Sa levičarima, naročito onim ekstremnijim, nevolja je u tome što čovek ne zna šta je gore: kad imaju ideje, kao drugovi Lenjin ili Mao-Ce, ili kad ih nemaju, poput Slavoja Žižeka i Alena Badjua. Oni prvi ne samo da su imali ideje nego su pronašli i način da ih sprovedu u delo, što je dovelo do raskošnih paklova. Ovi drugi, pak, iz udobnosti svoje ničim neograničene slobode jurišaju na zlo neoliberalizma i kapitalizma (ili to beše isto?), dok im ispred nosa, neuznemiravano, promiču čitave kompozicije fašizama i sličnih gadosti. Današnji svet se doima prilično ružno ne samo zbog navale populističko-fašističke gamadi i neubedljivog odgovora demokratskih zemalja već i zbog nemoći levice da artikuliše iole prihvatljive ideje. Knjige Pobuna koja dolazi i Našim prijateljima (fmk, Beograd 2016, obe u prevodu Dorđa Tomića), koje potpisuje "Nevidljivi komitet" – autor ili grupa anonimnih francuskih autora – upravo na egzemplaran način pokazuju sve probleme, muke, ograničenja, a naročito nemoći savremene levičarske perspektive. Zahvaljujući, između ostalog, i svemu onome što je njihovo objavljivanje pratilo – policijske istrage, sumnja za terorističko delovanje, privođenja, isleđivanja sumnjivaca, buka koju su digle te nepromišljene akcije državnog aparata – ali i zahvaljujući potrebi za artikulacijom leve perspektive, ovi su pamfleti dostigli velike tiraže i prodati su u neočekivano velikom broju primeraka. Kakve, međutim, ideje nude te knjige?

Tekstove je sačinila ruka (ili ruke) koja ume da piše. Autor (ili autori) je filozofski obrazovan, dobro obavešten i duhovit (kao i jedan Žižek, uostalom). Opšta mesta su vešto iskorišćena, a uprkos jasnoj ideološkoj perspektivi (ili upravo njoj zahvaljujući) – nazovimo je ekstremno levom – "nevidljivi komitet" nije fasciniran sadašnjim delovanjem levice, niti previše koketira sa masovnim ubicama komunističke provenijencije (Staljin, Mao-Ce, Kastro…). Napor da se, makar u pamfletskom tonu, iznađe neki pozitivan model delovanja, nije beznačajan. Ali u očajničkom naporu da se politizuje leva priča, stiče se utisak da se proizvodi upravo suprotan učinak: politička oštrica se tupi jer izostaje pozitivna retorika, nema ideja koje bi mogle da pokrenu ljude, a energija pobune topi se zbog neartikulisanog cilja. Zanimljivo je da jasnu svest o tome imaju i sami autori (ili autor).

DESNO: Desna retorika, već po definiciji, ne nudi ništa pametno. Naprotiv. Ali ona je delotvorna. Desničarski će demagog bez ikakve zadrške razlog krize da pronađe u prevelikom broju izbeglica, na primer, koje osvajaju radna mesta namenjena domaćem življu (kao nekad što su Jevreji, prema nacističkom tumačenju, otimali radna mesta dobrim Nemcima), ili odvlače previše novca, ili ulice čine nebezbednim, ili smrde i neobično se oblače. Kao što su, da se osvrnemo na domaće fašističke snage, svojevremeno Hrvati bili uzrok srpskim nedaćama, pa su to postali muslimani, najzad Albanci, sve dok spoljašnji neprijatelji nisu istrošeni, pa se sad lagano prelazi na unutrašnje. Da li su to gluposti? Jesu, naravno. Ali te gluposti bile su i ostale delotvorne jer su manje obrazovanom stanovništvu razumljive i prihvatljive, a bolja priča nije ponuđena. U tome i jeste kvaka desničarske demagogije: otkriti šta lošije obrazovano stanovništvo želi da čuje i to mu, uz odgovarajuću medijsku kontrolu, podastrti. S nešto strpljenja vremenom će ta priča da postane prihvatljiva, a time i delotvorna. Šta, tome nasuprot, nudi leva retorika? Gde ona pronalazi uzroke krize? U zlom i sablasnom neoliberalizmu čije mehanizme ne razume ni ona sama, kamoli prosečan konzument medija. U takvom spletu motiva naravno da ono što je pred očima, sa čim se stanovništvo susreće svakodnevno i što prepoznaje kao uzrok svojim nevoljama, odnosi ubedljivu prevagu nad apstraktnim analizama. Ili, kako to "komitet" lepo kaže, jedino se fašisti ne izvinjavaju zbog onoga što jesu.

