Početkom šezdesetih godina trka u kosmosu bila je u punom jeku. Iako su Amerikanci uložili ogromna sredstva u kosmički program i angažovali milione inženjera i naučnika, izgledalo je da SSSR s lakoćom održava početnu prednost stečenu još lansiranjem "Sputnjika" 1957. godine. Nakon istorijskog leta Jurija Gagarina u "Vostoku" 1961. godine Amerikanci su izveli dva neuporedivo skromnija suborbitalna leta. Alan Šepard i Gas Grisom jesu dosegnuli granicu kosmosa od stotinak kilometara, ali raketni nosač "Redston" nije bio dovoljno jak da bi brod "Merkjuri" napravio čitav krug oko planete. Umesto toga, kapsula sa astronautima vraćala se na Zemlju nedugo nakon poletanja, poput granate ispaljene iz minobacača.

RANI RADOVI: Uz to, let Gasa Grisoma umalo se završio katastrofom. Sletanje je, po planu, obavljeno na vodu, ali je onda kapsula iznenada ostala bez vrata tako da je voda nagrnula u unutrašnjost. Grisom se jedva iskobeljao iz kapsule a onda se zamalo udavio u moru dok je čekao da spasioci krenu da spasavaju njega, a ne letelicu koja je ubrzano tonula. Nekako je sačuvao živu glavu, ali je kapsula nepovratno izgubljena sa obiljem dragocenih podataka sakupljenih tokom leta. Pokrenuta je zvanična istraga, koja nije mogla da odgonetne zašto se aktiviralo eksplozivno punjenje za otvaranje vrata u slučaju opasnosti. Grisom je sve vreme tvrdio da su vrata ispala "sama od sebe", ali nijedan pokušaj da se tako nešto ponovi u laboratoriji nije urodio plodom. Iako je bilo onih koji su tvrdili da se u trenutku spuštanja Grisom uspaničio i da je sam izvalio vrata u nastojanju da se što pre iskobelja iz klaustrofobične utrobe broda, istraga je okončana bez rezultata.

Šesnaest dana posle Grisomovog leta, 6. avgusta 1961, Sovjetski Savez je u orbitu nenajavljeno lansirao "Vostok 2" kojim je upravljao German Titov. Kao od šale, brod je oko zemlje kružio čitav dan, načinivši sedamnaest punih orbita sa tri preleta iznad Sjedinjenih Država i mekim spuštanjem na sovjetsko tle. Let Titova bio je toliko impresivan da su suborbitalni skokovi Šeparda i Grisoma odjednom izgledali smešno. Bilo je neophodno da se nemoćni "Redstoun" zameni znatno snažnijom raketom "Atlas", koja se na testiranjima bez posade pokazala prilično nepouzdanom.

Probni orbitalni let uspešno je izveo Enos, mužjak šimpanze koji je prošao skoro kompletan astronautski trening (oko 1250 sati) u bazi Holoman i čitav semestar "teorije" na Univerzitetu u Kentakiju. Kako ne bi spavao tokom "predavanja", Enos je imao elektrode pričvršćene za tabane, kroz koje su povremeno puštani "osvežavajući" elektrošokovi. Bilo je tu i "bežanja sa časova" pa su "nastavnici" morali da upotrebe i druga vaspitna sredstva, na primer tanko gumeno crevo kojim bi s vremena na vreme išibali svog učenika. Kada bi počeo da tera inat, Enosa su zatvarali u drvenu kutiju sve dok ne počne da se guši u sopstvenim fekalijama i ne pokaže spremnost da sarađuje. Na kraju, rezultat nije izostao: Enos je napravio dve orbite oko Zemlje, a ansambl "Merkjuri" – "Atlas" funkcionisao je skoro savršeno. Za razliku od ostalih majmuna koji su se na orbiti majmunisali do mile volje, Enos je imao odgovoran zadatak da na svakih petnaest minuta pritisne po jedno različito dugme. Nije dobio paradu u rodnom Majamiju ali je, za razliku od Lajke, bar ostao živ.

