Ime neke istorijske ironije u žalbama američkog predsednika i mnogih tamošnjih bivših obaveštajaca da su ruski hakeri uz podršku Putina namestili Trampovu pobedu. Ironija je sam internet, kompjuterska mreža nastala da bi onemogućila Sovjetski Savez da trijumfuje u nuklearnom ratu tako što će pogoditi centralnu američku komandu. Zato je napravljena mreža koja komandu decentralizuje, isprva na četiri tačke. Vremenom je ta mreža postala internet, a sada je upravo internet proglašen Trojanskim konjem koji je Putinu predao Vašington bez ispaljenog metka, o nuklearnim raketama da i ne govorimo.

Neobične su te američke žalbe. Najpre, ne nude se nikakvi dokazi, što ne mora da znači da ih nema (kako to Rusi tvrde). Ali, davanje dokaza možda bi dodatno i preterano razotkrilo slabosti američkog sistema, već narušenog priznanjem da su po njemu brljali hakeri i to ruski. Opet, nije običaj da se priznaje bilo kakva slabost ako protivnik već sam nije zabio zastavu kao dokaz ili ako neko nije uhvaćen sa rukom u medu. Ili su stvari otišle dođavola ili su krenule u tom pravcu, nema trećeg. Rusko odricanje bilo kakve odgovornosti, ako je ima, govori da su oni nadmoćni u tom tajnom kibernetičkom ratu i da ne bi da tu prednost izgube hvaleći se okolo. Jer bi to bio dobar osnov da Amerika dramatično pooštri bezbednosne mere na internetu, kao što je posle 11. septembra aerodromsku kontrolu putnika iz formalnosti pretvorila u policijsko iživljavanje nad obespravljenim građanima. Ako Rusi stvarno dolaze kroz optičke kablove i besplatni vaj-faj u Starbaksu, onda je svako sumnjiv i nad svačijim aparatom u svakom trenutku dozvoljeno je sprovesti kontrolu bez naloga tužilaštva.

Obamina pretnja da će SAD uzvratiti istom merom je pucanj iz prazne praćke. Za početak, ruski političari ni izbliza nisu sistematični kao američki te upad u njihove mejlove tokom neke kampanje verovatno ne bi pokazao ništa preterano kompromitujuće. Drugo, u Rusiji kao i u Srbiji vlada verovanje da država ima sva prava, naročito ako je ugrožena, te može da nam ugasi bilo koji servis kada oceni da je to potrebno. Bez velikog objašnjavanja. Rusija na sve to ima i poseban sistem koji se koristi za platni promet i izbore, nepovezan s internetom i u koji možete upasti samo ako ste fizički u zemlji. Tu već dolazimo na teren sajber Džejmsa Bonda, ali bez jurnjave automobilima i lepih cica, samo ekrani, tastature, eventualno votka i tetejci.

Kome je do daljeg razvijanja ove špijunske pite neka u fil doda idiotski odnos Zapada prema Vikiliksu i Džulijanu Asanžu i još gori, američki, prema Edvardu Snoudenu, operativcu koji navodno podosta zna o unutrašnjosti američkog kompjuterskog sistema, i koji se bežeći od američke pravde od svih svetskih zemalja sklonio baš u Rusiju. Možda je to samo koincidencija, možda je on zaista sitan i nebitan šraf, ali nekako se sve poklopilo. I meni se, ovako razumnom, činilo da je to previše, da su to tek teorije zavere, ali mi je nekako nepristojno da ignorišem ovoliku srdžbu američkog predsednika.