Najnovija kolekcija Dragane Ognjenović pokazana je nedavno u formi performansa, a ne modne revije kako je uobičajeno. Autorka performansa je Dragana Ognjenović (scenario / režija / koreografija / izbor muzike / scenografija), učesnici su manekeni, prostor je Muzej nauke i tehnike, a naslov Otisci / Sklapanje / Rasklapanje / Utisci predstavlja sublimiranu priču performansa o procesu nastajanja odevnog predmeta: na dugačkom stolu, sa sedam belih velikih platna, bili su pribor i alat za crtanje, krojenje i šivenje, i iskrojeni delovi garderobe koje su performerke postavljale na svoje telo sklapajući odevnu kombinaciju. Uvod u ovu priču bilo je izvođenje Olge Đorđević na orguljama Bahove Tokate i fuge u d–molu, a njen kraj je bio nekoliko dana kasnije u galeriji "Zvono", gde su izložena platna sa performansa.

Dragana Ognjenović je diplomirala slikarstvo, a modom se bavi nepunih 25 godina. Njene ženstvene kreacije elegantnih linija, najčešće crne, koje je moguće nositi svuda i stalno, česte su na inostranim renomiranim modnim pistama. Osim odeće, Dragana Ognjenović dizajnira i nakit i predmete za stan. Vlasnica je linija D.O., zatim Software Beograd, D.O. Home i Simply D.O. Nekoliko puta je svrstavana na listu najuspešnijih žena Srbije.

"VREME": Da li načinom na koji ste prikazali najnoviju kolekciju – u muzeju, između koncerta i izložbe – poručujete da je moda umetnost a ne komercijalna delatnost?

DRAGANA OGNJENOVIĆ: Ne, nikako. Ništa slično nisam želela da poručim. Mada, dizajn je umetnost novog vremena. Performansom sam imala nameru da pokažem proces nastajanja odevnog predmeta, njegovog osmišljavanja, i sastavljanja njegovih delova u integralni komad. Poznato je već da je zajednički aspekt likovnog dela, muzičkog, književnog, ili bilo kod drugog, konstruisanje. Počinje se od tačaka od kojih će u nekom momentu, nakon sklapanja i rasklapanja, nastati celina. Inače, performans je deo mog posla, ali se to često ne vidi. Ne crtam samo model, već u tome istovremeno vidim i ljude koji će ga nositi, muziku i prostor u kome ću ih pokazati i publiku koja će ih gledati. Sada mi je bilo važno da pokažem da otisak odevnog predmeta odloženog na platno, što nalikuje momentu beleženja nekog trenutka u uspomeni, da mogućnost da taj trenutak postane deo našeg sećanja a možda i deo naše ličnosti, ako nam se taj utisak dopadne. Želela sam da prikažem kako otisak može postati utisak onih koji gledaju modnu kolekciju i koji ih time spaja, iako oni međusobno ne komuniciraju. Dizajn je ta nevidljiva, a prisutna komunikacija među nama. Kao što je i muzika. Slušate koncert, niste ni sa kim u publici razmenili ni reč, a komunicirate. Zato je muzika bila uvod u priču o nastajanju kolekcije.

A zašto baš Bah i orgulje?

Potpuno sam fascinirana činjenicom da u Muzeju nauke i tehnike postoje orgulje, i to orgulje koje rade. Ujedno, to je bila odlična mogućnost da se prikaže veza nastajanja dve različite umetničke forme. Želela sam da to podelim sa ostalima. To su orgulje "Kaufman", poklon rimokatoličke crkve Svetog Petra u Beogradu. A Bah zato što su ove dve njegove kompozicije primeri kontrapunkta, sjedinjavanja više glasova prema zakonima harmoničnosti, tehnike koja se koristi i u modnom dizajnu.

Svaki model, odevni predmet pokazan tokom performansa, jeste unikat. Zar ga to ne čini umetničkim delom?

Ima raznih mišljenja o tome. Ipak, moj rad nije posvećen dokazivanju svrhe mode, ovim poslom se bavim isključivo iz ljubavi. Na nivou teorije možemo možda tražiti sličnosti i razlike, kao na primer, da predmet modnog dizajna mora da se odene. A kada se obuče, dobija upotrebnu vrednost koja mu oduzima umetničku. Autor haljine je često izuzetan umetnik, ona često košta više nego neko umetničko delo, ali se ne tretira kao umetnost. Naravno, postavlja se pitanje, da li bi ta haljina bila umetnost ako biste je okačili na zid kao što se postavlja slika. Ipak, kako god da se zvao, ovim poslom se bavim na isti način na koji se bavim slikarstvom. Za mene je to jednak izazov, poteškoća, ista velika ljubav.

