Aleksandar Vučić se svojski potrudio da sastavi inventar srpskih dovršenih, započetih i planiranih poslova. Nije lepo sprdati se s takvom ambicijom i rezultatima. Lako je biti duhovit u 140 karaktera koliko stane u jedan tvit, ali hajde ti budi majčin sin pa izvedi šestočasovni stand up performans.

Još u ponedeljak kada je predavao u Skupštini Srbije predlog za sastav nove vlade, mandatar je rekao: "Govoriću onoliko koliko bude trebalo, a biće više sati. Ja sam se za to veoma marljivo i ozbiljno spremao, jer mislim, iako znam da dobrom delu građana Srbije, posebno deo finansija, neće biti uvek zanimljiv i jasan, da je to naša obaveza zbog građana. Ali i lično imam obavezu prema istoriji, hoću da ostane zapisano u stenogramima da je neko pristupio ozbiljno programu Vlade."

Dakle, smatram da je inventarisanje poslova, kako ih vlada vidi, važan posao i da je to neka vrsta sidra koje bi trebalo da održi brod na uzburkanoj vodi, ali mislim i da nije Vučić ni sebe ni nas trebalo da izlaže tolikom verbalnom nasilju.

Grešna mi duša, ja sam ručao oko tri, malo odspavao posle ručka, a kad sam se probudio, on je još govorio. Onda sam prošetao psa, a kad sam se vratio, on je i dalje govorio. Pitam ukućane da li sam propustio nešto važno, a oni me gledaju belo u nemoći koju sam i sam osetio: prestao sam da razlikujem bitno od nebitnog i shvatio da njegov govor teče kao ona fabrička pokretna traka, jednom istom brzinom.

Ekspoze mu je, onoliko koliko sam shvatio iz onog što sam čuo, dobrim delom napisan u stručnim službama, tako da je višemesečno prenemaganje oko toga kako ga piše rukom na nekakvom kockastom papiru postalo očigledno, a tamo gde je bilo Vučićevog ličnog doprinosa bilo je i aplauza poslanika; mahom kad je pretio neradnicima i lopovima ili kao kad je ponovo zamenio tezu oko Savamale previđajući da je neka, za sada, nepoznata sila tamo uvela vanredno stanje.

Dobro je da takav dokument postoji, u kompletnoj verziji na 250 strana, i da predstavlja neku vrstu uputstva za rukovanje državnim poslovima.

Ali, sve mi se čini da mu to nekako dođe kao ona tehnička uputstva za rukovanje uređajima, na primer, tosterom, koja niko i ne pročita, jer je obim tog uputstva u ozbiljnoj nesrazmeri s praktičnom upotrebom tostera.

Vučić se zbilja upisao kao pobednik u disciplini ekstenzivnog ekspozea i sve je pobedio, i iskreno se nadam da niko neće da ga nadmaši, pa ni on sam sebe ako opet bude u prilici da ga podnosi parlamentu i javnosti.

Nije umesno, ali mi je teško da odolim da prepričam jednu verovatno izmišljenu anegdotu. Kad je Alija Sirotanović, rudar, udarnik, naš stahanovac, rekorder u tonama iskopanog uglja, trebalo, tobož od Tita, da primi neku nagradu za pregalaštvo, on je tražio još veću lopatu. Priča ima tužan kraj: drugi rudari su ga jedne pijane noći dobro pretukli zato što im je povećao normu.