Sredinom decembra tri dečaka su, oko pola četiri ujutro, napali dvojicu ljudi, beskućnika, koji su spavali iza neke prodavnice u Novom Sadu. Dečaci su im, kako su mediji izvestili, prvo ukrali invalidska kolica, a zatim je najmlađi od njih bacio zapaljene novine na čoveka koji je ležao. Nekoliko sati potom čovek je preminuo od opekotina, a drugi je prošao sa povredama. Tabloidi su nekoliko dana potom pisali: "Dvanaestogodišnjak zapalio beskućnika", "Jezivo priznanje maloletnika: Iz zabave sam zapalio beskućnika"… Javnost, barem ona koja komentariše ovakve produkte tabloidnosti i deli svoja mišljenja na dru-štvenim mrežama, zgražavala se nad tim "gde živimo"…

Povodom ovog slučaja, "Vreme" je razgovaralo sa Vesnom Nikolić Ristanović, koja je stručnjak za kriminologiju i viktimologiju. Redovna je profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu i direktorka Viktimološkog društva Srbije. Jedan od predmeta koji predaje jeste maloletnička delinkvencija.

"VREME": Kako vi razumete ovaj slučaj iz Novog Sada?

VESNA NIKOLIĆ RISTANOVIĆ: Kao i uvek, reakcija javnosti je okrivljavanje i traženje represije, a razumevanja nema. Volela bih da znam šta ta deca pričaju o tome. Meni lično to najviše liči na dečji nestašluk koji se završio tragično. Možda grešim, ali zbog manjka informacija ne mogu do kraja da potvrdim da li je tu zaista reč o deci koja su delinkventna i koja su to uradila sa namerom da usmrte tog čoveka ili je sve posledica neke zabave koja se otrgla kontroli.

Šta mogu da budu uzroci takvog načina shvatanja "zabave"?

Ovo nije odlika samo današnjeg vremena. Kada sam ja bila dete, i to ne u velikom gradu nego u Vrnjačkoj Banji, moj komšija se igrao očevim pištoljem i teško ranio brata. Naravno, reč je nebrizi roditelja, ali svakako je teško reći da su ovi dečaci posebniji od nekih drugih. Činjenica je da se sve desilo u kasnim noćnim satima i to jeste zabrinjavajuće, jer oni ne bi trebalo da budu na ulici u to vreme. Ali, čini mi se da se taj slučaj mogao desiti i tokom dana. Protivnik sam toga da sada pričamo da su današnja deca nešto strašno problematična, da je u pitanju neko moralno posrnuće. Podaci o registrovanim slučajevima, ali i iz naučnih istraživanja, to ne pokazuju.

Vaše kolege i vi ste jesenas objavili rezultate istraživanja o maloletničkoj delinkvenciji i viktimizaciji. Šta kažu ti rezultati?

Pitali smo učenike osnovnih i srednjih škola u Novom Sadu i Beogradu da li su učestvovali u raznim krivičnim delima. Ispitivanje je bilo potpuno anonimno i rađeno je tehnikom samoprijavljivanja. Dobili smo sliku maloletničke delinkvencije u kojoj je najčešće prisutno vršenje imovinskih krivičnih dela, a nasilje ne dominira iako ga ima. Zabrinjava činjenica da škola nije bezbedno mesto za decu. Jedan ne tako mali deo njih dolazi u školu sa oružjem ili oruđem koje može teško da povredi. Opravdanje im je strah od drugih koji im prete, a to su uglavnom pripadnici navijačkih grupa, drugih etničkih grupa ili različitih životnih opredeljenja. Akcenat je na strahu od različitosti, dakle. Naše društvo jeste prilično netrpeljivo i deca netrpeljivost uče svuda oko sebe.

Pomenuli ste medije. Kakva je njihova uloga u ovoj priči?

U ovom, ali i u svakom sličnom slučaju, mediji uopštavaju i generalizuju. Odmah se traže promene zakona ili donošenje novih, traže se veće kazne… U "Politici", namerno navodim taj list jer mi se čini da ne spada u grupu tabloida, neko je komentarisao: "Za ovo će neko morati da robija!" Primetila sam i reagovanje poslanika Meha Omerovića, predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova u Narodnoj skupštini. On je, na nečiji umeren komentar da je u Novom Sadu možda bila u pitanju dečja igra, bio oštar u smislu: to je slika celog društva, naših nemarnih roditelja koji nemaju vremena za decu, opšteg propadanja i tako dalje.

Mislim da takvim odnosom prema problemu ne dobijamo ništa i ništa ne menjamo. Pogrešno je ići na bezličnu priču koja se završi bezličnom reakcijom uz brz zaborav čitavog slučaja. Eventualno će se doneti još jedan novi zakon koji se neće poštovati, kao ni prethodni. Mislim da je najbitnije razumeti zašto se to desilo.

Često se tabloidi preskaču u ovakvim razgovorima.