Možda bi se moglo dokazivati da je moda umetnost pomoću elemenata od kojih nastaje? Crtež, na primer, osnov je svake buduće haljine, tkaninu treba dizajnirati, izmaštati ukras…

Jednostavno, stvaram i zaista ostavljam modernim kritičarima da umetnost dopunjuju novim disciplinama. Konkretno, da bih stigla do onoga što je moj umetnički cilj, crtam tehničke crteže koji ne spadaju u umetnost. Onda ulazimo u izvođenje. Pravi se konstrukcija na osnovu mog crteža, koju ja korigujem, često i mnogo puta da bismo dobili ono što je potrebno. Posle toga nastavlja krojač, pa šivač i ako je potrebno još neko zanimanje iz tog niza… a sve to vreme sam deo ovog procesa nastajanja.

Odlučili ste se da pažnju na svoje haljine privučete jednostavnom linijom i površinom. Zar nije to teži put, zar pažnju ne bi lakše privukle šljokice i šareno perje?

U konstruktivnom smislu veći je zadatak da nešto ima malo prostora za rezove i da dobije formu koja dobro stoji na ljudskom telu. Takođe, da sa nekoliko poteza objedinite i razne figure tela, i svoj ukus i ideju dizajna. Nije vam potrebna komplikovana forma da biste napravili nešto što je poželjno. Zanimaju me izazovi u kojima na neki način pobedite sebe. U ovom slučaju konkretno mislim na konstrukciju. Samim tim što oduzmete jednu ili dve linije, oduzimate sebi komforan prostor za rešavanje konstruktivnog problema, ali ne isključivo zbog vežbe već i zbog postizanja željenog oblika koji je na papiru moguć, a u trodimenzionalnom svetu teško izvodljiv. Moj prvi posao bio je za predstavu Pozorišta na Terazijama gde je zadatak bio nacrtati i izvesti preko stotinu kostima. Potom sam radila i u drugim pozorištima, i na filmu i na televiziji. Time sam oblast kostima iscrpla u stvaralačkom smislu, tu svoju želju istražujem u pozorištu, pa kostimom u oblasti mode nemam potrebu da se bavim. Zanima me savremeno odevanje koje je u skladu sa ovim vremenom i nije opterećeno aksesoarom. A i ako je potrebno, moguće ga je dodati.

Nekako je očekivano i uobičajeno da se svetu pokazujemo našim nacionalnim, folklornim odlikama. Ni na jednoj vašoj kreaciji nema ničeg sličnog, zašto?

Mislim, zapravo sam sigurna, da je nacionalno duboko u nama i da šta god da radimo, nacionalno se u tome na neki način vidi. Globalna savremena komunikacija ne smeta nacionalnom u nama. Na primer, u Americi su znali i o našoj modi i kako se gradila, i u mom dizajnu su videli nacionalnu podlogu, koja je više metafizička nego pojavna. Na mestima gde je konkurencija veća, moda se drugačije shvata, pa se i nijanse više istražuju i uočavaju.

Imam utisak da revije kod nas nisu česta pojava.

