"Nije ova pobeda promena koju tražimo – ona tek pruža šansu da napravimo promene." Osam godina i četiri dana nakon ovih reči izabranog predsednika SAD Baraka Obame, izgovorenih u noći ubedljivog izbornog trijumfa pred 100.000 ljudi u Grant parku u Čikagu, Amerikanci su nedavno ponovo glasali za kandidata koji je obećavao promenu: promenu Obaminih inicijativa za promenom i njegovog razumevanja promena.

Paradoksalno, u sedmici u kojoj je Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima, Obamu je, prema Galupu, podržavalo 57 odsto Amerikanaca – najviše u protekle četiri godine. Identičan skor imao je Ronald Regan novembra 1988, pri kraju svog drugog mandata, ali s jednom bitnom razlikom – Amerikanci su te godine treći put zaredom poverenje poklonili kandidatu Republikanske stranke (Džordžu Bušu starijem), prvi put još od dvadesetih godina prošlog veka. Viđena u kampanji kao buduća zaštitnica Obaminog nasleđa, Hilari Klinton jeste osvojila više glasova od Donalda Trampa, ali ju je na kraju pobede koštao gubitak glasova onih koji su nakon 2008. od Obaminih promena mnogo više očekivali. Očito, sasvim dovoljno da se ne pruži šansa Obaminoj naslednici, takoreći "trećem Obaminom mandatu", i to baš od dela nekadašnjih glasača aktuelnog predsednika.

PLODOVI BUNTA: Mnogi će reći da je to ponajviše posledica zastrašujućeg nedostatka poverenja javnosti, i same biračke baze demokrata, u ovogodišnju kandidatkinju Demokratske partije. Nepoverenja u njenu sposobnost da se upusti u promene i da ih na kraju realizuje. Nepoverenja nakon svega što je o njoj isplivalo (imejlovi, poslovanje Klinton fondacije, napad na diplomatsko predstavništvo SAD u Libiji) dok je obavljala funkciju državne sekretarke – mesta na koje ju je predložio upravo Barak Obama u nastojanju da, tada još kao "brucoš" u Vašingtonu, zarad mira u kući paktira sa stranačkim establišmentom. Pacifikacijom rivalke sa unutarstranačkih izbora barem do narednih izbora, kao da se slao signal da sam Obama nije siguran u to da će mu rezultati prvog mandata, rezultati promena koje je obećavao, omogućiti laku šetnju do druge predsedničke nominacije svoje stranke.

Obama za proteklih osam godina nije uspeo da promeni ni Vašington, a ni svoju stranku; temeljno svakako ne. Nemo je posmatrao kako establišment od početka ima svog favorita za novembarske izbore, kako se sa prezirom gleda na furiju zvanu Berni Senders i njegov narastajući pobunjenički pokret opasno gladan promena, svakojakih. Koliko god da je u tom pokretu delom prepoznao sebe na bini tokom Demokratske nacionalne konvencije 2004. i iz svoje, po svemu, jedinstvene kampanje nekoliko godina kasnije, Obama je na kraju podržao kandidata establišmenta – kojem i sam, uostalom, pripada – za koga je znao da ne raspaljuje entuzijazam u bazi, ali za čije je najveće grehe osećao da snosi makar "komandnu odgovornost".

Za predsednika SAD bilo je očekivano da se ne meša u trku za nominaciju sopstvene stranke. Ali, u oklevanju da podrži Sendersa kome su, iako na sredini osme decenije života, u najvećem broju prilazili mladi, baš kao i Obami 2007–2008, pa i 2012, odlazeći američki predsednik, čini se, nije pokazao samo pragmatičnost. To je, pre svega, delovalo kao suočavanje sa rezultatima sopstvenog zalaganja za promene: koliko je insistiranjem na sopstvenoj agendi promena doprineo da upravo pojedine promene izostanu; da ona bude upotrebljavana za stvaranje klime podela u društvu i kao moćno oružje protiv njega samoga, ali i svakog drugog ko se odvaži da istakne nameru da njegovu zaostavštinu prihvati i unapredi; naposletku, da bude presudna za ubrzano klijanje semena bunta s obe strane ideološkog spektra.