Tabloidi se bave stvaranjem moralne panike zbog tzv. moralnog posrnuća mladih, određene druge grupe ili čitavog društva, zavisi od slučaja. I onda traže brzu reakciju, država brzo uskače, pooštrava zakone i idemo dalje… Što se tiče krivično-pravnog aspekta, mi imamo zakone koji nisu loši. Problem je, ponavljam, slabo poštovanje zakona.

A kakav je postojeći sistem, u najširem smislu, u kome deca u Srbiji odrastaju?

Sistem smo svi mi, a mi veoma malo radimo na prevenciji. Manje se brinemo o sprečavanju nego što smo spremni na brzu, glasnu i površnu reakciju nakon što se nešto desi.

Čija to greška?

Ne bih tako gledala na to. Vreme u kome živimo jeste komplikovano za sve činioce tog sistema, posebno za porodicu i roditelje koji su pod stalnim pritiskom da zarade za prostu egzistenciju svoje dece. Osim toga, nije uvek nemar roditelja uzrok dečje delinkvencije. Nekad je u pitanju nemanje veština komunikacije sa detetom ili veština rešavanja problema. Možda su deo rešenja, tj. prevencije, te neke škole roditeljstva koje sam primetila. Znate, deca ne postaju delinkventi tek tako. Očigledno je, dakle, da postoji problem u komunikaciji između roditelja i dece delinkvenata.

Sa druge strane, škola, kao sledeći činilac sistema, prilično je zatajila. Nastavnik će vrlo lako da primeti da se neko dete nalazi u riziku, da ne dolazi na nastavu, da se sa njim nešto dešava, međutim, njegova komunikacija sa roditeljima je slaba. Želim da ponovim – nije rešenje u kažnjavanju deteta koje počne drugačije da se ponaša, već se ono mora razumeti i sa njim se mora razgovarati. Dalje: postoje školski mehanizmi poput psihologa, pedagoga i defektologa. Nakon toga dolaze centri za socijalni rad koji bi trebalo da ulaze u porodice kada se primeti da postoji problem.

Da li vam se čini da sve to funkcioniše?

Ne funkcioniše, definitivno.

Još jedna stvar je bitna za čitavu priču. Postoji jaka veza između toga da je dete žrtva, posebno žrtva porodičnog nasilja, i njegovog delinkventnog ponašanja. Veoma često je maloletnom delinkventu potrebna zaštita kao žrtvi. Time se takođe treba baviti.

Dakle, deca definitivno nisu odgovorna, pa ni kriva za svoje delinkventsko ponašanje, a sistem koji bi o njima trebalo da se brine – ne funkcioniše. Iz iskustva vaše nauke, a imajući u vidu ovakve okolnosti, da li možete predvideti na koji način će se menjati slika maloletničke delinkvencije? Makar kroz statistiku.

Što se tiče statistike, tu nema dramatičnih promena i to je trend poslednjih 15 godina. Početkom devedesetih smo imali porast, ali tada je rastao i ukupni nivo kriminaliteta. To što je nivo maloletničke delinkvencije relativno konstantan, nije odraz samo odnosa društva prema deci. To je kompleksna pojava na koju utiču mnogi faktori: ekonomski, psihološki, i tako dalje. Ne bih htela da se stvori iluzija da ćemo iskoreniti maloletničku delinkvenciju ako nešto konkretno uradimo. U skandinavskim zemljama, na primer, kvalitet života je veoma visok, postoje i najrazvijeniji sistemi brige i zaštite, ali i kod njih postoji maloletnička delinkvencija.

Inače, svetska statistika pokazuje da svega šest odsto maloletnih delinkvenata nastavlja sa takvim ponašanjem u zrelom dobu. To je dobra vest. U Srbiji nismo radili takvo istraživanje, ali nemam razloga da verujem da bi rezultat bio drugačiji.

Nešto bi ipak valjalo uraditi jer sistem ne funkcioniše. Šta bi, prema vašem mišljenju, bio prvi konkretan korak?

Ljudi koji donose odluke bi trebalo da sistem uređuju na osnovu relevantnih podataka o maloletničkoj delinkvenciji i faktorima koji na nju utiču. Odluke se ovde donose iz politikantskih motiva, napamet i na osnovu pojedinačnih slučajeva; cilj je da se ekspresno zadovolji javnost koju formiraju tabloidi porukom da propadamo kao društvo. Bez obzira na sve činjenice o našem društvu, ja mislim da situacija nije tako tragična. Mi smo već duže vremena prilično bezbedna zemlja što se tiče kriminala. Naš kriminal je daleko iza kriminala zemalja Zapadne Evrope, a posebno Amerike.

Dakle, problem su političari?

Da. Politički poeni se lako stiču na temama kao što su kriminal i maloletnička delinkvencija. Te teme ne smeju da budu senzacija. One ne smeju da služe za bolje prodavanje novina ili za skupljanje političkih poena. Mi imamo dobre stručnjake, imamo svetski dokazano dobre programe koje jednostavno treba preslikati… Ne trebaju nam političke strategije, već stručni, konkretni planovi.