POBUNA: Pokušava "nevidljivi komitet" da iscedi nešto soka iz pojma pobune, a naročito iz pobuna koje su se, počev od 2008. godine, događale po Evropi, u obe Amerike i severnoj Africi. No, odmah na početku susrećemo se sa sumnjivim uopštavanjem: "komitet" bez problema u isti džak stavlja pobune koje su dovele do "arapskog proleća", nasilne demonstracije u Atini, pobunu na Vol stritu, događanja na trgu Majdan u Kijevu, kampovanje u Madridu, te niz drugih pobuna u vrlo različitim kontekstima (tu će se naći i pobuna u Mariboru protiv uvećanja broja radara na putevima), a sve s različitim uzrocima i motivima. Pobuna je, smatra "komitet", "elementarni politički refleks", a kada se već dogodi onda ne znamo kuda vodi i do čega će da dovede. Zbog toga sam čin pobune stvara jedan "novi narod", narod kojeg pre pobune nije bilo: "pobunu ne proizvodi ‘narod’, već je pobuna ta koja proizvodi svoj narod" (Našim prijateljima, str. 41). Pobuni se, pa ćeš da vidiš kuda to vodi. (Klasični marksizam učio je da se klasna svest stiče u klasnim borbama, ne pre njih.) Ali već u narednoj rečenici "komitet" uspeva u velikom stilu da uprska, naime, kaže, revolucije iz prošlosti obećavale su novi život, dok pobune ne obećavaju ništa nego otkrivaju ključeve novog života? Da li to, osim što je elegantna formulacija, išta znači? Teško, jer autori pribegavaju kružnim formulacijama koje uvek iznova, beskonačno, zahtevaju nova, zamorna određenja i zato podsećaju na psa koji ganja sopstveni rep, dok kameradi, u međuvremenu, vredno kopaju u svojim rasističkim rudnicima. Ne treba ni pominjati da nijedna od rečenih pobuna nije dovela do stvaranja bilo kakvog novog političkog subjekta, te ostaju zagonetni razlozi oduševljenja "komiteta" što su pobunjenici u više navrata demolirali centar Atine u koji ni policija, danima, nije smela da uđe. Sve to podseća na ne baš ozbiljnu dečju igru: demolirajte, deco, možda ćete u nekom trenutku shvatiti zašto to radite. Ništa ne pomaže povremen povraćaj ravnoteže: "Ono čemu nas uči slučaj Grčke", piše "komitet" na str. 114, "to je da bez suštinske ideje o onome što bi trebalo da bude pobeda mi možemo da računamo samo s porazom. Gola pobunjenička odlučnost nije dovoljna". Kao da to nismo znali i pre nego što nas je "komitet" prosvetlio. Protiv koga se, u stvari, ljudi bune? Zbog čega se bune? Marksistička priča je bila brutalna i populistička, ali bila je razumljiva: otimamo od bogatih i delimo sirotinji. Od toga, naravno, nije bilo ništa, ali ta je priča, barem u srećnijim delovima sveta, bila dovoljno ubedljiva makar kao korektiv za one koji su vladali demokratskim mehanizmima. Savremena levičarska priča, međutim, zamršena je i apstraktna, nema odgovarajuće artikulacije, nema pozitivnog programa, a stvar se dodatno zamućuje neprestanim podbadanjem "komiteta" da je predstavnički model neefikasan (što ne ponude nešto bolje?), te da demokratija nema kapacitet da pokrene pobunu (tačno, ali zar je to rđavo?).