Neuobičajeno visok rejting predsednika na kraju drugog mandata, ali i (neočekivan) poraz kandidata njegove stranke na izborima od, pritom, neiskusnog i kontroverznog rivala, nisu u međusobnoj suprotnosti. Bez obzira na sve, za funkciju lidera nacije i vrhovnog komandanta oružanih snaga SAD takmičili su se kandidati spram kojih Barak Obama zaista deluje superiorno. Nikad u istoriji Amerika nije morala da bira između dvoje toliko nepopularnih predsedničkih kandidata, s toliko lošim rejtinzima kakve su Tramp i Klintonova izgurali čitavu kampanju, od prvog do poslednjeg dana. Ipak, teško da to može da bude uteha znajući da ste kao odlazeći predsednik za sobom ostavili zemlju – pa i planetu – suočenu s takvim izborom.

ZAOSTAVŠTINA BEZ ZAŠTITE: Od čoveka koji je nudio nadu i promene Americi ubijenoj u pojam nakon dva mandata Džordža Buša mlađeg, obeleženoj najvećom ekonomskom krizom nakon one s kraja dvadesetih godina prošlog veka, sa dva započeta krvava rata i još nezalečenu od prvog udara na sopstvenu teritoriju još od Perl Harbora, Obama će 20. januara iduće godine predati Ovalni ofis predsedniku koji je sopstvena obećanja o promenama dobrim delom temeljio na eliminisanju onoga što Obama upisuje kao postignuće.

Kao svoje najveće dostignuće Obama će sigurno navesti Zakon o zdravstvenoj zaštiti, po njemu kolokvijalno nazvan Obamaker. Usvojen je 2010, a njime je omogućeno zdravstveno osiguranje za najmanje 20 miliona građana koji su do tada bili bez osiguranja. Taj zakon kao najveći uspeh Obaminog sadejstva sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, kao posledicom izbora 2008. godine, napravio je, međutim, tačku okupljanja svih Obaminih protivnika. Ponajviše zbog njegovog usvajanja, demokrate su od 2010. počele da gube izbore za Predstavnički dom Kongresa, a od 2014. ostali su i bez većine u Senatu.

Kao manjina u oba doma Kongresa, i sa Trampom u Beloj kući, demokrate od početka naredne godine mogu da očekuju inicijative koje će verovatno imati za cilj postepeno ukidanje određenih dostignuća Obamakera, ali i predlaganje novih rešenja. U najgorem razvoju stvari, deo građana bi mogao da ostane bez sadašnjih privilegija pri kupovini osiguranja, dok bi za demokrate to predstavljalo sahranjivanje projekta koji ih je na kratke i duge staze, i na više frontova, preskupo koštao. Od dolaska Obame demokrate do danas nisu izgubile samo nadmoć u Kongresu, već i u brojnim trkama za guvernerske pozicije, te nekih hiljadu mesta u legislativama saveznih država. Demokrate su i pod Obamom počele da se navikavaju na položaj opozicione partije.

Strah demokrata u Kongresu od katastrofalnijih poraza primorao ih je na distanciranje od predsednika u pojedinim periodima, naročito pred izbore, čak i na kontriranje. Takav je bio slučaj sa usvajanjem procedura za ratifikaciju Obami posebno važnog Transpacifičkog partnerstva (TPP), ili čak zajedničko glasanje s republikancima pri zaobilaženju Obaminog veta na zakon koji porodicama stradalih u napadu 11. septembra omogućava da tuže Saudijsku Arabiju za umešanost u taj teroristički napad. Pomenuti TPP bio je meta najžešćih Trampovih napada u kampanji, a objavu o napuštanju tog trgovinskog sporazuma između 12 zemalja pacifičke zone budući predsednik SAD uvrstio je u poteze koje će povući prvog dana na novom poslu.

