabinetu. Tramp je svoj mandat počeo s tek dva popunjena mesta u kabinetu, a ono što je mogao da čuje tokom propitivanja svojih pikova pred senatorima nisu bila samo neugodna pitanja, koja su dolazila i od samih republikanaca, već i simbolično upiranje prstom na Ustav koji propisuje i podelu vlasti i njihovu uzajamnu kontrolu.

Razvlašćivanje Vašingtona u korist naroda sigurno je nešto s čim se elite u glavnom gradu neće lako pomiriti. Ali, ma koliko im to pričinjavalo veliku nelagodu, teško je zamisliti da će, osim otporom niskog intenziteta, iz republikanskih krugova poticati akcije koje bi u javnosti mogle biti protumačene kao podrivanje novog predsednika na početku mandata.

Istorijski nizak rejting izabranog predsednika pred preuzimanje dužnosti (po Galupu, jedva je 44 odsto Amerikanaca pozitivno ocenilo Trampa, dok je u drugim istraživanja taj procenat i niži) mogao bi, ako se značajno ne popravi, dovesti do implozije Trampove sujete i da on, po svom običaju, krivce traži svuda oko sebe. Svoje zakonodavce, u slučaju da ovi dignu prst, javnosti bi mogao da predstavi kao one kojima su privilegije u Vašingtonu bitnije od naroda, "kome zapravo pripada moć".

U igri oko moći između "starosedelaca" i "došljaka" u Vašington primirje će biti uspostavljeno oko zajedničke procene o tome šta će i jednima i drugima zadržati sadašnje pozicije i nakon Trampovog prvog mandata. Drugim rečima, šta će sve iz Trampove agende biti moguće ostvariti uz najmanje žrtve. Potpuno ukidanje Obamakera bez odgovarajuće zakonske zamene koja ne bi naudila milionima građana, među kojima su i brojni Trampovi glasači, svakako ne spada u tu kategoriju.

Osećaj nemalog broja republikanaca da je Donald Tramp tu stranku "kidnapovao" i da ne obazirući se na njena ideološka uporišta to uporno dokazuje, mogao bi da eskalira u nezadovoljstvo pred inicijativama koje podrazumevaju velike budžetske izdatke, kao što je obnova infrastrukture (koju Tramp opisuje kao sličnu onoj iz zemalja "trećeg sveta"), ili daljim protekcionističkim inicijativama koje će se, s jedne strane, dodvoravati poniženom američkom radniku, ali će, s druge strane, ugrožavati ekonomsku perspektivu zemlje. Biće to prilika da se neko drugi pozove na isti imperativ o "Americi i Amerikancima na prvom mestu", ali s drugačijim značenjem od onog iz Trampovog govora na dan inauguracije.