Da je Novak Đoković pred sebe postavljao realne ciljeve, danas bi bio instruktor tenisa na Kopaoniku koji objašnjava roditeljima kako bi sigurno bio među prvih dvesta da nije bilo rata, sankcija i da je Britanac. Tako bi trebalo da posmatramo i izjavu ministarke Brnabić da ćemo se za dve godine u IT sektoru ozbiljno nadmetati sa SAD i Kinom. Nema ničeg lošeg u velikim snovima, vidimo to iz Đokovićevog primera, samo je njegova sreća bila to što nije bio državni projekat. Iako se nudio.

Najuspešniji projekti srpskog IT sektora takođe se razvijaju uglavnom izbegavajući državu koja najčešće na pogrešan način pokušava da pomogne. Umesto da konačno reguliše sistem plaćanja sa inostranstvom, a i u zemlji, čime bi softverašima otvorila razna tržišta. Što oni uporno traže kada ih neko pita.

Ako je to neka uteha, najava naše ministarke mala je maca za ono što je tokom kampanje u SAD govorio Donald Tramp, na sličnu temu. On je obećavao da će, bude li predsednik, preseliti proizvodnju ajfona u Ameriku. Zadesila ga je nesreća da ga američki narod zaista izabere i sada se ozbiljan svet bavi njegovim obećanjima, između ostalog i ovim.

Tako je portal ZDnet uzeo olovku u ruke i krenuo da računa. Zapravo, nije baš krenulo od njih, već je posle Trampove pobede Epl pozvao svoje proizvođače Fokskon i Pegatron i pitao ih da li je preseljenje proizvodnje u SAD uopšte moguće. Odgovor je bio pozitivan i očekivan, moguće je, ali će koštati đavo i po, ako ne i dva. Epl ima 750 dobavljača iz dvadeset zemalja. Sve i da presele proizvodnju, odnosno "šrafljenje", ajfon će i dalje biti globalni proizvod za koji se više od 90 odsto delova proizvodi izvan SAD. 

Procena je da proizvodnja jednog prosečnog aparata kompaniju košta oko 225 dolara, kada se pravi u Kini. U Americi bi bilo najmanje sto dolara više, što bi sa sobom povuklo i mnoge druge troškove koji bi se prevalili na krajnjeg kupca. Dakle, govorimo o aparatu znatno skupljem od hiljadu dolara ili evra.

Ali, najveći problem je radna snaga, tvrdi ZDnet. Amerika jednostavno nema radnike spremne na pakleno radno vreme za relativno male pare, a još manje ima inženjerskog kadra koji takvu proizvodnju neminovno prati. U Kini radnici žive pored fabrike i moguće ih je za čas (uz šolju čaja i biskvit, tvrde) pozvati u halu da navale na posao kada prodaja to zahteva ili je dizajner iznenada napravio promenu koja mora da se primeni (što se i desilo pre četiri godine, radnici su radili po 12 sati na zameni ekrana). 

Kada je Barak Obama pre šest godina sličan predlog (proizvodnja u Americi) dao Stivu Džobsu ovaj mu je odgovorio da Amerika jednostavno nema 30.000 inženjera potrebnih u fabrikama. ZDnet kaže da je u Kini tri hiljade takvih moguće angažovati za dan. 

Zaključak, barem u Americi, jeste da je potrebno uložiti mnogo u obrazovanje i biti strpljiv dok se ne stvore uslovi za nadmetanje sa Kinom u proizvodnji. S druge strane, Kinezi su sve ozbiljnija konkurencija i u dizajniranju uređaja. Setite se Hjuaveji telefona od pre nekoliko godina i ovog danas, da ne govorimo o brendovima koji su odmah bili premijum.

Dobar informatičar reći će vam da se svaki IT problem može rešiti ako imaš novca i vremena, a proizvod ta dva činioca je konstanta. Ko se malo razume u matematiku, zna šta ovo znači. Ko ne kapira, može i dalje da veruje u čuda. I ovde i u Americi.