Ostaje da se vidi da li će tim stopama Tramp krenuti i kada je u pitanju Pariski sporazum o klimatskim promenama, koji je Obama nedavno potpisao i time uključio SAD u primenu dosad najznačajnijeg sporazuma o zaštiti planete. Sam budući predsednik u klimatske promene ne veruje i smatra ih perfidnom izmišljotinom Kineza, a istovremeno pokazuje rešenost da sa industrije fosilnih goriva skine jaram Obaminih regulacija. Sa izgradnje grandioznih naftovodnih projekata poput Kistouna XL, sva je prilika, biće skinut moratorijum Obamine administracije.

OD AL KAIDE DO ISLAMSKE DRŽAVE: Svojom najvećom pobedom u borbi protiv terorizma Obama smatra likvidaciju američkog "državnog neprijatelja broj jedan" Osame bin Ladena, vođe Al Kaide. U minuloj kampanji bio je oštro kritikovan za doprinos nastanku Islamske države, koja se značajno zapatila u Iraku nakon potpunog povlačenja američkih trupa iz te zemlje 2011. godine, kao i za izazivanje haosa u Libiji nakon svrgavanja Moamera Gadafija. Jeste održao obećanje o povlačenju vojske iz Iraka, ali ne i iz Avganistana, u kome su američke trupe prisutne još od 2001. godine. Zatvor za osumnjičene teroriste u bazi Gvantanamo na Kubi, uprkos Obaminom dekretu, i dalje nije zatvoren.

U poređenju s reakcijama na Trampov izbor, danas deluje nestvarno s koliko je entuzijazma dobar deo sveta pre osam godina dočekao Obaminu pobedu. Međutim, svet u međuvremenu ne samo da nije postao bezbedniji, već je svedočio uzdizanju krvoločne Islamske države, terorističkim napadima na velike gradove i nezaustavljivom višegodišnjem ubijanju civila i razaranju u Siriji, kao i posledičnim migracijama miliona Sirijaca na sve četiri strane sveta. Pa i u Ameriku, dok Tramp ne preuzme dizgine.

Nadu u drugačiju budućnost teško da mogu da ulivaju Trampova nedorečena, katkad i nesuvisla obećanja, koja se dobrim delom temelje na goloj sili. Obama jeste više nego njegovi prethodnici koristio dronove za napade na teroriste, u kojima je bilo više stotina civilnih žrtava, ali je istovremeno za rešavanje velikih problema radije koristio drugačija sredstva, poput diplomatije. Sporazum sa Iranom, kojim se ta država pod pritiskom SAD i partnera odriče proizvodnje nuklearnog oružja, naći će se na proveri čim Tramp preuzme dužnost, budući da je u kampanji stalno ukazivao na njegovu štetnost.

Obama Ameriku ostavlja s nezaposlenošću manjom od pet odsto (iznosila je čak 10 odsto na kraju 2009) i oporavljenom ekonomijom nakon krize iz prošle decenije. Međutim, izvan markantnih statističkih podataka, istinski i opipljiv boljitak koji bi pratio te pokazatelje nije osetilo previše Amerikanaca. Mandate prvog crnog predsednika u istoriji SAD obeležile su brojne smrti Afroamerikanaca prilikom kontakta s policijom, rasni nemiri i javljanje afroameričkog aktivizma, te bujanje antivašingtonskih "patriotskih" grupa i "milicija", povampirenje Kju Kluks klana i brojnih drugih opskurnih grupa koje promovišu rasizam, antiislamizam, antisemitizam… Zbog opstrukcije u Kongresu, Obama napušta Belu kuću bez rešenja za ilegalne imigrante, time prepuštajući njihovu sudbinu novom predsedniku i njegovoj antiimigrantskoj retorici. Kao i sudbinu stečenih prava etničkih, religijskih i seksualnih manjina, neizvesnosti koju će donositi novi zakoni republikanskog Kongresa i odluke Vrhovnog suda po svom kompletiranju.

Obama će ostati upamćen kao jedan od najboljih govornika među američkim predsednicima. Funkciji predsednika uspeo je da dâ više spontanosti, te prijatno, normalno, čak i šarmantno lice. Ali, ništa od toga nikad nije bio kriterijum za dobrog i uspešnog predsednika. Stvar je u tome što je Obama svojom pojavom ulivao nadu da će u tome uspeti, taman koliko i da će uspeti da donese promene u koje nije samo on verovao.