PUT U NEBO: Konačno je došao red i na Džona Glena. Lansiranje "Merkjurija" pod imenom "Frendšip 7" prvobitno je bilo zakazano za 20. decembar 1961, ali su ga loše vremenske prilike neprekidno odgađale. Pokušaj od 27. januara takođe je propao, i pored toga što je Glen ležao više od pet sati u kapsuli čekajući da se oblaci raziđu. Kada je odbrojavanje definitivno prekinuto, Glen se vratio razočaran u sobu za presvlačenje. Tu su mu rekli da njegova supruga Ana "pravi probleme" i zamolili ga za pomoć. Ispostavilo se da je Ana pre početka dramatičnog odbrojavanja odbila da u svoju kuću primi potpredsednika države Lindona Džonsona sa izabranom TV ekipom, iz straha da će morati da dâ izjavu direktno u mikrofon. Ana je, naime, mucala i to tako strašno da je celoga života pristajala isključivo na novinske intervjue. Glen je odmah stao na stranu supruge, a Džonson je ostao da cupka ispred vrata.

Konačno, 20. februara 1962, Glen je ponovo uguran u kapsulu "Merkjurija". Reč "uguran" ovde je sasvim prikladna: vrata na kapsuli bila su toliko mala da je ulazak u nju bio skoro nemoguć bez pomoći ljudi sa strane. Unutrašnji prostor bio je toliko skučen da se čovek u njemu osećao komotno kao pištolj u futroli. Ansambl "Merkjuri" – "Atlas" bio je težak 130 tona i visok kao solidna devetospratnica. Dok je u raketu ulivano 80 tona loksa, superhladnog tečnog kiseonika, čitava konstrukcija počela je da cvili i škripi od termičkih kontrakcija. Sve ovo nije preterano uzbuđivalo Glena – njegova jedina misao bila je: "Bože, ne daj da ja zeznem ovu stvar!" Kada je velika sveća konačno potpaljena da bi se odmah potom ustremila ka nebu, Glen je bio u svom elementu. Za razliku od Grisoma, čiji je puls tokom odbrojavanja (100), poletanja (150) i povratka na zemlju (171) odgovarao prilično uspaničenom čoveku, Glen je tokom čitavog leta bio hladan i smiren kao jogin, držeći puls u granicama normale (70–80).

Kada je postalo jasno da će Glen bez ikakvih problema obaviti prvu orbitu oko planete i tako ponoviti Gagarinov podvig, trebalo je da mu se preko radio veze javi lično predsednik Kenedi i uputi mu blagoslov i čestitke u ime čitave nacije. Međutim, za to više nije bilo vremena pošto je, u međuvremenu, otkazao automatski pilot. U suštini, još nije bilo razloga za paniku. Sve dok se kapsula nalazila u orbiti njena prostorna orijentacija nije bila važna. Osim toga, postojale su i ručne kontrole koje su, po potrebi, mogle da zamene celokupnu automatiku. Glen je ovakve opasne situacije rutinski rešavao stotinama puta u trenažeru na zemlji, tako da ni sada nije osećao neki naročiti strah.

Mnogo više ga je brinula crvena lampica u kokpitu koja je, sasvim paradoksalno, pokazivala da su se oslobodili naduvavajući jastuci koji kapsulu treba da drže na površini okeana nakon sletanja. Ako je to bilo tačno, veliki termički štit koji se nalazio na širem kraju letelice morao je biti razlabavljen, a tada je već postojala realna opasnost da se pri ulasku u atmosferu otkači od kapsule. Tako nezaštićena kapsula bi sagorela zajedno sa svojim putnikom. Prošle su još dve orbite dok nije utvrđeno da je termički štit, srećom, i dalje na mestu.

Pred kraj treće orbite žiroskopi u kapsuli konačno su došli sebi, čak se i automatski pilot u dobroj meri povratio. Događaji su se, zatim, ređali kao na traci: ulazak u jonosferu, prekid radio-veze sa kontrolom leta, ružičasti sjaj istopljenih delića termičkog štita koji proleću pored prozora, narastajuće opterećenje letelice i astronauta usled sve jačeg kočenja, izbacivanje padobrana, jak trzaj izazvan otvaranjem kupola i, na kraju, sletanje na vodu. "Frendšip 7" pao je u Atlantik svega 500 kilometara od mesta poletanja, vrlo blizu spasilačkog broda. Vrata kapsule nisu izletela iz okvira "sama od sebe", a Glenu nije padalo na pamet da pokuša da iz kapsule pobegne plivajući. Njegov let trajao je 4 časa 55 minuta i 23 sekunde. Svoj zvanični izveštaj zaključio je rečenicom: "Bio je to samo jedan običan dan u kosmosu."