DEMOKRATIJA I ISTINA: Na ovom se mestu susrećemo sa novim tamnim mestom levičarske retorike. "Komitet" sa neskrivenim odobravanjem navodi reči ljudi koji su okupirali centralni kairski trg Tahrir. Naime, oni odbijaju pretpostavku da se bore, naprosto, za demokratske vrednosti: "Mi u Egiptu nismo izveli revoluciju s isključivim ciljem da se izborimo za to da imamo parlament. Naša borba (…) daleko je obuhvatnija od dobijanja jedne standardne parlamentarne demokratije" (Našim prijateljima, str. 48). Šta je to dublje oni ne navode, ali "komitetu" se to sviđa. Ljudi su, dakle, nezadovoljni "standardnom demokratijom". Ali šta je, pobogu, to tako nedohvatljivo i tako dragoceno zakopano ispod "standardne demokratije"? Ispod one demokratije za koju je Čerčil primetio da je svakako najgori režim, osim svih ostalih. Upravo tu iz "komiteta" progovara poreklo, izbija onaj komunistički nerv: nedostaju nam, kaže "komitet", "etičke istine" (str. 46), fali nam "istinita reč" (58). Ali kako objasniti "komitetu" da upravo standardne demokratije neguju sferu neodlučivosti, javnu sferu u kojoj ne preovladava nijedna istina, te da je upravo to njihova najveća tajna koju svi znaju. Tome nasuprot usrećiteljski projekti, kako komunistički tako i fašistički, nude istinu. Tamo gde se istina pojavi kao glavni politički ulog, umesto prostora u kome se istine nadmeću i smenjuju, pakao je odmah iza ugla.

LEVO: Malo je reći da su leve ideje danas očajnički potrebne, te je utoliko nejasnije kako je moguće da ih nema. Leva se priča ne vezuje samo za radnike, već za sve obespravljene slojeve stanovništva, a takvih nije malo, počev od žena i manjinskih grupa, sve do borbe protiv nacionalizama i korupcije. Nacionalizmi i rasizmi fino napreduju, a levica nije u stanju da proizvede nijedan pošteni krik protiv njih. Uostalom, u Srbiji su sve leve priče poklekle upravo pred tim vrlo preciznim ispitom: ko ima razumevanja bilo za koji nacionalistički sentiment može slobodno da zaboravi na levu hemisferu. Ali ako se savremeni levičari u nečemu mogu ugledati na svoje ideološke pretke, i to pre svega one koji su artikulisali socijalističke i socijal-demokratske ideje, onda je to strpljivo određivanje ciljeva i vredan rad na terenu: borba za obrazovanje, za jednakost pred zakonom, za vidljivost manjinskih grupa. Udariti po sistemu – a to znači demokratskom liberalizmu kao zlu – naprosto je glupo. Liberalizam je ponudio i ostvario do sada najveći stepen slobode, pa odbaciti ono što je dostignuto ravno je odbacivanju aviona zato što je zdravije voziti se kočijama. Zalagati se za ukidanje individualnih sloboda zarad fantazama nekakvih komuna ("komitet", naime, ima takve ideje) nije suvislo. Ali usredsrediti se na svakodnevne nepravde, na svakodnevne solidarnosti, na beograde-na-vodi i na fašističke izbruhe, politizovati ono što se hoće izbaciti iz javne sfere, to je mesto i to je šansa levice. Pobuna pobune radi obična je detinjarija i izgovor. Nisu Evropska unija, Svetska banka i MMF naterali Grčku da plati zbog, kako se "komitet" izrazio, "neoprostive pobune" (str. 112), nego zato što je uzela pare koje onda nije umela da vrati. Dečja posla. Sa ozbiljnim posledicama, doduše.