Sve su ređe. Mi nemamo produkciju za više revija. Fešn vik je ozbiljan poduhvat. U tehnološkom smislu mi ne postojimo. Mislim na industriju, opstalo je samo nekoliko porodičnih proizvodnji. Ne postoji više Niteks koji je imao zaokruženu proizvodnju, ne postoje Novitet Novi Sad, Kluz, Beko, nema fabrika u Leskovcu, Užicu, Vranju, TIZ, Beogradski pamučni kombinat, novosadski Nit je pravio postavu, u Kuli se više ne proizvode štofovi a bili su čuveni, sećate se. Ništa ne postoji. Sad imamo tkanine iz Kine, Turske, Koreje. Mi nemamo čak ni ljudsku špenadlu, konac, koristimo nemački ako hoćete dobar konac, ili turski i grčki ako imate druge ambicije. Igle, zihernadle, špenadle – apsolutno ništa nemamo naše. Ništa više nije odavde. To je tužno i to je porazno. Nacija smo koja je u rukama imala jednu od najboljih tekstilnih proizvodnji u ovom delu Evrope. Iz ugla ekonomičnosti, mesto tekstilnog radnika je jeftino radno mesto. Moglo je to radno mesto da se organizuje i kod kuće i da bude produktivno. U svakom smislu je tužno. Ima mesta u Srbiji gde postoje samo trafike, nema industrije. A postojala je. Mene ta činjenica poražava u svakom smislu, u ljudskom pre svega. I iskreno patim za proizvodnjom. Mislim da se kod nas, a to tako nije bilo, prezentuje ideja da se do novca dođe bez profesije, bez zanata lako i brzo. Odjednom je postalo nevažno da li ste učili školu ili išli na zanat. I ne moraju to da budu velike škole. U zanatu možete da se izrazite do granica virtuoznosti i naravno da to tako i naplatite. Ali za to su potrebne godine truda. Postojalo je to. Sećam se jednog gospodina koji je radio brušenje čaša od kristala, iz ruke, bez nacrta. A to je veština za poštovanje. To je neko ko ima oko, ruku, veštinu. To nije samo zanatlija već esteta i može da proizvede nešto što drugi nisu u stanju.

Da li sad postoji potreba za takvom industrijom, s obzirom na to da je strana odeća svuda oko nas?

Da, svakako, jedini je problem zakonska regulativa. Ako su potrebni Španiji i Švedskoj, zašto ne bi bili i nama. Svi ti brendovi su došli iz zemalja koje imaju drugačije zakone – zemlja iz koje je, na primer, došla Zara beneficirala je tekstilnu industriju. Neophodno je da država zna šta je državna strategija, pa, ako nam strategija nije tekstilna proizvodnja – u redu, potrebno je da znamo da ima nešto drugo. I šta je to. Ali mislim da bez proizvodnje ne možemo da opstanemo. Porezi su u domaćoj proizvodnji velika tema. Ako oporezujete domaći proizvod, trebalo bi imati u vidu da nije moguće da bude u istom rangu sa, na primer, proizvodom koji dolazi iz neke stabilne evropske države. Takođe, neophodna je ravnopravnost domaćeg i stranog investitora i iste beneficije za domaće ulagače u proizvodnju i biznis. Takođe, potreban nam je i nacionalni stav u odnosu na domaći proizvod, kao i u odnosu na ljude koji se školuju ovde i nakon toga odu. Dakle, potrebna nam je nacionalna odluka šta je naša strategija, zatim propisi koji će je podržati i razviti u praksi.

Šta je bilo sa idejom o kreativnoj industriji?

Postoji, odavno, ali mi nikako da je smestimo u naše okvire i pokrenemo. Šteta, mi smo baš ta zemlja, imamo baš ono što bi bilo potrebno za kreativnu industriju. Istovremeno, i po mom mišljenju je to najveća šteta, tolika deca se školuju pa onda odu negde napolje da traže sreću. Mislim da toga ne bi bilo da postoje strategija i dugoročno planiranje, i da smo nekako rešili taj naš generalni, ponovo, strateški problem. Pretpostavljam da kad neko dođe u poziciju da se bavi strategijom, za to nema vremena zbog tekućih problema. To je samo delimično opravdanje. Ali na taj način nikuda nećemo otići.

Počeli ste da se bavite privatnim poslom 1992. godine, znači u žiži državne krize, kad se o kapitalizmu znalo samo iz udžbenika.

U mom životu se sve desilo nekako spontano. Država se raspadala, a raspadalo se i moje zamišljanje kako ću ja raditi svoj posao. Ideja mi je bila da to bude kao u Italiji. Posao je podeljen pa, na primer, postoji modna kuća koja šije bluze, kuća koja radi samo sa svilom, koja radi trikotažu, i tako redom. Mislila sam da ću i ja ovde imati sve to na raspolaganju. Ali ovde se sve raspalo. Uspela sam da se dogovorim sa jednom fabrikom, ali se ispostavilo da je ona bila prevelika za to što je meni bilo potrebno. Pokušala sam sa drugom, sve je bilo u redu, ali je na kraju tri meseca zakasnila sa isporukom. Ubrzo nakon toga ni tih fabrika više nije bilo. Posle sam kupila prvu industrijsku mašinu za šivenje, naravno, polovnu. U kući smo imali i običnu, "Višnju". I tako je krenulo. Jako teško, jako naporno, a sve zato što proizvodnja podrazumeva i neprestanu obuku ljudi i obavezu prema ljudima i… bolje da ne nabrajam.