KRAJ I POČETAK: Astronautska karijera Džona Glena bila je okončana onog trenutka kada se njegova kapsula meko spustila na površinu mora. Grad Njujork, poznat po tome da nikom lako ne poklanja svoju dušu i srce, priredio mu je najveću paradu u istoriji Amerike, sa preko četiri miliona ljudi na ulicama. I pored velike hladnoće, svi oni su se strpljivo tiskali po trotoarima, terasama, banderama, prozorima i krovovima okolnih zgrada pokušavajući da makar krajičkom oka ugledaju kolonu od sedam luksuznih kabrioleta, sa Glenom na čelu i ostalim članovima "Merkjuri sedmorke". Jedni su mahali zastavicama, drugi su izvikivali rodoljubive parole, treći samo nemoćno plakali nesposobni da se odupru talasima nekontrolisanih osećanja. Put kojim se kretala kolona bio je potpuno zatrpan svakojakim konfetama koje je euforična masa bacala na astronaute. Ljudi su cepali sve što bi im palo pod ruku: telefonske imenike, dečije sveske, jelovnike, toalet-papir, lepu književnost i obične novine, bez razlike. Najjači utisak ipak su ostavili čuveni njujorški saobraćajci: u svojim velikim plavim kaputima stajali su nasred raskrsnica, nepomični kao spomenici i ridali iz sve snage dok je kolona prolazila pored njih.

Ništa više nije bilo kao pre. Iako je trka u kosmosu tek ulazila u svoju odlučujuću fazu, SSSR više nikad nije povratio "stratešku inicijativu" kakvu je imao pre Glenovog leta. Jednostavno, Amerika se oslobodila straha i povratila veru u sopstvenu snagu i sposobnosti. Izduvani balon sovjetske ekonomije nije imao snagu za dugoprugašku trku.

Glen je ubrzo postao i kućni prijatelj Džona Kenedija i njegove porodice, ali mu to nije pomoglo da još jednom poleti u kosmos. Niko iz državne administracije nije želeo da se suoči sa rizikom da u jednoj takvoj misiji nastrada heroj koji je simbolizovao jedno od najvećih dostignuća Amerike 20. veka. Glen, naravno, nije odustao ni brzo ni lako. Projekat "Merkjuri" nasledio je mnogo ambiciozniji "Džemini", sa ciljem da se isprobaju neke nove stvari: duže vreme leta, izlazak astronauta u kosmički prostor i spajanje letelica na orbiti. Sve te interesantne pionirske poduhvate Glen je sa ogorčenjem morao da posmatra sa tribina. Kada je započet projekat "Apolo", Glen se još uvek nadao da bi jednoga dana mogao da kroči na Mesec, ali ga je nova, mlađa generacija astronauta ubrzo gurnula u drugi plan.

Osujećen u kosmosu, ambiciozni Glen se 1964. godine okrenuo zemaljskom biznisu i politici. Kao poslovan čovek, Glen je bio veoma uspešan. Bio je član upravnih odbora nekoliko velikih američkih kompanija, pare su pljuštale i od honorara za pojavljivanje na radio i TV stanicama, ali je najviše miliona zaradio ulažući u lanac hotela "Holidej in".

ASTRONAUT I SENATOR: U politici je, međutim, imao promenljivu sreću. Za razliku od Srbije gde vam se lako može posrećiti da postanete premijer ili čak predsednik a da nemate ama baš nikakvo radno iskustvo ili rezultate, u Americi je to ipak drugačije. Dobra profesionalna karijera, ono što kod nas u politici češće smeta nego što koristi, u tadašnjoj Americi bio je tek preduslov za političku afirmaciju.

Svoju političku karijeru Glen je započeo kandidujući se za senatora u Ohaju. Međutim, povreda koju je zaradio nakon jednog banalnog pada sprečila ga je da ostane u izbornoj trci do kraja. Na izborima 1970. godine doživljava još jedan poraz. Međutim, to ga nije obeshrabrilo i 1974. konačno uspeva da sedne u senatorsku fotelju. Bio je reizabran još tri puta (1980, 1986, 1992) i tako postao prvi čovek iz Ohaja sa četiri uzastopna senatorska mandata.