Ali vi ste, uprkos tim teškoćama, širili posao. Počeli ste da kreirate nakit, počeli ste houm–dizajn…

Znate kako to izgleda? Potreban mi je sto za prodavnicu – nacrtam ga. Onda je potrebno nešto drugo, i to nacrtam…

Da, ali drugo je kad napravite samo jedan sto, a ne kad počnete da proizvodite svoj dizajn šolja, tanjira… Niste se bojali gubitka? Sad baš i nije vreme za kupovinu firmirane šoljice.

Nisam mislila o tome. Da jesam, bila bih prestravljena. Svemu je kriva želja za stvaranjem. Ono što nisam uspela da uradim a želim jeste da proizvedem svoje japanke, takođe fini nakit, cipele bih volela da radim na italijanskom tehnološkom nivou. Kod nas je nestala i obućarska industrija. Tehnologija i industrija su podloge za bilo šta što želite da uradite u dizajnu. Naravno, i nekakav standard, kako biste mogli da uradite više od osnovnog. Ako se bavite osnovnim, to nije napredak. U dizajnu je potrebno da se napreduje svakog dana, da imate kondiciju i da pomerate svoje i tuđe granice. Ovde za to nemate materijalnih uslova, a ne možete ni da nabavite potrebno da biste realizovali svoju zamisao.

Naši političari često reklamiraju preduzetništvo kao rešenje za ljude koji ostanu bez posla. Da li mislite da su u pravu?

Lično to nikome ne bih savetovala. Prvi novac koji bi u tom kontekstu trebalo da se potroši, i to pre dobijanja start-apa, jeste za dobrog knjigovođu ili savetnika. Šta je sve potrebno da se otvori, na primer, bakalnica mešovite robe: od koga bi se kupovala roba, po kojoj ceni, koliki prostor je potreban, gde da se nalazi, koliko će koštati mesečno infostan i struja, radnik u prvoj i radnik u drugoj smeni, fiskalna kasa, kompjuter… i dok se sve to nabavi, mislim da je već potrošen sav novac iz start-apa. Možda bi bilo moguće otvoriti malu krojačku radnju. Za to je potrebna veština, mašina, neko ko će da bude tu pre podne i po podne, kirija i struja za minimum tri meseca dok ne krene posao. Bez svega toga, moguće je samo ući u dugove. Potreban je novac i za zatvaranje. Dakle, to što pričaju političari je samo jedan divan poziv iza koga stoji malo toga realnog.

Ali to je ipak pružena prilika, možda se nekom posreći pa uspe, kao što ste vi uspeli.

Ne mislim da sam uspela.

Da niste, ne bi vas mediji birali za najuspešniju ženu godine, vi ste drugima primer uspeha.

Hvala na tome. To samo znači da je moj entuzijazam veliki kad je uspeo da se izbori sa bolnim procesom kroz koji se prolazi. Protivnik sam mistifikacija. Zato svakom svom mladom kolegi govorim da se osloni na sebe, da to jeste velika borba, ali da ovde, istini za volju i na drugim mestima, drugačije ne može. Nije u pitanju samo konkurencija nego pre svega egzistencija. Mislim da je jednostavnije da sa znanjem koje su stekli odu u neku stabilnu zemlju da tamo to što su naučili upotrebe i da budu adekvatno nagrađeni. Jer, ovde gube vreme, životno, dragoceno vreme.

Zašto vi niste otišli?

Pre svega slučaj… I, verovatno, zbog toga što volim ovo mesto. Ali, pre ostalog, izabrala sam da ću biti tu. A onda, životne, privatne okolnosti su, takođe, bile takve. Moja prvobitna ideja je bila da sa ovog mesta kroz proizvod komuniciram. I to proizvodom sa oznakom made in Serbia. Ipak, mi i dalje nismo član Evropske unije, mi smo vam Evrope, van Amerike. I van trgovinskih i proizvodnih standarda. Komunicirati proizvodom nije isto što i idejom.