Ipak, nijedan njegov pokušaj da se u politici popne još jednu ili dve stepenice više nije urodio plodom. Neuspešnu predsedničku kampanju, u koju se naivno upustio 1984. godine, okončao je dugom od tri miliona dolara koji mu je država na kraju oprostila. Često je bio "viđen" za mesto potpredsednika ili vođu poslaničkog kluba u Kongresu, ali za tako nešto bila je potrebna vizija i političko nadahnuće koje Glen jednostavno nije imao. Nedostatak formalnog obrazovanja, intelektualne širine i rečitosti na kraju ga je koštao većih dostignuća u politici. Na jednoj konvenciji Demokratske stranke održao je toliko suvoparan i hladan govor da ga je Džimi Karter nazvao "najdosadnijim čovekom kojeg je ikad upoznao". Glenove melodramatske recitacije i patetične deklamacije mogle su da privuku samo birače u njegovom rodnom Ohaju i nikog više.

Osim toga, Glen nije imao živac da pogodi pravu temu. Još kao pilot borio se protiv ideje da žene lete u kosmos: "Samo probni piloti mogu da budi dobri astronauti, a tamo nema nijedne žene". Kasnije, kao političar, uglavnom se iscrpljivao u zalaganjima za reformu obrazovanja i javnih institucija, dok su se njegovi rivali držali mnogo sigurnijih tema koje su donosile lake poene: hladni rat, trka u naoružanju, finansije, međunarodna politika… U jednom od najvećih finansijskih skandala u američkoj istoriji Glen je, zajedno sa još četvoricom kongresmena, optužen da je činio usluge stranačkom sponzoru Čarlsu Kitingu, čoveku koji je kasnije osuđen za proneveru i reketiranje. Iako se na kraju ispostavilo da je Glen bio naivna žrtva sopstvene loše procene i da nije počinio nikakav prestup, šteta koju je pretrpeo njegov imidž bila je nenadoknadiva.

PONOVO U SVEMIRU: Daleko od toga da Glen od politike nije dobio ništa značajno. Mnogi tvrde da je novu priliku da leti u kosmos dobio samo zahvaljujući tome što je, kao član komisije koja je istraživala zloupotrebu sredstava u izbornoj kampanji Bila Klintona, doprineo da novi američki predsednik iz afere izađe neokrnjen. Klinton ovu "uslugu" nije zaboravio i založio je sav svoj autoritet kako bi Glenu omogućio da još jednom ode u kosmos.

Glen je svoju najveću želju konačno ostvario 1998. godine. Priključen je jednoj od misija spejs-šatla kao "stručnjak za koristan teret" i tako postao najstariji kosmonaut u istoriji, sa punih 77 godina u trenutku poletanja. Ovoga puta javnost je ostala uglavnom hladna i skeptična. Glen je sve vreme zdušno branio samog sebe tvrdeći da je otputovao u kosmos iz čisto naučnih razloga, kako bi lekarima omogućio da podrobnije izuče uticaj kosmičkog leta na proces starenja. Principijelno ili ne, Glen je žestoko protestovao tri godine kasnije kada je američki milioner Denis Tito platio 20 miliona dolara za osam dana boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Glen u svemu tome nije video nikakav naučni značaj.

Odlikovan je svim najvažnijim vojnim i civilnim odlikovanjima, uključujući kongresnu zlatnu medalju i predsedničku medalju slobode koju mu je dodelio Barak Obama. Sakupio je i devet počasnih doktorata, a jedan od njih dodelio mu je i koledž Maskingam koji je napustio pre diplomiranja.

"Svu lepotu ovog sveta ne mogu da zamislim bez vere u Boga", rekao je Glen nakon završetka svog poslednjeg leta u kosmos. Umro je 8. decembra, okružen članovima porodice, u društvu supruge Ane sa kojom je u braku proveo preko 70 godina.

Put u kosmos

Avanture "Merkjuri sedmorke" detaljno su opisane u antologijskoj knjizi Toma Volfa The Right Stuff. Glen je knjigu ocenio kao nekorektnu smatrajući da ga je autor predstavio kao preterano krutu, netolerantnu i zatvorenu osobu koju je interesovala jedino sopstvena karijera. Kada je 1983. godine po tom romanu Filip Kaufman snimio (takođe sjajan) film, Glen je unapred najavio da neće ići na premijeru. Ipak, vrlo brzo se predomislio jer se ispostavilo da je Ed Haris kao filmski Džon Glen odigrao jednu od najboljih uloga karijere, pri čemu Kaufman nije preterano insistirao na "sitnim nedostacima" Glenovog karaktera.